DAN NULTI

Intervju za borski časopis CityLights

Posted on

Ovako izgleda još jedan tekstić u štampanim medijima o romanu „DAN NULTI“ i mojim budućim planovima. U pitanju je intervju za regionalni magazin „CityLights“!

Hvala divnoj novinarki Mariji Trajković!

“ Mladi i talentovani pisac, Boranin Nenad Mitrović autor je romana „Dan nulti“, objavljenog krajem novembra meseca protekle godine. Nakon održane promocije pred velikim brojem okupljenih Borana, ovo delo koje predstavlja kombinaciju nekoliko žanrova- misterije, akcije i trilera sa elementima blage erotike krenulo je put svojih čitalaca, a zatim je usledila njena prava prezentacija na nedavno održanom Sajmu knjiga u Beogradu. O Nenadovim utiscima vezanim za ovaj značajan događaj, interakciji sa čitalačkom publikom i njegovim budućim planovima pročitajte u intervjuu koji je za naš časopis dao ovaj perspektivni borski autor.

 

Kako si zadovoljan promocijom knjige u svom gradu i odzivom sugrađana?

Promocija je protekla sjajno. Pozivu za predstavljanje jedne velike književne novine u Boru i okolini, prezentaciji savremenog triler romana, odazvao se veliki broj prijatelja, poznanika, ali i značajan broj naših sugrađana koje nisam poznavao, a koji su došli da podrže jedan autentični umetnički događaj kakvih je u Boru, nažalost, nedovoljno. Protekla je već čitava godina, a interesovanje ljudi za roman i dalje traje, što mi zaista imponuje i daje mi veliki podstrek i vetar u leđa da se pisanom rečju i dalje bavim, kako na polju stvaranja i izražavanja, tako i na polju promovisanja i dodira sa čitaocima.

 

Kako je nakon promocije tekla prodaja tvojih knjiga i na koji je način pre predstavljanja na Sajmu mogla doći do čitalaca?

Prodaja knjige u formi u kojoj sam je predstavio nikada nije bila glavni i prevashodni cilj objavljivanja jednog pisanog dela, barem što se mene kao autora početnika tiče, i to verovatno nikada neće ni biti. U tom smislu ne mogu nikada biti nezadovoljan samom komercijalizacijom mog literarnog posla iako je iz jedne male sredine kakav je grad Bor zaista teško dopreti do šire čitalačke i konzumerske publike na nivou Srbije. Zbog toga bih voleo da u budućem periodu novim izdanjima ovog romana i novim objavljenim knjigama popravim ovaj aspekt moga rada, stvaralaštva i prezentacije kako bi pre svega što veći broj ljudi bio u mogućnosti da pročita ono što imam da ispričam i o tome stekne svoj sud i mišljenje, ali i da uživa u mom pisanju.

 

Da li i na koji način ostvaruješ interakciju sa čitaocima i kako oni doživljavaju tvoj roman?

Interakciju i kontakt sa čitaocima ostvarujem pre svega preko mog internet sajta nenadmitrovic.rs , kao i fejsbuk stranice Nenad Mitrović , gde objavljujem nove događaje, obaveštenja, novosti, nove ideje, priče i odlomke iz romana. To je i dobro mesto da se oslušne mišljenje ljudi, da se dobiju eventaulne pohvale i kritike, koje su meni od neprocenjive važnosti jer služe da se misao i stil pisanja usavrši i dotera. Pored toga, u poslednje vreme pokušavam da ispratim i savremene trendove predstavljanja i na drugim društvenim mrežama kao što je Instagram, Wattpad itd, u čemu mi supruga puno pomaže.

Najbolji način da se ostvari kontakt sa čitaocima ipak je neposredni susret, na čemu moram dodatno da poradim koliko mi to dozvoli veliki broj privatnih i poslovnih obaveza. Tu pre svega mislim na promocije po drugim gradovima Srbije, koje bi bile zaista korisne i koje planiram kad-tad da ostvarim. U tom smislu mogao bih već da najavim da ću sledeću veću promociju romana „Dan nulti“ imati najverovatnije u Beogradu, u kući Đure Jakšića, i to gotovo sigurno do kraja ove godine. Posle toga bi valjalo uraditi i promociju u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu i drugim većim gradovima širom zemlje.

 

 Koliko i na koji način ti društvene mreže pomažu da knjiga dođe do svojih čitalaca i vam Bora?

 Društvene mreže su nov i mlad, ali najpraktičniji i najefikasniji multimedijalni kanal koji danas možete iskoristiti da stignete do svoje ciljne grupe, bilo da prodajete deterdžent, promovišete svoje političke ideje ili prezentujete autorsku pisanu reč. One su zato i meni neprocenjiv alat za plasiranje sopstvenog brenda, mog imena i književnog prvenca. Pravilnom upotrebom društvenih mreža možete delo usmeriti baš prema onom segmentu društva kojem težite, te stoga ne čudi što je impozantan broj primeraka moje knjige stigao do svojih čitalaca upravo na ovaj način.

 

Kakvi su tvoji utisci vezani za Sajam knjiga? Na kom štandu su ljudi mogli da se upoznaju sa tvojim stvaralaštvom?

Beogradski Sajam knjiga održan je tokom poslednje nedelje oktobra, a ja sam dva cela prodajna dana imao priliku da predstavim svoj roman u direktnom kontaktu sa čitaocima. Utisci o čitavoj organizaciji i događaju su zaista sjajni i premašili su sva moja najveća očekivanja. Na stranu sama prodaja knjige koja je mogla biti tek ograničenog uspeha jer sam ja još uvek mlad i nov pisac, za kog ljudi još uvek ne znaju, ali čitavo iskustvo učestvovanja na Sajmu knjiga bila je jedna ogromna prilika da upoznam fascinantan broj zanimljivih i značajnih ljudi iz kulture i umetnosti i konkretno iz sveta književnosti i izdavaštva i to je najveća dobit ovog događaja.

Svoje učešće na Sajmu knjiga pripisujem zaslugama svog izdavača, Građanske čitaonice Evropa, odnosno Medija centra Bor i gospodina Zvonka Damjanovića, koji je meni i drugim piscima iz Bora omogućio prodajni i prezentacioni prostor na štandu LocalPressa, asocijacije lokalnih medija iz više gradova Srbije, koji se udruženim snagama predstavljaju čitalačkom auditorijumu Srbije na Sajmu iz godine u godinu.

 

Da li je to bio način da široki krug ljudi upozna tvoje stvaralaštvo i kakvo je bilo interesovanje za „Dan nulti“?

Štand LocalPressa nalazio se u Hali 3 Medija marketa, praktično na jednom od ulaznih mesta u hali, pa su svi posetioci nužno prolazili pored našeg štanda, zbog čega je hiljade i hiljade ljudi bilo u prilici da vidi moj reklamni poster, koji je intrigantnim opisom romana privlačio dosta pažnje.

 

Koji su tvoji planovi u narednom periodu vezani za pisanje i imaš li nameru uskoro da još nešto objaviš?

Moji planovi vezani za pisano stvaralaštvo su veliki i jedino mogu da se nadam da ću bar deo toga uspeti da ostvarim pored ograničenja sa kojima se susreću svi pisci u Srbiji. Za početak biće objavljeno drugo izdanje romana „Dan nulti“ sa alternativnim krajem, što može biti zanimljiva novina za čitaoce.

Kao što je već najavljeno, do kraja godine će uslediti promocija prvog izdanja romana u prestonici, što je neposredan rezultat kontakta i saradnje ostvarenih na Sajmu knjiga, gde ću, nadam se, biti stalni gost u godinama koje slede.

Nakon toga sledi velika stvar za mene kao pisca, a to je izdavanje novog romana, koji će nositi naziv „Hromi vuk“ i kojim ću se žanrovski okrenuti svojoj pravoj ljubavi, a to su fikcija i fantastika, u ovom slučaju mitološka fantastika sa elementima horora. Svi ti budući događaji biće prilika za nove razgovore i predstavljanja i ja se već unapred radujem novim prilikama da predstavim sebe i svoj rad. „

 

Ukoliko niste još pročitali prethodni intervju za časopis „Kolektiv“, ceo tekst možete pročitati i na sajtu.

 

DAN NULTI

Prohodne veze do vrha policije: odlomak roman Dan nulti

Posted on

„PROHODNE VEZE DO VRHA POLICIJE“ (odlomak roman Dan nulti)

Andrijana je već pola sata bila u kancelariji na trećem spratu Uprave za kriminalističku policiju u Despota Stefana i uzbuđeno proveravala podatke do kojih je sinoć došla sa svog ličnog računara u stanu kada se u zajedničkoj prostoriji pojaviše Žarko i Krsman. Bili su namrgođeni i neispavani. To međutim nije bilo ono što je u najvećoj meri isticalo njihov izgled. Žarkovo lice beše izgrebano, a preko leve ruke imao je zavoj. Krsman je upadljivo hramao.

„Šta kog đavola…“ – povika Andrijana, ali nije ni uspela da stigne do njih kada se na vratima pojavi načelnik Staniša Pražin. Bio je u svom uobičajenom strogom odelu. Njegovi teški podočnjaci govorili su da je u opakom mentalnom stanju.

„Žarko! Krsmane! U moju kancelariju!“ – povikao je i nestao iz prostorije.

Andrijana u uzbuđenju i žurbi udari kukom o ivicu stola i obori čitavu gomilu fascikli, što je natera da opsuje. Bukvalno je dotrčala do Žarka i uputila mu jedan oštri prekorni pogled pun razočarenja. Žarko je ćutao. Za njima krenu i Krsman koji je je bio podjednako ćutljiv.

Kako su ušli u kancelariju na višem spratu, general Staniša povika:

„Šta je ovo? Šta je, kog đavola, ovo?!“ – mahao je izgužvanom fasciklom iz koje su ispadali papiri.  Žarko nije morao da čita da bi saznao o čemu načelnik priča.

„Maltretiranje radnika u diskoteci, mahanje službenim pištoljem, neovlašćeni upad na privatno vlasništvo! Pa da li ste vas dvojica normalni, bog vas jeb’o?!“

„Načelniče, o čemu se radi?“ – upita Andrijana frustrirano. Nije imala pojma o čemu čovek priča i smetalo joj je više da bude samo posmatrač u tom razgovoru. Ali odgovor načelnika beše grublji nego što je očekivala.

„Ti da ćutiš! Ti… sve je ovo tvoja krivica!“ – razdra se on u njenom pravcu, a pljuvačka isprati njegove reči.

„Moja krivica? Ali ja… ja nemam predstavu o čemu…“ – Žarko joj rukom pokaza da ućuti.

Načelnik je čitao iznervirano izveštaj u svojim rukama.

„Žalbe od petorice biznismena… Ometanje prilikom sklapanja poslovnog ugovora…Ccc….“ – njegove naočare tresle su se levo-desno.

Žarko frknu. „Biznismeni, moj kurac… To su vam sve goli mafijaši, moj na…“

„Šta si rekao!? Ovo je zadnji put da si opsovao u mom prisustvu! I od danas ima da mi propisno salutiraš kada ti se obraćam! Jesi li me razumeo?!“

Žarko pokajnički spusti glavu. Shvatio je da je načelnik na granici živaca, ali nije mogao da shvati kako je vest o njihovoj noćašnjoj akciji tako brzo došla do njegovih ušiju. 

Zar u ovom gradu svi, uključujući i zemunske mafijaše, imaju tako prohodne i efikasne veze do vrha policije? Ta misao mu se zgadila.

 
RECENZIJE

Ko su najznačajniji pisci trilera današnjice?

Posted on

Ko su najznačajniji pisci trilera današnjice?

Triler kao žanr savremenog romana u velikoj je ekspanziji u svetu u poslednjih desetak godina, i kako raste broj (kvalitetnih) pisaca širom planete koji stvaraju u ovoj niši, tako u još većoj meri raste i broj čitalaca i ljubitelja trilera. Triler definišemo kao svaki roman i radnju koji prednost daje uzbudljivom, napetom, neizvesnom, mračnom i misterioznom u razvijanju fabule, a gde se tehnika igranja po živcima čitalaca koristi za iskazivanje ideje i teme.

Triler romani su u bliskoj vezi sa klasičnim krimi romanima, kao njihov “oštriji” i “napetiji” mlađi brat i istorijski su nastali upravo od krimića s početka 20. veka (setimo se samo genijalne Agate Kristi i njenog stvaralaštva).

 

Danas se za titulu najboljih, najčitanijih, najprodavanijih i najcenjenijih pisaca trilera takmiči gotovo nesaglediv broj spisatelja iz svih krajeva sveta. Osim američkih i britanskih pisaca koji imaju tu prirodnu prednost pisanja na engleskom (što dovodi do njihovog lakšeg prevođenja i bržeg stizanja do šireg čitalačkog auditorijuma) postoji i veoma popularna savremena “škola nordijskog triler romana” iz zemalja sa severa Evrope, ali popularnih pisaca ima i iz Kanade, Australije, Japana, Rusije, Španije…

Spomenimo samo neke od najčuvenijih pisaca triler romana današnjice, koji su svojim stvaralaštvom već izborili mesta na vrhu piramide triler bogova.

 

Najznačajniji pisci trilera današnjice

Svrha i težnja ovog spiska nije ni da bude sveobuhvatan niti najreprezentativniji u rangiranju pisaca trilera, već samo da predstavi neke od njih, koje ja lično u ovom trenutku smatram najuticajnijim.

 

Harlen Koben

Harlen Koben, američki pisac starije generacije najpoznatiji po romanima „Nikom ni reči“ i „Nestao zauvek“. Po njegovoj knjizi „Maratonac“ snimljen je čuveni istoimeni film još 1976. godine, sa Dastinom Hofmanom u glavnoj ulozi. Karakteriše ga unošenje brojnih političkih i zavereničkih ideja i motiva u svoja dela, ali i suptilno isticanje duhovitog.

Mladim i neafirmisanim piscima savetuje: “Pišite. Ne uzimajte časove pisanja. Ne slušajte me. Samo pišite. I brišite, puno brišite. Verovatno ne brišete dovoljno. Onda pišite ponovo. Onda opet. I opet.“

 

Donato Karizi

Donato Karizi je italijanski stvaralac od kojeg još uvek nismo videli sve jer aktivno stvara, kako na polju književnosti tako u poslednje vreme i na filmu. Njegov nesvakidašnji talenat za stvaranje “trnaca” kod čitalaca potiče iz velike naučne i tehničke potkovanosti iz oblasti kriminologije i bihejvorizma.

Naime, Donato je po struci pravnik sa doktoratima iz navedenih oblasti. Njegove najpoznatije knjige su „Šaptač“, „Vladar iz senke“, „Devojka u magli“, „Noć mi te uzima“… Karizijev glavni doprinos žanru trilera jeste njegova ideja o snažnom psihičkom uticaju koji posebni pojedinci mogu imati na druge, u toj meri da praktično kontrolišu njihov život i usmeravaju ih na put zla.

 

Džilijen Flin

Džilijen Flin je pisac trilera mlađe generacije koja se još uvek ne može pohvaliti bogatim stvaralaštvom ali čije su sve napisane knjige (ima ih tri) dospele u vrh popularnosti svetske čitalačke javnosti, koja IH hvali zbog jasnog i oštrog stila i bogatog razvijanja likova u čije najmračnije ćoškove duše gvirimo sa strahom i jezom, ali i sa neprekinutom fascinacijom! Njeni romani se zovu „Oštri predmeti“, „Iščezla“ i „Mračna mesta“  i sva tri su doživela veoma popularne i kritički dobro ocenjene filmske interpretacije.

 

Ju Nesbe

Ju Nesbe je, de fakto, glavni predstavnik spomenute nordijske škole trilera koja iz godine u godinu stiče sve veći broj poklonika. To je norveški muzičar i pisac sa delima koja su prevedena na više od 40 jezika i više od 23 miliona primeraka!

Kritika ga hvali zbog dubokog znanja psihologije savremenog čoveka, što mu daje dobru podlogu za pisanje priča sa krimi tematikom. Nesbe je autor ni manje ni više nego jedanaest romana o Hariju Huleu, inspektoru alkoholičaru namučene duše i genijalnog istraživačkog uma. Pored toga objavio je još duplo veći broj romana sa drugim likovima, a pored aktivnog bavljenja muzikom (vodeći je vokal u jednom norveškom rok bendu) takođe piše i knjige za decu!

Svaka čast ovom čoveku i nadamo se da će još dugo pisati i radovati nas novim Harijevim avanturama.

 

Patriša Kornvel

Patriša Kornvel je američka spisateljica sa bogatom karijerom iz oblasti istraživačkog novinarstva (rubrika crne hronike). Njen prvi roman „Postmortem“, koji je inače prvobitno odbijen kod svih velikih izdavača, osvojio je čak pet nagrada 1990. godine kada je konačno izašao u javnost! Te godine je svet upravo i upoznao novu heroinu triler žanra, medicinsku istražiteljku Kej Skarpetu.

„Važno mi je da živim u svetu o kom pišem“, kaže ova vrlo produktivna autorka, „ako želim da lik iz romana zna nešto ili uradi nešto, i ja želim da znam ili uradim isto to.“

 

Džejms Paterson

Džejms Paterson je pisac koji je došao na ideju da kreira lik afroameričkog heroja u okviru triler žanra. Ideja je rezultovala nizom bestselera, čiji je glavni akter, forenzički psiholog Aleks Kros, postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj literaturi i inspiracija za dva filma („Poljubi devojke“, 1997. i „Prikrada se pauk“, 2001. godine, oba sa Morganom Frimenom u ulozi Krosa).

Paterson je autor čije pisanje nije ograničeno na žanr koji mu je doneo najviše uspeha. Godine 1998. objavio je naučno-fantastični roman „Kad dune vetar“ („When the wind blows“) koji za temu ima posledice eksperimenata u bioinženjeringu, a 2001. pojavljuje se „Suzanin dnevnik za Nikolasa“, roman koji je po snazi emocija upoređen sa „Mostovima okruga Medison“.

 

Tes Geritsen

Tes Geritsen je Amerikanka kineskog porekla rođena 1953. godine. Iako je odmalena pisala, na nagovor roditelja završila je studije antropologije na Univerzitetu Stenford, a zatim i medicinu na Univerzitetu Kalifornija u San Francisku. U vreme porodiljskog odsustva ponovo se vratila pisanju i odlučila da jednu od svojih priča pošalje na lokalni književni konkurs. Osvojila je prvu nagradu i stekla neophodno samopouzdanje da nastavi sa pisanjem.

Godine 1996. posvetila se žanru forenzičkih i medicinskih kriminalističkih romana. Dobitnica je nagrade Nero Wolfe za roman „Nestala“ i nagrade Rita za roman „Hirurg“. Kritičari širom sveta hvale njene romane, a Publishers Weekly proglasio ju je kraljicom medicinskog trilera. Njene knjige prevedene su na 31 jezik i širom sveta je prodato više od 15 miliona primeraka.

 

Kakvo je vaše mišljenje? Ko su vaši omiljeni pisci trilera današnjice? Budite slobodni da dopunite ovu listu i podelite svoje utiske.

 

Ukoliko još uve nite pročitali radnju romana „Dan nulti“  pročitajte više o mom prvom objavljenom delu.

 

HROMI VUK

Noćna mora – odlomak iz novele HROMI VUK

Posted on

NOĆNA MORA

Odlomak iz novele „HROMI VUK“ (epska fantastika smeštena u svet srednjovekovne Srbije)

U um mu se te noći uvuče san koji ga je mučio od detinjstva. Još od tog dana. Zima, hladna i oštra baš kao i ova, vladala je te godine u serbskoj Bosni. Imao je deset godina i trojicu starije braće. Mati ga beše poslala ujaku da donese vode sa reke. Na površini bi se hvatao led pa je morao da nosi kakvu motiku ili rilo da probije ledenu koru.

Prvi je čuo topot konja. Isprekidane povike i šištanja. Zatim su se pojavili pred njim, jahači ogrnuti u crne kostreti, sa glavama umotanim u turbane. U nečijoj ruci vijorila se zastava sa polumesecom. I ranije ih je viđao. Ali… ali ovi obesnici behu nekako drugačiji… Kosturske glave?!

Rat između Osmanlija i Austrougara besneo je na tlu Bosne, terajući Srbe i ostali vlaški živalj da stanu na nečiju stranu. Njegovi roditelji bili su samo seljaci. Rat ih nije interesovao. Konji su protutnjali pored njega i on pade na zemlju a ledena voda se prospe iz bačve.

Povici i šištanje prerastoše u ratničku viku i huškanje. Ovim zvucima se pridruži i vrištanje žena iz kuće. Tada je ugledao prve plamičke koji su lizali krov kuće. Gusti slatki miris slamnatog krova obuhvati sve u svoj neprozirni veo. Dim mu je išao u oči i pekao ga, i on povika, uplašeno, dečije. Iz kuće začu piskavi glas koji ga je dozivao… ili možda nije?

Možda je samo želeo da ga neko zaziva i traži.

Bauljao je prema tom glasu sve dok nije video prag, ugljenisan i crven od krvi. A iz kuće je neko vrištao i vrištao i vrištao…

Pop se diže u mraku i glavom udari u gredu, nakon čega mu se crvene iskre rasprštiše pred očima. Neko je već palio vatru, a strašno vrištanje koje je dopiralo negde iz sela, ne toliko daleko, izazivalo je i druge zvuke, udaljene povike i bat nogu.

„Šta je sad to, bog da nas sakloni!“ – začu nečiji povik blizu sebe, a tad ugleda i dvojicu slugu koji su se dizali. Ali on je već bio na nogama, sa mačem u ruci i prvi istrča napolje. 

Uvek spreman, i bogom dan. – mogao je da čuje umorni glas svog pokrovitelja u glavi. U magnovenju primeti da hramavog prosjaka nema na leganju i shvati da nije sanjao poslednje reči pred san.

Vrištanje utihnu ali on upamti odakle je dopiralo. Tamo, kaljavim putem, iza česme… Sa još nekoliko naoružanih ljudi prvi stiže do mesta, setivši se usput da im pokaže lice i predstavi se, kako ga neko ne bi pogreškom i od straha napao.

Mnogi dođoše sa bakljama i osvetliše grozomornu scenu.

 

RECENZIJE

Moja recenzija roman HEX (Tomas Olde Hevelt)

Posted on

Započinjemo sa novom temom na stranici, a to su autorske recencije odnosno kritike pročitanih romana. Uživajte!… (za početak jedan nesvakidašnji horor roman) – HEX – Tomas Olde Hevelt

“Virisak je jedini odgovor odojčeta na okrutnu halucinaciju rođenja”. Vrisak je zaista jedini odgovor na čitanje ove punokrvne originalne horor kreacije!

Holandski pisac Olde Hevelt se, po svojim rečima, bavi pisanjem horor priča i romana još od tinejdžerskih dana. Ne čudi stoga što je HEX, njegov najprodavanije i najuspešnije hit delo strave i užasa tehnički gotovo savršeno u ovom žanru koji zahteva veoma pažljivo planiranje i egzekuciju ideja kako bi ostvarilo ono što mu je glavni cilj i namena – da utera strah u kosti čitaocima i natera ih da, barem za trenutak, zažale što su uopšte uzeli u ruke tako strašno remek delo pisane reči. Sve te izazvane i indukovane noćne more i usađene traume… 

Da li je međutim izazivanje straha i jeze glavni cilj horor žanra? Ili pravi kvalitetni roman, pa bio on i iz ove fele, ipak ima univerzalniju humanističku i oplemenjujuću svrhu, baš kao i svaka druga vrhunska književnost ili umetnost u opštem smislu? Vratićemo se na ovo pitanje kasnije.

“Heks” i pored očekivano dobre ideje počinje prilično nepovezano i nezanimljivo. “Amerikanizam” čitave teme deluje sasvim bljutavo a količina klišea na samom startu tera me gotovo da knjigu ostavim i prekinem sa čitanjem. Ne dešava mi se često, ali uradiću i to ako procenim da je čitanje knjige gubljenje vremena, štaviše, gubljenje živaca.

Sva sreća što nisam  Radnja se nakon, sada vidim namerno sterotipiziranog uvoda, brzo razvija u nešto sasvim neočekivano i nesvakidašnje. Woooow! Ma odakle ovom čoveku ovako lude misli i ideje… Moramo ih otkriti, jer taj koncept diktira čitavu radnju i uostalom nju i sam pisac ne krije –

UŽASNI DUH UBIJENE ŽENE IZ NEKOG RANIJEG VEKA, KOJEG SADA SVI ŽITELJI MALOG AMERIČKOG GRADA VIDE TOKOM ČITAVOG DANA I OD KOJEG PREŽIVLJAVAJU TEROR, NEOBJAŠNJIVOM KLETVOM VEZANI DA DO KRAJA ŽIVOTA PROVEDU SA TAKVIM PROKLETSTVOM.

To bi bilo to. Zamislite taj užas da ostatak svog života (a u gradiću naravno ima i veći broj dece i tinejdžera, neki od njih su upravo glavni likovi romana) provodite u blizini zastrašujućeg raspadajućeg leša koji se može pojaviti i u vašoj kući i to usred noći, dok npr, hranite decu, vodite ljubav sa svojim partnerom, ili se tuširate?

Ovde se svakako odmah javlja i ta komplikacija da prikaza ubijene žene NE SME BITI OTKRIVENA OSTATKU ČOVEČANSTVA, te da su svi žitelji gradića svesni i aktivni saučesnici u zataškivanju prokletstva, veelika komplikacija sa kojom se pisac romana veoma originalno i hrabro nosi, možda ne baš u potpunosti uspešno, ali priznaću mu, odvažno i maštovito.

Što bi i sam pisac rekao, prikaza odnosno leš žene čija su usta i oči zašivene u 17. veku (veku famozne manije protiv vradžbina i navodnog lova na veštice) dejstvuje kao “natprirodna bomba sa vremenskim upaljačem.” Zaista, niko, ni akteri romana, čitaoci pa ni sam pisac ne veruje da takvo jedno nenormalno stanje stvari može biti trajno i opšte prihvaćeno. Bomba, u ovom slučaju, unakažena natprirodna prikaza ljudskog leša, mora eksplodirati i uzeti svoje žrtve! To se i dešava naravno, i to sa kakvim praskom i užasom! To morate pročitati ako imate petlje!

“Čovečanstvo iznova i iznova pokazuje sklonost ka prelaženju zabranjene granice.” Moramo se sa ovim, na žalost, složiti pa ova rečenica autora može služiti i kao jedna od vrhunskih poenti i ideje romana. Granica okrutnosti, nečovečstva i obezhumanjenosti je pređena, i cena mora biti plaćena u krvi. Ali baaaaš ovokoliko krvavo i brutalno, to niko nije mogao očekivati.

Roman “Hex” ulazi u vašu podsvest sa “elegancijom ukrajinskog ratnog broda”, (ponovo reči samog autora). Drugačije rečeno, robusno i brutalno. Radnja romana prvo lagano, zatim sve brže a na kraju strmoglavo brzo razara čula i misli čitaoca do trenutka kada poželite da knjigu spalite, odete u crkvu i pomolite se Bogu da se takve stvari nekim bizarnim kosmičkim poremećajem nikad i nigde, ali nikad i nigde, ne dese i ostvare.

Kako se mogu opisati utisci nakon pročitane knjige u potpunosti? Da sam uplašen – da bio sam, zaista. Da sam zbunjen – totalno. Da ne mogu da prestanem da mislim o užasnoj sudbini likova i lešu koji hoda i kojeg svi mogu da ga vide – nisam mogao, barem nekoliko dana. I pored toga, ostaje utisak da se radnja previše odužila, naročito na poslednjih pedesetak stranica, praktično u samom antiklimaksu, gde više i nije bilo potrebe za tim.

Da se roman naglo završio na 32 strane pre samog kraja bio bi to daleko ubedljiviji i kvalitetniji roman! Komplikovanost posledica i radnji likova u romanu postala je na kraju slamajuće breme, pa nije ni čudo da koncept veštičje vradžbine nije mogao valjano i smisleno da se završi. Da, nažalost, ovo je još jedan od romana koji sam sebe zakopa i uništi preteranim komplikovanjem ideje.

Da li je ovo i poerd toga razočaravajuće i obesmišljeno iskustvo čitanja jednog inače odličnog horor romana? Ne sasvim, ne. Pisac je uspeo na više nivoa da dočara zavodljivu veštičju mitologiju sa svim pratećim elementima (vradžbine, demonske životinje, magični predmeti i pojave, satanski obredi i rituali), likovi su višeslojni i uverljivi, neminovnost tragičnog kraja gotovo je šekspirovska ili neka uzeta iz starogrčke drame… Sve u svemu, vrlo izdvajajuće i karakteristično pisano delo koje će ostaviti dubok utisak na svakog ko uspe da ga pročita i probavi.

Da li će takvih biti mnogo? Izgleda da hoće. Heks je gotovo instantno postao bestseler u Holandiji i šire, preveden je na 26 jezika (između ostalih i na naš srpski, jelte), a u toku su radovi na snimanju igrane TV serije, pa ne sumnjamo da će Hex i svi njegovi bizarni likovi i teme postati još popularniji u godinama pred nama.

I da se vratimo ponovo tome šta bi trebalo biti glavna svrha horora kao, čini mi se još uvek, blago potcenjene grane književnosti? Izrećiću odmah svoje mišljenje – NE TO NE SME BITI prosto i jedino izazivanje strave i užasa. Svrha mora biti opštija, ona koja vodi nekom uzdižućem kolektivnom stanju svesti čitaoca, dakle to može biti stvaranje novog znanja, novih emocija, novih uvida u život. Strah i jeza tu moraju biti samo pomoćni alati da se tako nešto postigne. Roman “Hex” daje neke nove dimenzije i uvide, uvide u to koliko ljudi mogu biti okrutni jedni prema drugima i kakva je sudbina onih koji ne poštuju ljudsko u sebi samima, svojim bližnjima i drugim ljudima, bilo da su oni totalni stranci ili ne.

Recenzija roman Hex - Nenad Mitrović

 

HROMI VUK

Bogdanov dolazak – odlomak iz novele Hromi vuk

Posted on

BOGDANOV DOLAZAK

Odlomak iz novele „HROMI VUK“ (epske fantastike smeštene u svet srednjovekovne Srbije)

Bilo je vrlo hladno veče koje je ubrzano prelazilo u noć, kao da je nečija nevidljiva ruka podjednako sejala mraz i crnilo sa visina na šumadijski kraj. U seoskoj štali obasjanoj sa par buktinja dvojica promrzlih slugu ogrnutih u iscepane kabanice vodili su žustru prepirku.

„Sutra je dan Sv. Mrate, Vučji dan! Tako piše u kalendaru što ga gospodar imade. Crveno slovo! Ti pijanduro glupa!“
„Nije nego je dan Svetog Stevana od Dečana, srpskog kralja koji je za krst časni umro! Nemoj ti mene učit, dve godine sam služio kod Grka u crkvi…“

„U pravu ste. Obojica.“ – začu se iznenadni duboki hladni glas koji je dopirao sa ulaznih vrata koja behu poluotškrinuta, na šta se sluge prepadoše ko zečevi. Sa tim rečima je ulazila i vejavica u štalu. Dvojica slugu se prestrašeno okretoše a zatim brzo prekrstiše ugledavši čovečiju priliku u crnom. Beše to neki putnik namernik. Njegove oči, sakrivene duboko pod kapuljačom odbijale su crvenkasti plamen buktinje.

„Sutra je dan Sv. Mrate, po latinskome Svetom Martinu, u narodu serbskom ipak bolje znan kao Vučji dan. Tih su dana vuci najgladniji po šumama i tih se dana najviše torovima bliže. Ali je takođe dan na koji je počinuo Stefan Dečanski, u tamnici u koju ga je njegov rođeni sin, Dušan Silni bacio. Crkva naša pravoverna priznaje i praznuje obe slave. Znači, obojica misleste dobro.”.– nastavi misteriozna prilika, smešeći se neodređeno i praveći dva tri koraka napred, ka toploti i unutrašnjosti.

Sluge se za isti broj koraka povukoše. Jedan od njih povika: „Proklet bio spodobo, što se u sred mraka šunjaš! Lice nam svoje pokaži!“

Čovek u crnoj mantiji smače kukuljicu sa glave i pred slugama se prikaza čovek sa sveštenom bradom, vatrenih očiju, u svojim srednjim godinama. Tek običan čovek. Njegovo držanje bilo je uspravno i čvrsto, a pogled miran.

„Bez brige, sinovi božji. Mesto počinka tražim. Iz daljine videh vaše svetlo.“

„Pa to je pop!“ – povika iznenađeno drugi. – „Ajde pope unilazi, sve ćeš nam smet u štalu uneti!“

„Blagodarim.“ – odgovori sveštenik kratko i učtivo, spuštajući svoj čvrsti kožni zavežljaj sa strane. Na vatri bljesnu odsjaj sa ogromnog sečiva. Na usnama mu je i dalje igrao blagi polusmešak, a jedan od slugu hladno pomisli da bi pop ušao u štalu čak i da su mu iz nekog razloga odbili gostoprimstvo.

Novopridošli sveštenik međutim primeti da u štali boravi još jedan ljudski stvor. Zgurena prilika sedela je u drugom kutu prostorije, pušeći duvan umotan u listove kukuruza. Pored njega stajaše uspravljena štaka. Upravo se ka njemu upravi pažnja štalskih rabotnika.

„Gasi to prokletinjo! Hoćeš da nam štala izgori! Pa da nas na bičevanje pošalju!“ – opomenu ga jedan od slugu, onaj sa povećom grbom ispod sive kabanice, ali ove reči kao da nisu dopirale do tihog stvora. Upozorenje ostade nedorečeno.

„Kako zovete ovo vaše selo?“ – upita pop kad se smestio blizu vatre. „Zadnje mesto kroz koje prođoh beše zaseok Krušar ispod Crnog brda. Nikakvu crkvu ne videh u tom mestu.“

„Ovo su ti brate Kurjakovići.“ – odgovori zaposleni čovek oko konja. – „Beše bogato selo nekad ali sad od bogatstva ostade samo u kneza našeg, dobroga Lukanovića. Mi imademo crkvu u selu, crkvu Svete Trojice, ali sad ti je brate ona pod ključem, zato bolje noći ovde. Stari paroh Jerohije zaključava je noćem. I to sa razlogom, moš se kladit.“ – nastavi tiše sluga.

„Kurjakovići… hmmm… evo ga…“ – promrlja pop gledajući masno parče artije koje beše izvukao ispod mantije. – „Zastranih na putu… ali ovaj put kraće deluje.. hairli …“ – nastavi pop više za sebe.

„A ti pope… otkud u ovo nevreme? Kojim dobrom?“ – začu se škriputavi glas sa druge strane štale. Sluge zastadoše u svom poslu.

Pop podiže glavu i susrete pogled sa sitnim pacovskim očima zapuštenog čoveka.

„A šta se to tebe tiče?“ – odgovori jedan od slugu umesto popa – „Pa neće valjda ovaj časni kaluđer tebi da se pravda i objašnjava? Nego ajde lepo ti svojim poslom.“ – nastavi tišim glasom, očigledno želeći da istera prosjaka na neko drugo mesto noćivanja.

„U redu je dobri ljudi. Nemam bog zna šta od vas kriti. Iz prestonog grada krenuh pre dva dana, po dužnosti sveštenoj. Slavljeni manastir Žički moje je odredište. Tamo nosim vesti od poglavara. Dođoh sa severa.“
„Sa severa?“ – dvojica slugu prošištaše uzbuđeno i gotovo istovremeno. – „Ne valjda sa severnog druma, starog i zapuštenog?“

„Čudan jedan put, moram priznati. Ljudsku dušu ne sretoh miljama unazad. Niti kakvog ljudskog stopala da vidim…. A šuma oko puta… Ne videh tako gusto gorje u svom životu, boga mi.“

Sluge se užurbano prekrstiše tri puta, gledajući ga sa strahopoštovanjem.

„Ajde pope, boga ti. Pa tim putem više niko živi ne oda! Nikoj živi, dobro rekoh.“ – kaza jedan od njih. – „Tim putem avetinje vladaju što iz šume dolaze! Bog da nas spasi!“ – i na ove reči prekrsti se još jednom.

„Avetinje?!“ – na licu sveštenika pojavi se grubi smešak. – „Ja bogu mi ljudi ne viđeh, al ne vide niti kakve rahmetlije , niti avetinje. Pa to mora da je neka pošalica sa vaše strane?“

„Pošalica? Pošalica…. Bog te rastavio oče… Nikakva pošalica to nije. Avetinjske zveri tamo vladaju, eto šta je! – nastavi drugi. – „Preklane ovce u torovima nikakva šala nisu, e moj pope…“ – završi ovaj pljunući na pod protiv uroka. „Noćas te je Bog milostivi čuvao, ali ako Boga znaš ne prolazi više tim putem! Ta šuma je prokleta! Prokleta kad kažem! – povika sluga i ode dalje mrmljajući sebi u bradu.

 

HROMI VUK

Priprema za objavljivanje nove knjige HROMI VUK – odlomak: Pećina

Posted on

Počinju pripreme za objavljivanje nove knjige pod nazivom „HROMI VUK“. U pitanju je fantastika/horor sa motivima slovenske odnosno srpske folkloristike i mitologije… Pročitajte isečak:

U PEĆINI

Ne znajući kada je ponovo došao do malo razuma otkri da mu se telo smrzava a da su se oči dobrano navikle na mrak te sad razaznuju detalje, nijanse i senke koje ranije nisu mogle. Bogdan razvrte glavu i pronađe bogat svet mračnih površina, još mračnijih pozadina, ali i slabašna svetlašca nataložene tvari po zidovima, tvari koja odbijaše najmanje zrake sunca koji odnekud stigoše ovako duboko u mrčilo.

Beše to sluz od mahovina, shvati on kada oprezno dopuzi i napipa rukama treperilo. A ponegde naiđe i na kap vode koja takođe u sebi nosiše slab odjek nekakve beline. A sva ta sjajišta behu mahom mirna dok samo jedno postojano pulsiraše slabom, pa još slabijom snagom.

Bogdan krenu ka toj tački znajući da je to tek iluzija, maštarija koju njegov um stvara kako bi telo lakše podnelo kraj. Ipak, kretao se oprezno i sporo kako ne bi propao kroz provaliju koja uvek vrebaše na pola koraka od njega. Idući zadnjicom oštro naniže, gotovo po kakvim stepenicama, Bogdan ne mogaše više da se zadrži te pade; posle par trena slobodnog pada i udaraca po oštrim izbočinama nađe se bolno na dno jame i zaječa grozno.

Stigao je do dna, kako metaforičkog dna svoje potrage za duhovima, tako i vaistinskog dna svog života, ovde na dnu jame koja postade njegova smrtna klopka i grobnica.

Ploparanje žitke tekućine ovde se najglasnije čulo a Bogdan rukom zakači vodu koja ga hladnoćom raztrezni, a zatim pod njegovim rukama prvo postade barica, bara, a onda i čitavo jezerce koje nije mogao obuhvatiti niti zaobići. Svuda oko njega behu nepređivi zidovi od stenja, bez ikakvih pukotina i novih prolaza.

Dakle, to je zaista bio kraj puta.

A na sredini jezera treperilo je svetlašce, dozivalo ga i mamilo…

Paa… ako ću već ovde skončat, mogu se i smlačit, da pred Boga čist i nanovo kršten odem.

Bogdan skide svu svoju odeću; ionako ga više nije štitila od hladnoće. Mač pade sa opasača i molećivo zazveča na kamenu. Kaluđer shvati da se ne može odvojiti od svog vernog druga, čak ni sada, na samome kraju, te ga ponovo opasa na nagotinu, i baci se u vodu.

Da svetlost pronađem na dnu jame…

Trebalo je samo pratiti svetlašce, ali voda beše zamrzljiva i nepodnošljiva, nepregledna i svegušujuća, nije joj bilo kraja ni početka, a Bogdanova prsa brzo posle urona počeše da se stežu i žežu, da koče mišiće i volju da nastavi dalje…

Mač je kao sidro vukao nadole…

 

NEOBJAVLJENO

SLIKE U OGLEDALU („Dodir zla“ – neobjavljena zbirka poezije)

Posted on

SLIKE U OGLEDALU
(Poema iz neobjavljene zbirke pesama „Dodir zla – Sto pesama u slavu Nečastivog“)

Vratilo se vreme
Kad je sivo seme
Taloženog bola narastalo
Preplašeno zastalo
Pred ogledalom ranjivo
Zaiskrilo tužno, sanjivo

Površinu hladnu stakla
Ruka tuđa je dotakla
Tamo vitke! iza mene
Zaplesaše divne sene
Crna tela, uživla i raspala
Nasmešena deca mala

Igrale su svud okolo
Sjatile u vilin-kolo
Zavijene senke krive
Nikad tako žive!

U samome kutu stoji
Ogledalo što sate broji
Jer se ovde Sunce žarko
Ne rađa u jutru jarko
Nema jutra, nema dana
Sivilo je moja hrana

Otkucaše i te noći
Kad će slike meni poći
Žive slike, da l’ u javi?
Ko ih takve žive pravi
Razigrane, polublede
Dušu moju vrelu lede

Igrale su svud okolo
Sjatile u vilin-kolo
Zavijene senke krive
Nikad tako žive!

Ogledalo šapuće i zove
Meša moje divlje snove
S prikazama ljupkih dama
Dok se stvarnost sporo slama
Pod teretom očajanja
Um moj lebdi ili sanja?

Došle su i tog časa
Blede slike tužnog glasa
Tvorilo ih ogledalo
I ludilu predalo
Moju snagu, živorodnu moć
Ogledalo, slike, crna, vlažna noć

Igrale su svud okolo
Sjatile u vilin-kolo
Zavijene senke krive
Nikad tako žive!

DAN NULTI

Niko ne voli policajce iz unutrašnje (odlomak roman DAN NULTI)

Posted on

NIKO NE VOLI POLICAJCE IZ UNUTRAŠNJE
(isečak iz romana „DAN NULTI“)

Dvojica kerova cupkali su ispred muškog WC-a sa noge na nogu. Odužilo se to pišanje. A možda čovek i sere od muke. Svakakve misli počele su da im se motaju po glavama. Na njihovim licima videlo se da im se ne sviđa zadatak koji su dobili. Prema svom kolegi morali su da se ponašaju kao prema kriminalcu, da ga vode i prate. Niko ne voli policajce iz unutrašnje kontrole, niko.

Vrata se najzad bučno otvoriše, ali kroz njih prođe debeli zadrigli lik u kariranoj košulji. Debeli nije gledao u njihovom pravcu. Previše krofni, pomisli jedan od njih, onaj bliži vratima, okrenut licem prema dugačkom hodniku kroz koji su trčkarali zaposleni ljudi. Ta misao ga zabavi. Voleo je američke krimi serije u kojima su panduri predstavljani kao stereotipni prožderivači krofni.

„Hej!“ – povika on piskavo kao žena kada oseti snažan cim na boku. Iznenađeno shvati da je debeli čovek, koji bi već trebalo da bude pet metara dalje niz hodnik, u rukama držao nešto što je opasno ličilo na njegov službeni pištolj. Instinktivno se maši za futrolu, ali je ova bila prazna!
Đorđević je pokušao da što bolje odglumi ljutnju i bes. 
„Držiš pištolj u nezakopčanoj futroli, a? Klik. Još i nezakočen! Jebotee!“ – zviznuo je otegnuto.

„Šta to…“ – uspe da promuca zbunjeni mladi policajac.
„Pa, da li si ti normalan, dečko?! Šetaš ovde sa nezakočenim oružjem, možeš nekog da ubiješ, bre, ej! Koji si čin? Odeljenje? Pokaži mi legitimaciju! Brzo! Ko ti je nadređeni?“ – Đorđević je prstima vešto vrteo taj isti nezakočeni pištolj poput spretnih revolveraša iz starih vestern filmova, na šta momku iz unutrašnje krenu hladan znoj niz kičmu.

„Mi smo na zadatku, mi… Čovek u WC-u…“ – mladi policajac pokušavao je da baci pogled preko Đorđevićevih širokih ramena. I zašto njegov partner, dođavola, ne kaže nešto?

„Ma, pusti sad to, nego šta ćemo sa ovim prekršajem?“ – Đorđević je uspeo u svojoj zamisli da privuče radoznale kolege iz okolnih kancelarija, koji su samo čekali da im nešto skrene pažnju sa papirologije na kojoj su uglavnom radili. Broj ljudi u hodniku svakim trenom sve je više rastao. Ljudi su želeli da vide ko to viče i šta se dešava. A niko od njih nije voleo policajce iz unutrašnje kontrole, niko.

Za to vreme jedna senka skliznula je uz zidove hodnika do prvog automata za gazirane sokove i dalje hitro niz stepenice…

Niko ne voli policajce iz unutrašnje, Dan nulti, Nenad Mitrović