RECENZIJE

LEGENDE II – SENI, BOGOVI I DEMONI

Priredio Robert Silverberg Autori:Robin Hod, Rober Silverberg, Ted Vilijems, En Mekarfi, Rejmond E. Fajst, Nil Gejmen

Prva antologija Legendi objavljena je još 1998. god, sastojala se od 11 ranije neobljavljenih pripovesti pisaca bestselera u žanru fantastike, a svaka od tih priča bila je smeštena u poseban univerzum koji je svog tvorca proslavio širom sveta. U prvom delu ove antologije pojavili su se zaista legendarni svetski autori poput Stivena Kinga, Terija Pračeta, Ursule Legvin, danas hiperspominjanog Džordža Martina, Robeta Džordana itd.

U drugom delu se ovim tvorcima fantastičnih svetova koji imaju milonske poklonike priključuju autori pobrojani u naslovu. Osim Seni, Bogova i Demona, postoji i kompilacija pod nazivom Legende II – Zmaj, mač i kralj, gde Džordž Martin daje još jednu priču iz sveta Pesme leda i vatre, koja ubacuje još po neku slagalicu u genijalnu maštariju u kojoj svi uživamo.

Šta nam se međutim nudi u Senima, Bogovima i Demonima, drugom delu Legendi? U ovoj kompilaciji fantazijskih priča obrađene su velike životne priče. Poput sudbine i višeg cilja. Postojanja Boga. Večne ljubavi. Priređivač je pažljivo birao teme tako da opišu pun životni ciklus ljudskog bića koji se gubi u beskonačnosti sveta i svojoj (ne)bitnoj ulozi u njemu.

Prva priča pod nazivom “Došli smo kući” od autorke Robin Hod (trilogije O Vidovnjacima, O živim brodovima, O zlatastom čoveku) kao glavnu temu ima preobražaj čoveka i potrebu da očvrsne i odraste u surovom svetu. Glavni lik priče je Lejdi Karilion Karok, uobražena aristokratkinja koja odlazi na put brodom u pratnji muža i ne shvatajući da je taj put zapravo progonstvo. Lejdi Karok je bahata i ohola. Sa visine gleda na “obične” ljude koji joj služe. Samo što oni zapravo i ne moraju da joj služe. Jer kako je nekim ljudima putovanje brodom kazna, drugima je šansa za bolji i novi život.

Putovanje je međutim u toj meri opasno i neizvesno da putnici sa sve manje nade u sopstveni spas prinudno pristaju na Uklete obale, egzotičnu novu zemlju prepunu divota ali i opasnosti. Hrane i vode je sve manje, divlja priroda močvara ubija putnike jednog po jednog, a lejdi Karok shvata da mora da preraste i proguta svoj ponos i mit o “višoj klasi” na mestu koje podjednako lako i bezobzirno ubija plemstvo kao i običan narod. Krhka i nežna duša koja iritira svakom svojom rečenicom vremenom postaje neustrašiva hrabra i jaka žena koja preuzima vođstvo nad grupicom preživelih i vodi ih u spas…

Autorka Robin Hod na maestralan način opisuje preobražaj ljudskog bića suočenog sa pravim životnim teškoćama. U tim situacijama se zaista vidi od kog je materijala napravljen čovek, koliko je jak i voljan da živi. Neočekivano, “dama visokog nosa” u sebi pronalazi volju i snagu koja nadmašuje sve njene mane i grehe iz prošlog ugodnog razmaženog života. Ona kida, grabi i uzvraća udarce, štiti svoju decu, vodi svoje “pleme” u sigurnost, preuzima rizik na sebe i smišlja izlaz iz smrtnih opasnosti. Bravo za lejdi Karok!

Druga priča govori o ljudskoj sudbini, svrsi i cilju postojanja. Njen naziv je Knjiga promena, izvučena iz Madžipura, hrpe romana o džinovskom svetu Madžipuru gde u prisilnoj koegzistenciji bitišu različite rase. Glavni lik priče je Ajtin Furvajn, peti po redu potomak nekadašnjeg imperatora Madžipura čija je titula “princa” tek simbolična i praktično beznačajna. Što je gore od toga, Ajtin nema nikakvih ličnih vrlina, veština niti ambicija. On je raspusni bonvivan koji naslednu titulu, imanje i par stečenih privilegija koristi da besciljno uživa u životu.

Jedino što Furvajna izdvaja od drugih jeste ta neobična sposobnost da sa izvanrednom lakoćom i osećajem izrecituje tek smišljene rime i pesme laganih strofa kojima zabavlja svoje snobovsko društvo. Daleko međutim od toga da je veliki pesnik. On čak svoje pesme i ne zapisuje, već ih brzo zaboravlja i smišlja nove i nove podsmešljive vratolomne poeme sumnjive vrednosti… Furvajna međutim stižu godine a sa njima raste i neki nemir u njegovoj duši. Zašto se tako loše oseća kada ima sve što poželi, dobro piće, hranu, društvo, žene, novac? Furvajnu nedostaje neki viši smisao sopstvenog postojanja i to ga izjeda iznutra.

Zbog svog neopisivog nemira koji ga u svom tom luksuzu i bezbrižnosti davi iznutra Ajtin Furvajn odlazi na dalek i sasvim besciljan put u divljinu. Tamo gde ne važe zakoni njegovog oca i gde svojim novcem i šarmom ne može sebi da kupi bezbednost niti divljenje drugih. Bilo je dovoljno tek par nedelja da padne u ruke divljacima i banditima koji slede i poštuju lokalnog “gospodara rata” Kasinibona, vladara Crvenog jezera. Kasinibon je varvar i ubica, ali pored toga (na Furvajnovo totalno iznenađenje) veliki poštovalac i poznavalac obimne madžipurske poezije! Poezija postaje njihov način saobraćanja, što za Furvajna postaje mučenje gore i od mračne tamnice i loših uslova života.

Život u zarobljeništvu za Furvajna međutim postaje podstrek da pronađe svrhu svog postojanja. U njemu se rađa želja da zapisuje poeme koje mu se u snovima javljaju u sve komplikovanijoj šari i šemi, terajući ga da ispeva čitavu slavnu istoriju Madžipura dugu hiljade i hiljade godina! Furvajn izrasta u najčuvenijeg pisca i poetu Velikog sveta a njegov mučitelj i tamničar postaje zapravo glavna podrška i ruka pomoći u svim mukama rađanja jednog genijalnog umetničkog dela.

Treća priča je fragment iz romana o Pernu i jahačima zmajeva od spisateljice En Mekarfi. Ima li života posle smrti. Da li duše sa one strane mogu da dopru do nas? I ako mogu, da li bi to trebalo da urade? Ili bi trebalo da ostave žive na miru? Ova i još mnoga pitanja odgovrena su na sasvim zanimljiv i unikatan način u priči gde mistični spoj umova ljudi i letećih zveri omogućava ljudskoj rasi da preživi kosmičku kataklizmu koja nastaje kada “Niti”, džinovske strukture od smrtonosnog biološkog materijala počnu da padaju sa neba…

U poslednjoj priči koju ovde opisujem govori se o strahotama rata i njegovoj besmislenosti. U priči Glasnik od Rejmonda Fajsta, besni rat na ostrvskoj planeti Midkemiji. Surovi Tsuraniji koji s prošli kroz čarobnu kapiju svetova napadaju Kraljevstvo domorodačkog naroda, i to bez ikakvog objašnjenja i povoda. Neki misle da je u pitanju rat za sirovine i resurse, odnosno za metale kojima je svet Midkemija bogat, dok drugi misle da je u pitanju nešto veće, značajnije. To međutim niko ne zna sa sigurnošću jer Tsuraniji odbijaju svaki zahtev za pregovorima i primirjem.

Dolazi jaka i snežna zima ali Tsuraniji upravo takvo teško vreme koriste za proširenje svog uticaja i teritorija na Midkemiji. Vojska kraljevstva prinuđena je da pošalje glasnika kroz guste neprijateljske redove koji stežu obruč kako bi obavestila sve saveznike i vojne zapovednike da rat nije ni blizu kraja. Glasnik je mladi Terans koji ima žarku želju da se pokaže pred svojim saborcima i rođacima koji smatraju da je premlad da služi u vojsci. Iako ima ozbiljnu upalu pluća koja je svakim korakom njegovom vernog konja teža i teža, glasnik uspeva da dostavi poruke i time spasi svoje saborce (da li zaista?) iako će rat sasvim sigurno njemu samom doći glave.

Autor ove priče veoma vividno i potresno opisuje sve ratne strahote i njegove besmislene užase gde vojnici veoma često ne znaju ni za koga niti zašto se bore, gde hiljade i hiljade mladih naivnih ljudi umire sasvim uzaludno, samo zarad hirova svojih zapovednika ili zbog ludosti plemića iz udobnih fotelja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *