GROTLONEOBJAVLJENOODLOMAK

DECA ŠUME

(odlomak iz neobjavljenog romana „Grotlo“, mračne vizije uništene Srbije budućnosti)

Ali tad se iza jednog spaljenog ili slomljenog drveta (nisam bio siguran, bilo je crno i gotovo poleglo od uništavanja) pojavi Stribor sa nožem na grlu nekog čudnog lelujavog i stabljičastog stvorenja koje je išlo na dve noge, ali tako lepršavo i graciozno (ali i trzavo nalik zveri) kao da sve vreme poigrava, da se zapitah da li je to uopšte ljudsko biće. (Ali zasto bi Stribor držao kao zarobljenika neku zver iz Grotla? – upitah samog sebe otrežnjujuće.)

Bill je to ljudsko biće, da, štaviše devojka ako me oči nisu varale, kada ovaj zaplesani par napravi još koji trzavi korak ka nama, To je svakako bilo žensko biće osim ako kod drugih naroda (Nečistih) podela među rodovima i polovima nije bila drugačija nego kod nas, ljudi iz Nastambe 13 koji su se čistote tela I gena držali strogo i usrdno kao najsvetije zapovesti.

Sa drugog stabla koje je još uvek davalo kakve takve zakržljale listove tad se međutim odvoji još jedna silueta, kao stabljika lana, i u iznenađenog Stribora uperi cev svog oružja. Bila je to prastara lovacka puška, sa optičkim nišanom, kakva se više nije mogla naći. Za razliku od automata (podjednako starih ali neuporedivo ubojitijih krosingera kakve smo mi imali) lovačka duga cev mogla je da ispaljuje tek metak po metak. Ipak i jedan hitac bio je dovoljan da u smrt odvede našeg saborca, a Gliri su bili cuveni kao dobri strelci. A to je još više važilo za njihove Glire – žene ratnice, šumske senke.

„Nihvaniđe, guravi nahˇtna. Ostavi ju, odmah, i skloni se od njuj!“ – povika strelkinja glasom koji je meni zaličio na zapevavanje unimarijata. bespolnih, onih Nečistih koje je priroda osudila i kaznila tako da se rode bez polnih karakteristika i organa. Takvi su bili retki i u Nastambama ih je živelo tek nekoliko. Naravno, nisu se mešali sa Čistima ali nisu ni terani na teške fizičke poslove u poljima ili kanalima. Ne znam zašto, ali ove Glire me najvise podsetiše na njih.

Stribor ostade kao skamenjen a sečivo u njegovom snažnoj I mirnoj ruci i dalje je podjednako preteće zatezalo modrim venama ispresecanu bledu kožu na vratu Glire. Ja shvatih da su devojke (mlade godine i njihova vitalnost tela bile su naizgled lako uočljive karakteristike) u nekakvom vrlo bliskom međusobnom srodstvu jer su ih pored sličnosti građe tela, odežde I opreme, krasile i veoma slične (meni krajnje neobične I fascinantne) crte lica, vidljive iznad zastitne polumaske koje ove nosiše do ustiju, ne preko toga.

Situacija se dodatno zakomplikovala I zapretila da se završi kobno i nesrećno po obe strane i većinu učesnika, kada se iz neočekivanog pravca, sa spržene uzvisine pojavi i namrštena Kalina, čije oružje još uvek nije bilo uspravljeno ali je preteći klimalo ka Glirama, naročito onoj sa raritetnom puškom.

„Mozda bi bilo bolje da ti spustiš tvoje oružje!“ – zareža vođa naše družine. – „Stribor, onaj odlučni momak tamo, zasečiće vrat tvojoj parnjakinji, pre nego što tvoj metal stigne do njega. Ne sumnjam da ćeš pogoditi i ubiti našeg čoveka, ali tad će već biti kasno. I za nju i za tebe. Razmisli o tome.“
„U pravdi si…“ – odgovori Glira, nimalo se ne brinući niti dvoumeći, sklanjajući pritom nišan sa mete – „Zatoj smo i dopustile da naiđete na nami. Asfodej nas je vodija i takoj nam rečela. Da smo htele vaše glave, skinule bi ih sa brda, iz daljinu. Dođosmo blizu samo zato jer imadesmo razlog.“

Kalina je morala da prihvati da je ovo ličilo na istinu. Gliri nisu bill poznati po tome da iz svojih šuma izlaze na čistinu, ni pred prijatelja a kamoli pred neprijatelje. Primirje između Nastambe 13 i Šumskog naroda trajalo je već nekoliko ciklusa, ali daleko od toga da smo bili prijateljski nastrojeni jedni prema drugima. Naš narod nije poštovao niti sklapao saveze sa Nečistima bilo koje vrste, i uzimao je Glire ( ne doduše toliko često kao Š’htanije) u roblje, dok su sa druge strane Gliri i ostala plemena Valagulja prosto ubijali svakog Čistorođenog koji bi zalutao u njihovim gorama. Način njihovog pogubljenja za nas je ostajao tajna jer nikad nismo uspeli da povratimo njihova tela i obezbedimo im koliko-toliko pristojan pogreb. Ja sam lično mislio da su ubijene ostavljali šumskim žderavcima. To bi svakako bilo najlakše.

„Koji to razlog može biti da se Deca šume otkrivaju nama, stanovnicima Ruševina?“ – upitala je naš vođa družine opreznim i sporim glasom, koristeći birane izraze da oslovi strance. Kalina je znala da se Gliri ponose svojom svetom vezom sa majkom Šumom, kako su oni zvali svet divljine u kojem su živeli.

Glire se međusobno pogledaše. Iako na povećoj razdaljini meni je delovalo kao da se jedno te isto bebeći nežno lice okreće u ogledalu. Videlo se da je odluka donešena. Kakva, to je tek trebalo otkriti.

“Nami je potrebalo pomoć. Moramo do jednog mesta doići, tuj u Grotao, kakoj ga vi vikate. To je od posebnoj mesto za Nami….” – sad je govorila ona pod nožem ali Stribor nije imao nameru da joj olakša i popušta pritisak sečiva. Možda je ova zato tako teško pronalazila reči na Čistom jeziku. – “Kakoj vi to… Sveto mesto za naš narodinje, da. Malko je vremena za Nami. Za naš…- tu se već negde završavalo Glirino poznavanje Čistog, i njena želja da obrazlaže i probira reči.

“Zašto bi mi pomagali vama?” – upita iz pozadine Glaum svojim staračkim glasom punim podozrenja. Ipak, u tim rečima ne beše nikakvog nipodoštavanja niti omalovažavanja. Njegovo „mi“ nije ništa bilo bolje niti uzvišenje od „vi“. To se i moglo očekivati od jednog „uprljanog’ među nama, da stvori most između Njih i Nas, shvatih iznenađeno. Glaum će se pokazati kao pouzdan i koristan saputnik, morao sam da priznam sebi.

Ali odgovor Glira beše oštar.
“Ako hoćujete da i dalje zborate s Nami, kažite ovijem vašem ovdi, da nožekanju sakloni… Da ne dođe do kakve nezgodacije, ne? Nećujemo ni vi ni nami, da krvcu puštamo na ovuj prokletinjsku zemlju.”
Kalina posle sekunde promišljanja odsečno klimnu Striboru. Ovaj se pak nije trudio da sečivo hitro i pokajnički skloni sa nadrealno blede i providne kože jedne od sestara. Kunem se, da je vršak oštrice još koji delić sekunde poigravao na njenim grlu krvca bi ipak bila puštena. A prokletinjska zemlja bi je upila i prihvatila kao žrtvu i poziv.

Ruke mi se zgrčiše u besu. Tako opasno Striborovo poigravanje sa strpljenjem i živcima naših neprijatelja (iako nas je bilo više i ako smo bili u boljoj poziciji) moglo je da nas košta toga da ne ispunimo zadatak na koji smo poslati. Ako ne i naših glava.
Krosingeri nam i dalje ostadoše na gotovs. To međutim ne pokoleba niti zaplaši Glire koje su odavale utisak kao da i dalje gospodare situacijom. Mogao bih I da se zakunem da sam na licu jedne od bledih devojaka video prezrivi poluosmeh koji je trajao delić sekunde.

Možda i jesu gospodarile, samo mi to nismo znali? Možda se na jalovim brdima krije još desetak vešto kamufluranih ratnika Valagulja? Možda nas upravo sada nepoznati broj protivnika posmatra kroz uveličavajuće nišane svojih… – ja se naježeno okrenuh levo-desno. Video sam da je to činio i unervoženi Š’htani u našim redovima. Izgleda da je on napetije od svih proživljavao susret sa pripadnicima Šumskog naroda.

“A kudej ste vi krenuli? Takoj posređeni, ki neki usfiheni*. – Glire se nasmejaše. Poslednja reč mi je bila strana. Izgleda nije imala nikakvo dobro ili pohvalno značenje. 
“Čujete se i zveckujete odavde do Grozovitih brdija. Čudno mi da se letači me probudiše još jedared, da iziđu na užinu.” – nova salva podsmeha.

Kalina ponovo preuze reč u naše ime, kako je i bilo red. – „Idemo… Na tamo.“ – ona brzim usmerenim cimom ruke pokaza neodređeno. – “Pomozite nam da do tamo dođemo, pa ćemo i mi pomoći vama da pronađete vaše staro svetilište.”

„Sestra ratnica pričuje mloogo mumuljavo. Tamo, onamo, bez mnogo prikazenija. Kakoj mi u to da veruvamo?” – devojka oslobođena Striborovog noža prilazila je ostalima koji su se sakupljali na stazi.
“Ali takoj zboruje svaki oprezujući čolvek. Svaki izistinski šunjavač,ne? Takoj li se vikaš? Zatoj ti i mi veruvamo.” – Glira priđe hitro i druželjubivo i pruži Kalini svoju podlakticu. Bio je to izraz dobrih namera.

Kalina međutim ustuknu više iznenađeno nego zgađeno ili uplašeno. Pripadnici Čistorođenih dakako ne smeju dodirivati Ukaljane, niti to žele. Učinilo mi se međutim, za kratki neizvesni delić sekunde da je Kalinina ruka nekako sama prirodno krenula u stisak, al da je rezervisana brza svest taj obični ljudski impuls zagušila.
Glire nisu delovale uvređeno. Možda bih međutim uspeo da otkrijem trag postiđenosti na njihovim licima ili u njihovim pokretima samo da su mi njihove fizionomije bile iole poznatije i razumljivije. Ovako…

“Šunjač, da. To sam ja, a ovo su moji ljudi.” – Kalina nas predstavi redom.
Bledi stvor joj za vreme nabrajanja naših imena brzo do uha priđe i prošaputa tihe reči, ali tako da smo mogli da čujemo i svi mi u blizini:
“Ovoj tvog čovleka Stribora, nej čovleka, tek dečkonju, nej? Da od mene sakloniš podaleko da mu ne bi muda odrasekla, njegova detinja… Si me razumela?”
Kalina klimnu glavom prihvatajući upozorenje.

Ja međutim tek tad videh Gliru iz blizine pune i lice njeno što se na mutnome suncu prikaza iz drugog ugla, sa svim linijama i pregibima. Preneraženo shvatih da to nisu devojke! Ne, nikako. Mogle su biti žene, barem u onom značenju kakvo se u našem narodu koristi, ali žene u godinama postarijim i zrelim, starijim čak i od Kaline?! Kada mi je prilika to kasnije dopustila ja naterah sebe da godine njihove malo bolje procenim i jedino je Glaum mogao biti stariji od njih dve, iako ni to nije nužno moralo biti slučaj.

„Ne puno vremena za Nami.“ – reče druga Glira nervozno. – „Odamo brzo, nej? Nisam u tom trenutku shvatio da li nema još puno vremena pre buđenja Grotla i njegovih „dnevnih“ stanovnika ili da nema još puno vremena da stignu do svog odredišta i da pronađu ono što su tražile.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *