GROTLONEOBJAVLJENOODLOMAK

ČOPOR

(odlomak iz neobjavljenog romana „GROTLO“, mračne vizije uništene Srbije budućnosti)

…Pobeđeni haras tada iznenada uzlete i pobeže od sigurne smrti, dok je crna krv obilato isticala iz rana sa njegovih bokova. Bilo je to mudro sa njegove strane. Krupnija zver mu sigurno ne bi dozvolila da okusi ni kap gargovi krvi, niti bi mu poštedela život. A sada… manji zmijoglavi letač imao je naš miris. I krenuo je žustro za svojim novim plenom, lepetajući krilima kao demonski vetar smrti. Za nas je trka sa smrću tek tad otpočela, ali nismo imali nameru da se predamo. Ne još.

Iako su nam mišići nogu postajali ukočeniji i nemoćniji iz minuta u minut, udvostručili smo snage da održimo korak i razdaljinu sa Glirama, i dalje daleko ispred nas, koje su povremeno zastajkivale i ispaljivale po neki usamljeni hitac ka velikoj senci na nebu, nadajući se da bar malo mogu da je uspore i povećaju nama, sporijim članovima družine na začelju kolone, šanse za preživljavanjem.

Bio nam je potreban zaklon. Zaklon u kakvom zatvorenom prostoru koji nezajažljivi haras ne bi mogao tako lako da provali! U tim trenucima trčali smo ka severu Grotla, gde su se već pomaljale prve ruševne zgradurine nekadašnjih fabričkih postrojenja… Nekada visoke i glomazne građevine pravilnih kockastih kontura, bez mnogo prozora i otvora, sasvim drugačije i bezličnije od zgrada za stanovanje u ostacima uništenog grada, sada su delovale polomljeno i jadno. Kao zaboravljene ljušture davno izumrle civilizacije.

Upravo to su i bile, shvatih tužno. U jednoj od njih se u užarenom plamenu iz obične zemlje i kamena dobijao sirovi koncentrat crvenog metala. „Pogon Topionice i Rafinacije“, setih se naziva sa starih mapa, iako te reči za mene nisu imale naročito jasno značenje. Negde u tim čudovišno velikim halama i dalje je tinjao oganj rudarske vatre, plamen znanja i veštine od kojeg su živeli Stari…

Iz mog kratkog bega od čudovišne stvarnosti prenu me vrisak Stribora, koji pade na zemlju da bi se istog časa na njega sručila mrka i čirevima prekrivena telesina sa iskeženim čeljustima sa kojih je curila pena. Stribor je jedva uspevao podlakticama da se odbrani da mu žderavac ne odgrize deo lica jednom od raspomamljenih glava!

Grotlom se raširi zavijanje lovaca u čoporu.
Auuuuuuuuuuuuughhuuuu!!!!!
Zov psoglavca predvodnika prihvatiše i ostali brojni (sudeći po raznolikim jezivim zvucima, od cičanja mladih jedinki do režanja starijih) pripadnici čopora koji su nadirali sa svih strana. Psoglavci su odlučili da preteknu leteću neman i oduzmu mu obrok. Bilo je to veoma hrabro i očajnički sa njihove strane. Mora da su drugi izbori hrane u to rano doba dana bili veoma oskudni. Kroz um mi prolete misao da smo očigledno bili odavno primećen i pripraćen plen, te da je naše navodno neopaženo šunjanje tom paklenom dolinom smrti u stvari bilo kao koračanje garga preko šupljeg debla. 

Glaum pritrča zadivljujuće požrtvovano i cevkom svog krosingera odalami dvoglavog psoglavca po jednoj od lobanja! Jasno se čulo mljackavo krckanje loše sraslih potiljačnih kostiju koje nisu uspevale oblikom da isprate brojne deformacije koje je telo životinje pretrpelo pod dejstvom višegeneracijskih naslednih mutacija. Zver bolno zapišta i pade sa zadihanog Stribora kome je ubledelo lice bilo u potpunosti prekriveno balama i krvavom sluzi ranjenog kerbera. Daleko od toga međutim da je zver bila onemoćala i odvraćena od svoje namere da se pogosti ljudskim mesom, mesom Čistorođenih… Kratak rafal iz Kalinine mašinke rasturi mu groteskno zadebljali vrat koji je nosio obe glave, i psoglavac pade mrtav kao izbušena vreća. 

Sa svih strana Grotla, a ponajviše sa prilaza fabričkim pogonima, pristizao je preveliki broj drugih zveri slične abominacijske građe tela i mi gotovo zajednički i istovremeno shvatismo da je to kraj. Kraj puta za nas. Nije bilo nikakvih, ali baš nikakvih izgleda da preživimo sudar sa tim brojem kopnenih predatora koji su bili savršeno uigrani i izvešteni da neoprezni plen poput nas dovedu pred nemogući i svršen čin. Nije bilo mesta a ni vremena za odstupnicu a čak i da smo imali slobodan put za beg, psoglavci bi nas sustigli posle stotinu metara. Ako i toliko.

Glire bliznakinje su se za to vreme već popele na jednu obližnju betonsku strukturu u obliku mini-tornja (nisam poznavao njen „stariji“ naziv, naziv pre praska) i odatle su napeto gledale scenu pred sobom, tu tragičnu scenu u kojoj smo mi, na našu veliku žalost i nesreću, bili glavni protagonisti. Lica su im bila ravnodušna ali pokajnički skrušeni položaj tela odavao je snažnu unutrašnju bol. 

Da li su valaguljske strelkinje tugovala iskreno za nama, preostalim ljudskim bićima, ili su bile žalosne zbog toga što nisu uspele da nađu pomoć i put do svojih tajnih, zaboravljenih svetilišta? Misterija oko toga zbog čega i kako su zapravo one verovale da im mi uopšte možemo pomoći, ostala je upravo to, misterija za mene. Glire, čija imena na kraju nisam ni saznao, shvatih tužno, spustile su nišane svojih cevi. Nije bilo ikakvog smislenih razloga da troše dragocenu municiju. Zveri je bilo prosto previše.

Kalina priđe do Š’htanija Samira i primi ga u svoj grubi zagrljaj. On joj odgovori istom merom iznenađujuće (za nas svakako, ne i za našu starešinu) nežnosti. Nisu imali još puno vremena da provedu zajedno; zveri su arlaukale oko nas i stezale obruč. Kada je odbacio težak teret sa leđa i uspravio leđa, š’htanski rob nije bio mnogo niži od Kaline. Bio je pored toga duplo širi od nje u leđima i rukama. Meni sinu kroz glavu da nije bila ona ta koja je njega štitila sve ovo vreme, već obratno.
„Zbogom ljubavi moja.“ – mrmljala je Kalina dok su im se šare prljavštine sa lica povezivale na čelima.
Čukarijam bezlebe onog kan. Ljubav. Tebi. – on ponosno i zaljubljeno klimnu ka njoj. Usne im se spojiše a ja videh srceparajuće suze na Kalininom licu koje su klizile lagano i pravile neke svoje šare, šare neiskazane skrivene i nikad priznate ljubavi. Sve do sada.

Ona ga odgurnu. Starešina i ponosni vođa u njoj na koncu nadvlada ženu u ljubavi. Okrete se ka meni, Striboru i Glaumu bez ikakve želje i potrebe da nam objašnjava svoje postupke i izbore. Niti je bilo ko od nas to želeo da čuje.
Svako za sebe sada. Budite hrabri. A ja… Ja sam ponosna što umirem da vama. Što umiremo zajedno. Koristite noževe.
To nam reče, te čudne ali i uspokojavajuće reči koje su nam topile srca i vraćale snagu u udove. Snagu za poslednju borbu.

Tada zavrišta ratnički i potrča prema najbližem iznenađenom psoglavcu isplažene debele jezičine koji se iz njegovih iskrivljenih čeljusti vukao kao odrana zmija! Samir ju je pratio u korak i sam vičući neke kletve i pokore bogovima Niskog naroda. Kalina je držala prst na obaraču sejući smrt oko sebe, žureći i sama u njen zagrljaj…

Ali Čista Boginja nije dozvolila da toga trena pogine jedna plemenita i časna ratnica. Sa nebesa se spusti džinovska senka i svojom telesinom poklopi i zgnječi a zatim kandžama rastrgnu vođu psoglavskog čopora! 
Ghhhhrrhasauuaaaiiijjhhaaa!
Čuvar Grotla objavio je svima da niko nema pravo na obrok pre njega. Psoglavci su mu bili omiljena hrana, poslastica. Kao bombona, slatkiš napravljen od šećerne gljive, sećam se da sam to pomislio. On stade da ga proždire, tu pred nama, kidajući mu udove kao slamčice, zaboravljajući pritom na sve oko sebe.

Moj um je utrnuo od strahote trenutka i razumu neprihvatljivog prizora. Nikada ranije nisam bio u tolikoj blizini veličanstvenog zmijolikog noćnog letača. Osetih uzvišenost i strahopoštovanje.

Deformisani psi Grotla razbežaše se kud koji, uz preplašene zvuke lajanja i cviljenja. Šansa. Bila je to nova šansa za nas, nejake ljude uhvaćene između nakovnja harasa i čekića psoglavaca. Rećiću samo da to nipošto nije značilo da nam se vratila i nada da ćemo preživeti. Ali uvežbani mišići i očajnički nagon za opstankom nagna nas, onako izbezumljene i raspomamljene ludilom koje je vladalo oko nas, da potrčimo ponovo, odlažući sopstveni kraj za još koji časak.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *