GROTLONEOBJAVLJENO

GROBLJE DŽINOVA

(odlomak iz neobjavljenog romana „Grotlo“, mračne vizije uništene Srbije budućnosti)

Svi mahinalno okretosmo glave iako su neki među nama već znali kakav će nas prizor neminovno dočekati na ovom mestu puta. Trebalo nam je još nekoliko minuta da priđemo bliže, dovoljno blizu da vidimo sve što se na tom zadivljujućem mestu i pozornici poigravanja sila prirode, mitskih džinova i destruktivne zlopare, moglo videti.

“Da. To je groblje velikih mašina.” – konstatova Kalina hladno, proveravajući lokaciju na svojoj karti. Unela je pritom neophodne korekcije.

“Veliko skupljalište.” – čuo sam kako zadivljeno progovara starac Glaum, tihog glasa. Činilo se kao da ga noge u ranijim izviđanjima nisu nanosile ovim putem, pa je taj prizor za njega bila novina.

“Garvunđe, božji oklop.” – recitovale su Glire sa ništa manjom dozom strahopoštovanja. Njihove krupne oči odražavale su mutno sivilo neba.

“Radionica površinskog kopa Bor.” – izgovorih i ja ponosno i samouvereno te reči koje sam (izgleda) jedini poznavao.

Svi se pogledi tada okretoše prema meni. Nisam stigao da im prikačim značenje i kontekst (iako instinktivno shvatih da su ti pogledi bili daleko od ohrabrujućih i onih sa razumevanjem) jer mi sa leđa pristiže Stribor i teškom rukom odalami po potiljku.

“Groblje! To je groblje džinova. Ne pravi se pametan. Tikvane.” – doda više za sebe, žureći napred da baci još bliži pogled na uznemirujuće veliku gomilu raspadnute gvožđurije koja je prostom masom i količinom odolevala uticajima vremena i sredine. Kao i harasa, koji su po legendi upravo na tom mestu oštrili svoje kandže i bacali kosti pojedenih žrtava.

„Ček, ček dečkonjo….“ – zaustavi me iznenađujuće snažnim stiskom ruke jedna od Glira u naumu da i sam odem bliže do ostataka džinovskih mašina koje su za nas, decu novog uništenog sveta, imale tek maglovitu i nikada sasvim shvaćenu svrhu. Velike utovarne kašike međutim, sada dopola zakopane i ogrezle u rđu i blato, nisu mogle biti korišćene mnogo drugačije od onoga kako i mi danas koristimo naše tovarilice.

„Kakvoj si to rečeo? Površinsko kakvo…“ – lice strelkinje bilo je napregnuto i namršteno.

„Radionica površin…“ – taman htedoh da prostodušno odgovorim na znatiželju strankinje kada me još namrštenija Kalina čije je jedno oko sevalo ljutnjom, zaustavi i svojom rukom i rečima.

„Ššš, Nenade! Kreni napred. Odma’.“

„Izvini. Moj čovek nije mislio ništa loše. Niko nije mislio da vređa vašu veru i tradiciju.“ – sada se Kalina tiše i mekše obraćala Gliri. – „Dečko previše vremena provodi u zatvorenom sa knjigama. Onim starim. Sa stranicama.“ – Kalina rukom napravi pokret kao da okreće list. Očigledno nije bila sigurna da će šumkinje uopšte znati o čemu priča. Knjige su bile nešto iz sveta Prošlih ljudi, nešto bez veće koristi i vrednosti u svetu sadašnjosti. Barem je takav opšti stav bio zastupljen kod Nečistih, Valagulja i Š’htanija bez razlike. Štaviše, crni narod iz Brezonika je slova smatrao nekom vrstom predačke vradžbine i magije i trudio se da obriše, izguli ili na neki drugi način uništi retke preostale natpise i znakove na koje bi nailazili.  

Slično nipodoštavanje knjiga i veštine  pisanja vladalo je međutim i kod nas, Pravovernih i Prosvetljenih. – setio sam se tugaljivo i rezignirano.

„Dečkonja čituje slova, a?“ – sad su me obe pripadnice naroda Valagulja posmatrale sa neobičnim interesovanjem, kao da sam retka i izumrla vrsta životinje koja je sa lica spržene površine nestala u trenutku Velikog praska. Bio sam im simpatična mala životinjica, za koju još uvek nisu znali da li je umiljata ili voli da grebe svojim majušnim ali otrovnim kandžicama. (To je bio neki približni osećaj koji mi se javio dok su me gledale svojim velikim okruglim očima.)

Zato nisu bile sigurne da li da mi priđu još koji korak ili ostanu na sigurnoj distanci odakle bi mogle da me odstrele ako im nečim zasmetam.

„Naravno. Kod nas sva deca uče slova. Da čitaju i pišu. Zlu ne trebalo.“ – pojasni Kalina kratko i neutralnim glasom. Videlo se međutim da je to rekla sa nekom vrstom ponosa, čime je nanovo stvarala nevidljivu granicu između Nas i Njih. Između pismenih ljudi sačuvane kulture i tradicije i praznovernih divljaka iz šume. Glire ovo prepoznaše kao uvredu (ili sam ja to tako umišljao) te nastavak razgovora ostade neizvestan.

„Nenad je navodno direktni i čisti potomak Rudara, pa…“ – Kalina sama zastade u svom dodatnom razjašnjenju mog čudnog i potencijalno bogohulnog ponašanja jer je spazila preneraženi i izistinski šokirani izraz na licima valaguljskih strelkinja. Verovatno u tom trenutku naš vođa  puta nije mogla sebi baš najbolje da objasni zašto je morala da odabere baš te reči, kako su one izašle sa njenih usana, niti da proceni kakav će to uticaj imati na odnos naoružanih, opasnih i nepredvidivih Glira prema nama i našem zadatku.

I sam sam zastao i zbunjeno posmatrao strankinje, verovatno veoma sličnim pogledom nepoznatog uzbuđenja i strepnje kojim su i one buljile u mene.

„Rudar! Naslednik!“ – oči im se raširiše. Glire zatim priđoše jedna blizu druge, a za dva koraka bliže meni (i dalje ne preblizu, kao da je između nas stojao nevidljiv magični zid), te se site izrazgovaraše siktavim i unjkavim rečima koje nismo razumevali.

Jednim uhom začuh Š’btanija kako pljuje tri puta u zemlju ispred sebe na zvuke ovog jezika Nečistih.

Tada jedna Glira, možda ona za nijansu mršavija i jezivija u licu, priđe i pruži ruku ka meni. Dodirnuvši me ovlaš po ramenu, ona tu istu ruku brzo povuče, kao oparena nekom silom koju je samo ona osećala.

Osećao sam se dužnim da prekinem to bizarno ispitivanje i iščuđavanje koje je vršeno nada mnom, samo nisam znao kako.

„U našijem predačkim pričanijama spominjavaju se ljudovi.. Drugačiji ljudovi, od tvoju vrstu… Rudari. Otkopači s istinito znanje… Jedan rudar, s pravu krvcu, može jedini spas da donese za Nami…“ – glagoljale su Glire reči čiji sam pojedinačni smisao na jedvite jade uspevao da shvatim, ali čiji mi je sveukupni i opšti smisao izmicao umu.

Video sam da je i Kalina bila podjednako zbunjena kao i ja. Bili bi i ostali, da nisu bili zauzeti neopreznim razgledanjem metalnih kostura na zaravnjenju pred nama.

Čekaj, čekaj… Spas… kakav spas? Jel je narod Glira u nekoj opasnosti? Možda celo Valagulje? A šta sa nama iz Nastambe, jel to može da utiče i na…“ – ispaljivala je pitanja naša starešinka, uplašena pitanja, želeći da sazna da li smo i sami u nekoj opasnosti od spolja. Možda od neke nove najezde proždrljivih zveri sa severa? Iz Ruševina?

Glire se naprasno stisnuše i utišaše. Jedna istupi. Ona druga, koja je manje pričala.

„Već smo kazuvale i premnogoj. To su stvari od Nami. Nej od Vami. Mi na Vami ne želimo zlobu, toj da znate, niti lošu sreću. Opasno ne ide na Vami. Toj da rečem i na kraj.“ – stroga Glira pokaza rukom odsečno, ističući da je razgovor na tu temu završen.

„Ali ako želite da vam pomogne…“ – jednooka Kalina ne uspe da završi upozoravajuću misao jer nas sve sa mesta pomeri uplašeni povik (više kao dečiji vrisak) Radunasa koji je najdalje otišao u istraživanju otpada gigantskih razmera.

Svi smo automatski potrčali na istu stranu, ka tom zvuku i našem uplašenom (napadnutom?!) sadrugu. Možda to i nije bilo najpametnije sa naše strane. Primetih u toj brzini i metežu kako su Glire prosto nestale! i to kojom lakoćom i hitrošću. Njihova reakcija je bila mnogo pametnija i svrsishodnija. Otrčale su do prvog zaklona pokretima gotovo nevidljivim za neuvežbano ljudsko oko, a zatim prilazile mestu dešavanja izokola, kako ne bi i same upale u kakvu opasnost ili zamku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *