KAD JE VREME POČELO DA LUDINEOBJAVLJENOODLOMAK

JOSIF I MARIJA – POKLONJENJE MUDRACA 2#

(odlomak iz neobjavljenog romana „KAD JE VREME POČELO DA LUDI, komediijice u stilu Pračeta)

Jordaneja ne beše mala zemlja i njihov se put oduži. Valtazar, Gašpar i Melhior shvatiše da su Jordanejci pošteni i gostoprimljivi ljudi i kretanje kamenitim putevima ne beše im toliko teško koliko su očekivali. Zvezda sa istoka sjajila je svake noći, nepogrešivo upućujući putnike u pravom smeru. Ali jedne noći, nadomak malog mesta smeštenog između tri brda, zvezda zatreperi o onda njen sjaj u potpunosti uminu.
„Hej! Hej ljudi! Zvezda! Nema… nema je, nestala je!“ – Valtazar prvi ugleda ovu promenu na nebu i poče da viče, trčeći po livadi kao dete u koprivama, udarajući u po koje drvo.
„Uh… stotinu mu zečijih brabonjaka. Vidi stvarno. Naš vodič. Nestao je“. – Melhior zastade, zagledan u nebo i poče da se češa po proćelavoj astronomskoj glavi.
„Pa to znači… to znači… DA SMO STIGLI! NAŠEM PUTOVANJU JE KRAJ!“ – povika Gašpar.
„Uh… stotinu mu lisičijih testisa. Izgleda tako“. – odgovori Melhior više za sebe.
Valtazar je čitao znak na ulazu u selo. „BE.TLE.HEM. Betlehem. Vitlajem. To znači „Kuća hleba“ na Jordanejskom“ – reče ponosno, koristeći priliku da iskaže svoje lingvističke vrednosti.
„Kuća hleba?“ – upita Gašpar nezadovoljno – „Dođavola. Nadam se da imaju i nešto mesa, nisam stavio poštenu hranu u usta, još otkako smo krenuli iz Haldeje“. – završi on sa kuknjavom.
„Gašpare, svake veče, zahvaljujući ovim divnim ljudima, jedemo pečenu piletinu u sosu od vina i meda, jagnjeće kotlete i guščiju paštetu“. – podseti ga Melhior.
„Znam, ali ipak…“
Trojica astronoma uđoše te noći u Vitlajem i sačekaše jutro te se na seoskom trgu raspitaše za novorođenčad u tom mestu. Najmlađe novorođeno beše devojčica[1]. Dan staro beše crnče čiji roditelji dođoše iz Etiopineje[2]. Ostalo je još samo da provere dečaka od četiri dana. Njegov otac zvao se Josif. Josif beše drvodelja koji je izrađivao drvena seksualna pomagala za dame u nevolji. Josifova žena zvala se Marija. To behu čestiti i poštovani ljudi koji pre par godina dođoše iz Nazareta, banje sa toplom vodom u kojoj se lečio sterilitet i kurje oči. Drugi ipak govoraše da Marija ne beše tako čestita i da je bila mnogo poznatija po nekim drugim „kvalitetima“. 

Valtazar, Gašpar i Melhior behu uzbuđeni kao mala deca, znajući da su pred ciljem koje im je samo nebo ukazalo. Oni dođoše do kuće Josifa i Marije, obukavši pri tom svoju najgizdaviju, najraskošniju odeću. Pokucaše ali kako ne beše odgovora odlučiše da samoinicijativno uđu u kuću. U kući međutim, na svoje iznenađenje, zatekoše scenu porodične svađe:
„Da, da, da… kao da ti verujem! Doktori iz banje rekli su da je moje seme „lenjo“ i da bi lakše mogao da te oplodim semenkama kikirija! Jao, kuku meni, šta me snađe! Kuku meni, prevarenom mužu, buhhuuuhuu!“ – kukao je stariji čovek u prostoj narodnoj odeći i kratkoj kapi na glavi.
„Nije mužiću, pužiću. Nije tvoje seme lenjo, samo se stidi da izađe vani. Veruj mi kad ti kažem ti si otac našeg deteta! Slatki moj mužiću pužiću…“ – žena sa dubokim dekolteom i bujnom crnom kosom pokušavala je da se umili svom mužu koji je očigledno gajio određene sumnje u poreklo svog „sina“.
„Uh… možda ovo nije najbolji trenutak?“ – prošaputa Valtazar tiho među svojim saputnicima.
„Gluposti. Mesija ne sme da čeka. Njegov život može biti u opasnosti“. – odgovori Melhior.
„Izvinite… izvinite… da li je ovo kuća Josifa i Marije?“ – povika Gašpar.
„Ah?“ – Josif se prenu iz svog stanja ucveljenog rogonje i primeti trojicu sasvim neobičnih gostiju. – „Da, da, ovo je kuća koju tražite. Kakva seksualna pomagala tražite? Nešto za utroje možda?“
„Kakva pomagala?“ – upita Valtazar preneraženo.
„Seksualna šta?“ – upita Gašpar iznenađeno.
„Utroje?“ – upita Melhior zbunjeno.
„Nemojte se ustručavati. Mnogi ljudi se boje svoje seksualnosti“ – poče Marija sa standardnom pričom kojom je mamila mušterije u Josifovoj radnji – „dođite da vam pokažemo našu kolekciju. Sigurna sam da ćemo naći ponešto za svakog od vas. U našoj porodici seksualnost nije tabu tema“. – nastavi prsata gospođa.
„Da, to i sami vidimo“ – nadoveže se Valtazar.
„Uh, ne ovaj… mislim da ste nas pobrkali sa nekim“. – pokuša Gašpar da razjasni situaciju.
„Izvinite što dolazimo ovako nenajavljeni. Nismo mogli a da ne čujemo vaš mali… „supružnički“ spor, ako smem tako da kažem. Da li bih smeo da vam predložim određeno rešenje? Rešenje za koje mislim da može da zadovolji obe strane u sporu. A možda i treću, naravno ako se vi slažete“. – poče Melhior.
„Treća strana?“ – upita Josif malčice nakostrešeno, pomišljajući na brojne neuhvaćene ljubavnike svoje žene.
„Pa, ovaj… narod Jordaneje“. – odgovori Gašpar.

„Čitav narod?“ – upita Josif izbezumljeno.
„Dozvolite nam da vam objasnimo“. – nastavi Valtazar – „Vaše dete… nije obično dete“.
„Oh, da, primetili smo“ – poče Marija – „Mališa ima neobičan apetit za mlekom. Moje dojke su…“
„Ne, ne, ne. Bojim se da niste razumeli“ – prekide je Valtazar, crveneći od pogleda na njeno obnaženo poprsje.
„Da li ste možda posmatrali nebo u poslednje vreme, gospodine Josife?“ – upita Gašpar, nameravajući da objasni čitavu stvar ispočetka.
„Jesam, jutros na kratko. A onda mi se galeb posrao u oko“.
„Uh, da… to je baš nezgodna stvar. To sa galebovima“. – reče Gašpar, shvatajući da je odabrao pogrešan pristup.
„Dozvolite meni da objasnim sažeto i jednostavno“ – odluči Melhior da preuzme stvar u svoje ruke – „Vaš sin je Odabran. Znak sa neba ukazao je da će se u Betlehemu roditi Posebno dete. Spasitelj. Izbavitelj. Mesija“.
„Izbavitelj? Mislite kao oni što se izbavljaju iz lanaca i iz ludačkih košulja?“
„Dođavola čoveče, pustite me da završim! Ovo su ozbiljne stvari!“ – povika Melhior iznervirano.
„Melhiore, smiri se“ – prošaputa Gašpar, smešeći se zbunjenom bračnom paru.
„Dakle, proširićemo reč među narodom da je to Božje dete. To će vam svakako odgovarati Josife. S obzirom na vašu.. ovaj, nemoć u tim stvarima. Bez uvrede. Ako vas žena vara, najbolje je da to bude sa Bogom. Ako se slažete?“
„Da, da, da…“ – poče Josif da se češka po svojoj retkoj bradici, uviđajući prednosti ovog rešenja.
„To će sa svoje strane ispuniti očekivanja ovog naroda. Koliko čujemo narod je nezadovoljan vašim kraljem? Izrod I mu je ime?“ – upita Valtazar.
„Oh, da“ – odgovori Josif – „Kralj Izrod I najgori je upravnik Jordaneje još otkako je na njegovom prestolu sedela prostitutka Sara koja je sama sebe proglasila za princezu, ubeđujući u tako nešto čitavu telesnu gardu… Kralj Izrod I ima praksu da uzima 9/10 naših prihoda; za sebe zadržava pravo bračne noći a svake subote u mesecu organizuje lov na prosjake. Ili zanatlije. Ili neku drugu kastu. Ali to valjda svi kraljevi rade… zar ne?“
„Paa… niste daleko od istine.“ – odgovori Valtazar – „Ali ovde je jedino bitno šta narod Jordaneje želi. A narod želi promene. Ili barem tako čujemo“.
„Dobro. Neka vam bude“ – složi se Josif – „pustićemo reč međ narodom da je ovo sin uzvišenog Boga. Marija… idi dušo i neobavezno popričaj sa komšikom Dorijelom. To bi trebalo da bude dovoljno. Dorijela teže zadržava trač za sebe od proliva nakon pokvarenog punča“.
„Dobro, to je sređeno“. – poče Valtazar zadovoljno da trlja ruke.
„Da, što volim srećne završetke. Nema ništa bolje od toga. Srećni završetak“ – poče Gašpar.

„Ljudi…“ začu se glas Melhiora u pozadini.
„Srećni završetak i špikovana jagnjetina. Nemojmo zaboraviti dobru hranu“. – nastavi Valtazar sa maštanjima.
„Gospodine Josife, ne bih da…“ – Melhior je i dalje ubledelo gledao kroz prozor, pokušavajući da dozove nekog iz kuće.
„A uz dobru hranu neodvojivo ide i dobro piće. Lidijsko vino, bio bih moj izbor naravno. Slatko i opojno…“ – Gašpar se oblizivao jezikom, držeći ruku na svoj zadebljalom astronomskom stomaku.
„Valtazare! Gašpare! Brzo!“ – iznenada Melhiorev glas nadjača sve ostale, i oni shvatiše njegovu ozbiljnost i tanku notu očaja.
Valtazar i Gašpar priđoše prozoru oprezno i ugledaše veliki oblak prašine koji je pravila četa konjanika u galopu. Četa naoružanih konjanika[3].
„Hašimiši!“ – povika Josif što izazva neodređene asocijacije u mozgovima stronoma. Asocijacije sa oštrim sečivima, razdvojenim delovima tela i čajem od kamilice.
„Kralj je saznao za rođenje Posebnog deteta. Rođenje Mesije!“ – povika Gašpar, unistinu uplašeno.
„Ali ovo NIJE Posebno dete. Ovo je jedno obično kop…“ – poče Josif, ali videvši razočarani izraz na licu svoje žene Marije, i još razočaranija lica svojih neobičnih gostiju, nastavi – „Jedno obično Božije dete. Da, to je on. Ali KAKO su mogli da saznaju?!“
„Brzo. Nemamo vremena za teološke rasprave“ – reče Melhior, gurkajući slobodoumni bračni par ka zadnjem izlazu – „Imam plan koji će nas spasiti“.

[1] Devojčice nisu dolazile u obzir kao Mesije jer je jedno proročanstvo navodilo kako će „Mesija svojim udom dugim dva metra pišati po liku neprijatelja“. Gašpar se setio ovog proročanstva i pomislio kako će onda bolje biti da potraže mladunče slona.
[2] Mesija crne boje kože podjednako je bio neverovatan zbog starih predanja po kojima Izbavitelj mora biti „čovek čija ružičasta put sija poput Meseca u noći među prljavima i grešnima“. Melhior nije mogao da ne pomisli kako su stara proročanstva najverovatnije ipak pisali stari mizogini i rasisti.
[3] Zaista, primećeno je da četa naoružanih konjanika pravi sasvim drugačiji oblak prašine od svojih nenaoružanih kolega. Naučnici koji su se bavili ovom pojavom zaključili su da je medovina iz Kaprije za nijansu bolja od medovine iz Trakonije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *