NEOBJAVLJENOSTUDENTSKI DANI

INCIDENT SA DROGIRANOM SUKUBOM


(isečak iz neobjavljenog romana „Studentski dani“)

Matematika i smrt – nikada ne greše. Ljudima je, sa druge strane, to gotovo urođeno. Nijednog momenta se nisam zapitao zašto to sebi radim, da li to može da mi škodi. Da sam samo zastao jednog trenutka, poljubio Moli u glatku guzicu, a zatim sebi postavio jedno delikatno pitanje: “Šta to radiš, skote?” verovatno se ništa od ovoga ne bi desilo. Ovako…

Straobalno dosadna proslava rođendana nepoznatog tipa, tri piva i njena gajba. Uzeli smo oboje po dve narandžaste pilule. Kobna greška. Kliznule su lako, kao oni ekseri prvenci što ih valjate po znojavim rukama pitajući se da li od njih žurka postane BAŠ toliko bolja. Osetio sam slatki ukus na jeziku, čudnu toplotu u stomaku, kao i intuitivni predosećaj nevolje u glavi.

“Ej Moli, ribo, šta ti je ovo?”
“Ma nemam pojma. Ostalo mi je od bivšeg frajera. Našla sam u njegovim pantalonama. Ma to ti je ono, kakosezove, vitamini ili nešto, za koncentraciju, radi super…”
Kurac – palac, trange – frange… “Daj dok ima” – moja je deviza. Očigledno krajnje pogrešna. Moli, fensi riba iz novobeogradskih blokova, klepetala je svojim ogromnim usnama, nemajući nikakvu nameru da ućuti i smanji bol u mojoj glavi. Bivši dečko, žurka, napaljeni drugovi, četiri čaše bambusa, dnevnopolitička situacija, skandalozne spletke na estradnoj sceni, Jelena Karleuša i fudbaleri, fluorescentni lak za nokte… A tražio sam samo jedan jebeni aspirin za glavu.

“ZAČEPI!!!”

Da li je taj vrisak ostao samo u mom umu ili je izleteo poput dugo suzdržavanog prdeža, jebite me ako znam. Ali mrak je bio gušći, miris njenog znoja i odvratnog deodoransa sve jači, a magla u mojoj glavi sve neprozirnija i opasnija. I šta to radi, ta jebena funfulja sa svojim hladnim ručicama… Shvatio sam da se nalazimo ispod jorgana i da su nam tela zamršena kao dlake oko čmara. Osećao sam neko golicanje po telu, strašni svrabež i pomislio na domaće bubašvabe, debele i gladne… Užasno.
“Jebote, što si ti naporan. Pa pokušaj sam da se skineš…” – začuo sam neko šaputanje.

Nisam je jeb’o ni dva posto. Jebo, ha! Ako ‘oće robu, mora i da se potrudi. Druga činjenica je bila da nisam mogao da se svučem čak i da sam hteo. Pritisak u mojoj glavi se sve više pojačavao, koncentrisao u jedno određeno osećanje izgubljenosti i straha. I kad sam ponovo bio sposoban da mislim, već je jahala na meni kao divlja ka, nezasita Amazonka pri obredu plodnosti.

“Moli, ženska glavo! Stani…” – reči su jedva izlazile iz mojih ustiju. Njeno komično skakutanje izbacivalo je sav vazduh iz mojih pluća. Bila je u transu, sklopljenih očiju i iskrivljene glave. Sasvim sigurno me nije čula. Vitamini, moj kurac!
“Moli kurvo! Nemoj da skačeš! Nemoj… Muka mi je … strašno mi je muka…” 
Uštipao sam je za desnog skakutavog pacova sa bradavicom kako bih nekako dopreo do zamračenog uma, do njenog razgoropađenog libida, ono malo razuma što se krilo u njenim zakržljalim vijugama, ali je ona to shvatila na najgori mogući način, misleći da uživam podjednako kao i ona, podstičem njeno brutalno poskakivanje. Život je traganje za užitkom, a smrt je definitivan gubitak moći da se zadobije užitak. Paa… nije uvek tako. 
“Moli, svega ti… smiluj se…” 
Bio sam nemoćan. Sve rezerve snage volšebno su iščilele iz mog tela i ostavile me na milost i nemilost ovoj krvožednoj seksualnoj pijavici. I hteo sam da je upozorim, zaista sam hteo, ali neka nova sila narastala je iz mog uzburkanog stomaka i nezadrživo napredovala ka grlu, ne dozvoljavajući mi da vrisnem u pomoć, upozorim…

Duši se pripisuje naročit izgled. Najčešće se zamišlja kao dah ili vetar, kao pramen magle ili senka, kao neka životinja (leptir, muva, ptica, zmija, gušter), kao iskra ili zvezda ili u antropomorfnom obliku – u smanjenom liku samog pokojnika. Ja JESAM bio blizu stanja pokojnika, morate da shvatite.

Po narodnom verovanju, dok je u telu, duša se nalazi najčešće u grudima, srcu, glavi, jetri, pa onda u krvi ili kostima, a u samrtnom času u nosu. Duša napušta telo kroz nos ili usta. Lepo su govorili stari ljudi. 
Vreme je stalo. Ugledao sam njeno telo u vazduhu, presrećno lice zadovoljene krave, začuo nešto poput: “JeeEEEEEEEEEEEEEEEEiij”. 
Ogromna planina golog ljudskog mesa visila je nada mnom, držana neshvatljivom antitežom… A onda se sručila na mene…

Princip je dobro poznat i efikasan. Zamislite balon pun tečnosti, mešinu punu fluida željnog da se prelije. Ako pritisnete na jednom kraju, mora da se izlije na drugom, MORA.

“BRRIUUUUGHIUUUGGHIH!!”
A ručak u menzi je bio dobar tog dana. Doobar. Čak obilan. Gusti, masni paprikaš, kupus salata, puding i sok. Crveno, zeleno, žuto… Vi recite meni na šta je ličila njena glava, njene gole grudi, posteljina, jorgan…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *