GROTLONEOBJAVLJENOODLOMAK

MATERINSKI INSTINKT

(odlomak iz neobjavljenog romana „GROTLO“, mračne vizije uništene Srbije budućnosti)

Radunas se poput zaigralog kučenceta istog trena stvorio ispred zahuktale mašine iz čijeg je repa izlazio gusti crni dim sličnog zaparastog vonja kao i masna tvar iz kanistera, i glasno zavapio – „Mooolim te, Glaume, phuusti meene, puustiimee mhaloo”.
Kalina prevrnu oči i sa vidnom nervozom klimnu starcu.
Glaumov kez nestade i iz vozila do nas dopre nekakvo gunđanje koje je pratilo ritam brektanja motora. Ali stara dobričina brzo popusti prepoznajući kod blago zaostalog nosača prtljaga neutaživo dečačko oduševljenje novom igračkom. Ko zna, možda se u tom trenutku setio kako je to biti u njegovim mladim nevinim godinama…

„Samo polako dečače. To je jaka mašina. Ne sklanjaj nogu sa kočnice. A gas… Ovo ovde, vidiš, dodaj lagano i u prekidima.“ Radunas se pravio da ga pažljivo sluša ali nemirne ruke već su vrtele polomljeni volan i ručicu kvačila, a mozak lebdeo u oblacima ispunjenih snova. Moram priznati da sam u tom trenutku i sam osetio snažnu zavist prema tom nesrećnom dečaku, prema kojem je prirodno i najčešće usmereno osećanje drugih ljudi, njegovih srodnika iz Nastambe, uglavnom bilo puko sažaljenje.

Radunas je za divno čudo pažljivo i nestvarno vešto upravljao mašinom. Da nisam svojim očima video, nikad ne bih poverovao. Ovaj je ponosno Isprobao par okreta, podizao i spuštao grabilice poput džinovske zarđale balerine i spretno izbacio par ogromnih komada stene preko provalije, za šta bi inače bilo potrebno dvadesetak ljudskih ruku i par sati znojavog, tegobnog rada.

Tad se međutim desi najčudnija stvar. U trenutku kada je brektava mašina sa razduševljenim dečakom Rsdunasom na mestu upravljača krenula ka glavnoj gomili stena sa opasnom namerom da ih raskopa i razbaca, brdo pored nas se pomeri! Ili ono za šta smo, nemajući nikakav razlog za suprotno i drugačije, verovali da je nabacana gomila stena sa leve strane puta, od istog materijala kao i sve to žućkasto kamenje ispred nas.

Brdašce se zaljulja i uspravi, i krenu tromim ali postojanim korakom u našem smeru, a mi u teškoj neverici, otkazanih udova i razjapljenih vilica od čuđenja, shvatismo da je to zapravo garg! Zaista ogroman i masivan primerak kamenog garga, te prilično uobičajene, trome i bezopasne biljojedne vrste zveri, koja svoje ime nije dobila tek pukim slučajem. Gargovi su naime prilično verno svojom debelokožnom spoljašnošću imitirali životni prostor u kojem bi najčešće boravili. Kameni gargovi su naročito bili poznati po tome da se mogu stopiti sa stenskim pejzažom u kojem su provodili svoje lenje dane, ostajući često u stanju svojevrsne temperaturne hibernacije i po nekoliko nedelja.

Ili je barem tako govorila jedna od memo kocki pod nazivom – „Živi svet novog doba“ koji je još u doba treće generacije preživelih snimio jedan od čuvenih pionirskih istraživača sveta van Ruševina. Ja to svakako nisam mogao znati iz ličnog iskustva, i to iz prostog razloga – nikada ranije nisam prišao jednom ovakvom primerku na ovu blizinu. I bilo je razloga za to. Gargovi jesu bili tobož bezopasna i ne toliko agilna životinjska vrsta nastala zloparnim delovanjem na gene divljih zveri Starog doba, ali su ipak bili pregolemi i preglomatni da bi se čovek tek tako bezbrižno švrćkao oko njih. Osim toga, gde je bilo gargova bilo je i predatora koji su se ovim dobroćudnim i prostim zverinjim džinovima hranili, kao što su to bili već hiljadu puta spomenuti harasi.

„Brdo“ otvori natečene vodenaste oči sa naborima koji su bili deblji od čovečje ruke i mi tek tada shvatismo gde je životinji glava. Telo mu je bilo prekriveno rožnatim skamenjenim izraštajima. Garg nije delovao srećno. Niti nezainteresovano. Krenuo je prema zabrundaloj mašini ogrnutoj zastorom od neprozirnog dima odlučnošću koju nikad ranije nisam video kod te vrste. Niti su moji sadruzi, sudeći po njihovim nepovezanim reakcijama.

„Heej! Šhtaa se doghađa?“ – povikao je iznenađeno Radun kada se masovno telo kamenog garga zabilo u duguljasto vozilo u pokretu i žestoko ga protreslo. Utovarivač zanese oštro i jedva ostade u uspravnom položaju.
„Neee! Radunase… Beži! Iskaču odatle dečko!“ – vikala mu je starešina Kalina ali je ovaj nije mogao čuti. Ili nije želeo? Ipak je to bila njegova igračka iz snova.

Mi ostali, i pored velikog šoka koji smo pretrpeli spoznajom da se živi stvor težak više tona upravo probudio iz spokojnog sna na samo par metara od nas, nismo morali daleko da bežimo jer troma zver beše u potpunosti zaokupljena čudnom mašinerijom vaskrsnutom iz višedecenijske metalne smrti. Pretpostavljali smo da je u pitanju zvuk. Neprijatno i glasno mehaničko brundanje svakako je moglo da agitira dobroćudnog (ili ne toliko dobre ćudi) džina koji je navikao da vreme provodi u miru i tišini, krijući se međ stenama od predatora sposobnošću uverljive kamuflaže. Ili su možda u pitanju bile vibracije? Motor mašine je drmusao tlo frekvencijama koje su pomerale mozak u lobanji.

Garg uhvati novi kratki zalet i udari glavom po šasiji prednjeg dela jamskog utovarača tako da se jasno čulo krckanje nejakog metala otanjenog peskom i toplotom! Vozilo se izdiže levim točkovima a zatim uz veliki tresak ponovo naleže na zemlju. 
Radunas zavapi u pomoć a negde iz unutrašnjosti zveri (iz grla?) dopre hrapavo stenjanje i roktanje. Tada se iz dubine stenskog masiva koji je mašina pokušavala da ukloni, javi sličan ali piskaviji i nešto nežniji zvuk (glas).

Ja shvatih šta se dešava. U tom trenutku sam se i setio po čemu se ženke gargova razlikuju od muških jedinki – po tri masivna kamena zatupasta roga na glavi. Baš onakvim kakve je umorno nosio na glavi stvor pred nama, stvor koji je ispoljavao očigledne neprijateljske namere prema bilo kojoj pretnji koja bi se isprečila između nje i njenog mladunčeta.

„Oh ne!“ – prostenjao sam. – „To majka brani svoju teritoriju, leglo, ona… “ – pokazivao sam rukama ali me niko nije slušao od opšte panike koja je vladala. Čak i da jesu, moje reči ne bi načinile nikakvu razliku.

Nezaustavljivi garg zabi se tada rogovima negde po sredini utovarača! Baš ispod poluraspadnute konstrukcije kabine i uzdrhtalog Radunasa koji je bio paralisan panikom. Mogao je da joj vidi zakrvavljene beonjače ispod tri sloja rožnatih ljuski i zapenjenu bezubu čeljust. Majka garg se ukopa zadnjim nogama u pesak i poče da gura! Svi smo istog trenutka shvatili nameru zveri.

„Radunaseee! Skaaači deečkoo… Skačiii!“

Započe borba između gigantske zveri od krvi, mesa i okamenjenih rožnatih ploča sa jedne i zarđale metalne zveri pokretane snagom goriva i motora sa druge strane, borba na život i smrt. Tu nije bilo oštrih kandži ili zuba koji bi načinile smrtonosne rane, ali puka masa i snaga mišića i metala mogle su da donesu prevagu i smlave protivnika. Osim toga, tu je bila i ivica provalije, na samo nekoliko metara od sudarenih gromada. A dole… zjapeće Oko grotla prizivalo je u svoj toksični zagrljaj.

Radun tada dođe malo k sebi, pobedi strah i shvati da mora da se bori. Besomučni pozivi njegovih sadruga da što pre iskoči iz metalne klopke u kojoj se našao, nisu dolazili do njegovog inhibiranog uma. On tada dade gas do daske! 
„Vrrrrruuuummmbrrrhhhrrrmmm!!!

Težak oblak crnog dima sve nas obuhvati i mi se gadno zakašljasmo. Jamski utovarač krenu silno napred, poče da se trese i da odgurava sve pred sobom. Čak i višetonsku telesinu kamene zveri!
Garg zaječa dubokim potmulim zvukom i uzvrati dvostrukom snagom. Metal zaškripa a obruči osovina na kojima su nekad ležali točkovi zariše se u zemlju i počeše da bacaju kamenje unaokolo i da varniče. Jedan odbačeni kamen veličine ljudske šake pogodi Stribora u rame i ovaj bolno zaječa! Svi mi preostali se instinktivno sagosmo. Krajičkom oka primetih da Glira više nije bilo u vidokrugu. Tuga i razočaranje pomešaše se u deliću sekunde u meni. Zaista su otišle…

„Ali neee, ne, Radunase, nemoj to da radiš!“ – razdrao sam se kreštavo ali i ovaj poklič ostade instantno zagušen brujanjem mašine i čegrtanjem kamenja pod stopalima kamenog džina.
„Kreni unazad, ne unapred, ne… “ – shvatio sam pobude zveri. Čim se mašina ustremila pravom linijom ka mestu gde je, sakriveno stenama, ležalo u sličnom polusnu njeno kameno mladunče, majka garg je krenula da ga odbrani i zaštiti. Sve što je dečko za upravljačem prastare radne mašine trebalo da uradi bilo je da se ukloni sa putanje pretnje! Da krene u stranu. Ili unazad. I sukob bi, kao magijom, bio rešen. Garg bi se vratio u svoje okamenjeno postojanje a mi bismo se povukli nazad i pobegli odatle glavom bez obzira, zahvaljujući majci-boginji na sačuvanim životima.

Ali mentalno usporeni nosač prtljaga nije imao dovoljno snage a ni vremena da zastane i razmisli. Bio je prepušten svojim izdajničkim instinktima preživljavanja. A oni su mu govorili – Guraj Radunase! Jače! Jače! Jače od zveri! Moraš biti jači i uporniji od nje! I Radunas je gurao. Gorivo prostruja venama metalne životinje i stiže do motora a odatle oslobodivši svoju užarenu snagu sve do osovina. Kabina se tresla a utovarač se izdiže u (nemoćnom) ropcu.

Situacija se bližila svim tragičnim razrešenju. Metal je cvilio a rudarska mašina, napravljena za borbu protiv stena i kamenja koje nije imalo noge i mišiće, počela je da posustaje. Vozilo nezaustavljivo krenu unazad gonjeno kamenim rogovima duboko zabijenim u šasiju. Tada začusmo prve pucnje.

Valaguljske strelkinje! Ipak su ostale, pružajući nam svoju pomoć, onako kako su jedino znale i umele, sa distance i preko nišana svojih dugih cevi. Ja radosno uskliknuh, sam sebe iznenadi širok jačinom i kvalitetom osećanja prema našim neplaniranim saputnicama. U svima nama bljesnu euforična nada da postoji spas! Ona međutim brzo zgasnu, pre nego što se i razbuktala, jer su se meci glirskog oružja samo odbijali od rožnate ploče zveri ili zabijali u površinski sloj, ne stičući do unutrašnjeg tkiva da bi mogli da načine neku štetu i efekat.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *