GROTLOODLOMAK

LOCIRANJE PUKOTINE


(odlomak iz neobjavljenog romana „Grotlo“)

Dobili su zadatak. Njega je znao samo kapetan ali on nije voleo da ga unapred obrazlaže i objašnjava „turistima“, kako su zvali pripadnike motorizovanih pešadijskih snaga perostraže. Bilo ih je 12 u četi, uključujući kapetana. Jedan od zaduženih bio je i Branor, kerovođa, koga je verno u stopu pratila njegova keruša Lora, “slomljeni očnjak”, rase zlatnodolski gonič. Sa njima je išao i droid klase AurX8. Njega nisu računali u člana posade.

Krenuli su u ponoć. Noć je bilo pravo vreme za kretanje i akciju.

Dok su se spuštali liftovima sa planine do niskopa struja je nestala u par navrata. Svetlo je varničilo a njihov vertikalni prevoz kočio se trzavo, terajući ih da se pitaju da li će uopšte stići do tla ili ostati zarobljeni preko noći u liftu.

Branor je pretpostavljao da je upravo to njihova misija – da provere šta je sa vodogeneratorima na cevima prema Oštrelju i Slatini, suštinski bitnim postrojenjima za proizvodnju elek. energije. Kapetan im je to brzo potvrdio. Cevi sputanih i okovanih vodotokova su iznenada presušile. To je poremetilo složen energetski sistem VD-a. Negde u isto vreme međutim detektovani su i drugi poremećaji. Prestali su da pristižu redovni izveštaji iz Kupole br. 10. Test subjekt br.1 ponašao se čudno i kretao bez smisla i nadzora. Osim toga, prijavljen je i značajan pad u proizvodnji koncentrata bakra i bakar-jodida u podzemnim kopovima. Kapetan nije znao kako te fizički udaljene stvari i pojave mogu biti u bilo kakvoj vezi ali ako je Odbor sumnjao u takvu neku mogućnost, njegov zadatak bio je da ih proveri.

Putovanje liftom bilo je sporo a momcima je bilo dosadno. Počeli su da zadirkuju kerovođu zbog njegove tajne ljubavi sa Oštreljkinjom. Njeno ime je bilo Asaija. Perostraža je sarađivala sa njom zbog informacija, kao i sa desetinom drugih doušnika iz manjih zajednica u kotlini i oko nje. On im je uvek odgovarao kako je koristi samo za zabavu, za seks. Znali su da laže, da je u pitanju ozbiljna veza, kao što je i on znao da su ostali samo ljubomorni. Njihov posao gotovo da je eliminisao šansu osnivanja normalne porodice. Koja žena bi trpela čoveka koji je pet dana nedeljno van Dvorana, negde u divljini, stražareći protiv ko zna kakvih opasnosti? Ne, bilo je dobro imati ženu, pa makar ona bila i jedna od Nečistih i to su svi znali i potajno mu zavideli.

Bilo je skoro dva posle ponoći kada su izašli na sveži vazduh pregibnice. Po noći su bili najsigurniji. Jedan pogled ka nebu uverio ih je da nebeski čuvari i ove noći obavljaju posao za koji su stvoreni. Kapetan im je uključio vizire i naprskao odbijajući kod-sprej po većem delu uniformi. Upijeni miris efikasno je odbijao čuvare da im se približe. Pripadnici perostraže su pored toga imali elektronske prekidače, svako po jedan, kao poslednji stepen zaštite u slučaju da nekim suludim spletom okolnosti repulzivni miris ne bude dovoljan.

Dok su ulazili u posebno projektovane vagonete zatvorenih ivica sa rešetkama koji će ih odvesti sa jedne na drugu stranu rudarskih kopova pričali su o novinama u VD-u, previranjima u Odboru i političkim spletkama. Jedan od stražara čuo je kako se navodno razmišlja o skorijem aktiviranju stare fabrike u kotlini. Visokim Dvoranama više nisu bile dovoljne male neefikasne topionice koje su napravljene još pre četiri generacija. Stara fabrika bila je neuporedivo većeg kapaciteta. Samo, da li će moći ponovo da se pokrene? Ostali stražari su se drsko i otvoreno nasmejali na ove budalaštine, kako su ih nazvali. Svi su znali da je stara fabrika mrtva i uništena. Zauvek. I da njeno obnavljanje nije moguće.

Vagonete je vukla oklopljena dresina, skoro pa lokomotiva. Upravljanje ovom mini-lokokotivom, ustvari tek parnom turbinom nakalemljenom na železničku platformu, prepustili su droidu. On je neuporedivo bolje video po mraku iako su stražari imali vizire. Koloseci su bili dobro održavani i njihov put je tekao glatko. To je bio jedan od glavnih zadataka prvosveštenika krtičnjaka. Održavanje koloseka i dostava mesečnih kvota metala. Da koloseci nisu bili u redu Odbor bi postavio novog „svešten-kralja“ podzemnog carstva.

Uz put su u velikoj brzini mogli povremeno da vide grupice krtičara. Njihovi slepljeni očni kapci, ćelave glave i providna tekstura kože stvarali su jeziv prizor u pustošećem mraku tunela. Branor je odavno prestao da se pita kako je to moguće. Kako je moguće da nešto nalik ljudskim bićima postoji i preživljava ovde dole, u večitom mraku i tišini. Neko mu je objasnio da su i ljudi-krtice bili tek proizvod bio-inženjerstva. Takvi stvorovi su im bili potrebni. Zato su ih i napravili. Odbor ih je naručio, desetine generacija pre njihovog vremena.

Branor je znao da je Odbor danas ustvari bio tek paravan za vlast jednog čoveka, „Isečeno lice“ Jorena. Joren je bio zao i beskrupulozan čovek. Zato je i bio toliko dugo na vlasti.
Izašli su na površinu oko tri časa posle ponoći. Ljude je hvatala pospanost i pored stumulanata koje su uzimali. Nebo je sa ove strane kopova vrvelo od čuvara. Branor je osetio nervozu kod Lore pa ju je smirivao češkanjem iza uha. Domorodačka plemena su ovu kotlinu nazivali Gru’huan. Grotlo. Branor pomisli kako je to odgovarajući naziv.
Uzeli su nekoliko terenskih vozila koja su ih spremno čekala u kamenitim pritajnicama. Gorivo je takođe bilo uredno spremljeno. Vozilima su išli utabanom stazom sve do korita reke. Jedan pogled bio je dovoljan da utvrde kako nešto zaista nije u redu. Ali morali su otkriti uzrok, tačno mesto poremećaja a ono je bilo negde dalje uzvodno. Vozila na tu stranu nisu mogla dalje. Put ih je vodio pored razrušenih ostataka fabrike.
Iz mraka tada iskočiše neke pogurene prilike. Bile su neme i usredsređene iz njihovih ustiju izlazilo je samo šištanje i para. Godine obitavanja u Grotlu naučile su ih da budu tihi u prisustvu noćnih letača. Ustvari, retko, gotovo nikad, nije se desilo da izlaze po mraku, toliki je bio strah od pterotanata.

– Bezumnici! Povikao je kapetan. – Oružje!
Vojnici su uvežbano otkočili svoje bronik automate i otvorili vatru. Većina napadača bila je pokošena u prvom naletu. Tek mali broj njih uspeo je da stigne u neposrednu blizinu jedinice. Zlatnodolski gonič se otrgnu od Branorove ruke i naskoči jednoj izgubljenoj duši na glavu. Otkidala mu je komade lica dok ju je kerovođa nervozno povlačio nazad. Plašio se za nju, ne da će je neki od Bezumnika povrediti već da će zalutali metak neopreznog stražara naći put i do njenog mesa.
Droid je dokrajčivao preostale jurišnike, jednog po jednog. Nastavili su dalje bez gubitaka. Ipak, to je bilo uznemirujuće. Kapetan nije mogao da se seti kada su ih poslednji put napali po noći. Nešto je remetilo uobičajeni turobni način života preobraženika.

Oko četiri časa izjutra stigli su do obale Mirnog jezera, niže obale pune šljakastog mulja. Kapetan je tada uključio tragač. Signal se istog časa pojavi. Bio je daleko, još uvek, ali se na njihovo iznenađenje, približavao. Dolazio je sa istoka.
Kako je to moguće? – pitao je droid. Njegovi učitani podaci govorili su u prilog totalne neverovatnoće čitave situacije. To isto pitao se i kapetan. Nosilac signala bio je ograničen na teritoriju i vode širokog Blatišta. Barem bi tako trebalo da bude. Tako su ih inženjeri uveravali.
Za razliku od droida međutim znao je da nešto krajnje neverovatno ne mora automatski biti i nemoguće.

Signal se i dalje približavao. Na holokarti bio je upisan kao „subjekt br.1“. Kapetan im naredi da se povuku sa obale desetinu metara unazad. Delovalo je kao da će ogromna tačka na holo karti nahrupiti pravo na njihove položaje!
U jednom trenutku videli su obrise mračne senke u još mračnijoj vodi. Ova se zapenuša i rastvori. Ukazalo im se stvorenje. Bilo je veličanstveno. Branor nije mogao da proceni veličinu ali nije bilo manje od tridesetak metara u dužini. Kolike su bile njegove hvataljke i druge izrasline nije znao. Na njegovoj uljastoj koži zjapili su gotovo pravilni kružni otvori, polirampusi, koji su imali senzornu i odbrambenu funkciju. Obodi tih gnjecavih oteklina svetleli su neprirodnom luminescencijom.
Levijatan. – uzdahnu neki od njih.

Test subjekt br. 1, kako je obeležen na tragaču, tada nestade u vodi. Signal je pokazivao da se kreće ka severozapadu. Negde ispod njih, ispod tla, pa dalje ka zapadu…ka brdima. Tamo nije bilo ničega. Nije bilo vode. Barem je nije bilo na karti.
Al kako… to je nemoguće! – sad je bio red na kapetana da izgovara očigledno.
Tuneli. Podzemni tuneli. Mora biti da je to u pitanju kapetane. – sinu Branoru ideja. Već sledeći trenutak zažalio je zbog tih reči. Značile su toliko toga pogrešnog i zlokobnog. Ali istina u njima nije se mogla poreći.
Ohh, sranje. Moramo obavestiti prvosveštenika. Da evakuiše ljude iz donjih tunela.

Niko nije protivurečio ali svi su pomislili kako je već kasno.
Morali su da nastave dalje. Još uvek nisu locirali tačno mesto proboja iako se sam od sebi nametao glavni kandidat. Do centralnih kolektora i omanje betonske brane koja je služila da spreči odron zemljanog materijala stigli su oko pola pet izjutra. Prve naznake sivkastog svetla javljale su se iza dalekih jugoistočnih zatalasanih dolina. Kolektor je postojao još u vreme Drevnih i služio je za ispust otpadnih voda iz megafabrike crvenog metala. Ko zna kakvi otrovi su tu vekovima taloženi pre njih? Pa kakvi god da su nisu bili opasniji od zlopare.

Već na prvi pogled moglo se uočiti da je brana srušena a kolektori zatrpani. I ne samo to.
“Neko je ovo uradio sa namerom. Dinamitom.” – izrekao je kapetan a ostali su mogli samo da se slože. Svako je međutim u svojoj glavi stvarao različite teorije ko bi to mogao biti, taj njihov tajni ili ne toliko tajni neprijatelj.
Misija je bila gotovo pa obavljena. Većali su o tome kojim se putem vratiti i iskoristiti još kojih pola časa mraka. Da li otići i do kupole br.10, preuzeti crnu kutiju preminulog stražara i obaviti neophodne prepravke ili to ostaviti za neki drugi izlazak.

Tada se međutim na brdu iznad njih pojavila jedna senka. Bila je to Asaija, valaguljkinja od koje su dobijali redovne izveštaje o stanju u plemenima Šumskog naroda. Mogli su da je prepoznaju po karakterističnim dredovima u koje je uvijala svoju dugu tamno crvenu kosu.
Lora se još jednom odvoji od ruke kerovođe i potrča ka njoj.
Stani! – povika kapetan. Uzvik je više bio namenjen vojnicima koji su uperili oružje ka senci iznad njih čijoj se lice još uvek nije jasno videlo.
Keruša je lizala ruke smirenoj ženi koja je čučnula i metodično mazila psa. Videlo se da to nije prvi put da se tako sreću i pozdravljaju.

Asaija! – povikao je kerovođa, iako je znao da se to kapetanu neće svideti. Zašto ne siđeš dole, zašto… Penjao se ka njoj. Imao je tako strahovito jaku želju da je zagrli. Možda je bilo vreme da objavi pred Odborom kako želi da napusti Dvorane. Pa kakva god cena i kazna bila za to.
Drugi su mu dobacivali vulgarne šale.
Kapetane. – droid AurX8 oglasi se svojim mirnim androginim glasom. Imam očitavanja na tragaču. Veći broj toplotnih tragova. Da li ste zaista sigurni da smo bezbedni?
Asaija… moramo da se oprostimo. Na kratko. Šalju me u Majdan, znaš, ali posle toga…
Šššš… šuti budalo. I…. izvini. Bilo je lepo dok je trajalo.
Šta to pričaš?!

Njeno lice se tada promeni, očvrsnu, okameni. Keruša Lora je zacvilela istog trena kada je žena ratnica slomila njen robusni vrat a na stenama se pojavio veliki broj novih pretećih senki.
Zaaaseedaaa! – povikao je neko. Pucajte!
Drevni su dosta uništavali ovaj svet. Vreme je da plate. – Branor je mogao da čuje ove reči izgovorene na grgoljavom valaguljskom. – Pokoljite ih sve. Bez milosti.
Kerovođa je počeo automatski da beži iako ga je srce svim silama vuklo ka njoj. Ka krvnici. I kako je samo mogla… Lora ju je obožavala, jela joj je iz ruke… Kako je mogla to da mi uradi? – dok su mu krupne suze maglile vid a pakleno očajanje i duševna bol zbog gubitka svega onoga o čemu je sanjao stvarale koprenu u glavi, nastavio je da trči i trči.
U glavi mu se javi misao kako su otkrili svog tajnog neprijatelja. Šumski Narod objavio je rat Dvoranama. Vreme mira je prekinuto. Šteta što o tome neće imati nikoga da obavesti Odbor.

Bio je opkoljen.
Zavrištao je i bacio se u zagrljaj smrti. Iako mu život bez njih, Lore i Asaije, više nije vredeo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *