RECENZIJE

METRO – DMITRI GLUHOSKI (RECENZIJA)

TRILOGIJA METRO 2033, 2034, 2035 – DMITRI GLUHOVSKI

„Mutirana čudovišta sa površine, koje ljudi sa stanica nazivaju “crnima”, su arhetipi nezajažljivih demona čiji je jedini cilj i svrha izazivanje patnje i straha kod preživelih ljudi. Iščekivanje njihovih napada na samim granicama osvetljenih delova meto-tunela je nešto najjezivije što se može pročitati u nekom pisanom delu. Međutim, na samom kraju prvog romana shvatamo da “crni” nisu samo čudovišta bez misli i osećanja, već nešto mnogo drugačije i složenije…“

Ocena: 7/10

Trilogija romana pod nazivima Metro 2033, Metro 2034 i Metro 2035 je naučnofantastična saga u podžanru postapokaliptične vizije budućeg čovečanstva, gde godine označavaju vreme kada se sama izmaštana radnja dešava a Metro se odnosi na lokus – prostor u kojem je zamišljen čitav (skučeni) univerzum preživele ljudske civlizacije, odnosno Metro podzemne železnice Moskve, sa svim svojim stanovnicima, čudesima i čudovištima.

Metro 2033-2035 je remek delo mladog ruskog pisca Dimitrija Gluhovskog koji je po struci novinar, po političkom opredeljenju žestoki protivnik opresivne Putinove vlasti, a čija su novinarska putešestvija do Bajkonorskog kosmodroma, zone Černobilske katastrofe, do Severnog pola itd znatno uticale na njegove čudesne ideje izražene u pisanim delima.

Nastanak Metroa u obliku kakvog ga danas znamo je jedna veoma zanimljiva priča. Gluhovski je praktično još u tinejdžerskom dobu (sa samo 18 godina) počeo sa pisanjem prvog romana (Metro 2033) da bi ga zatim objavio na internetu 2002. god., omogućavajući u međuvremenu čitaocima ne samo da ga besplatno pročitaju već i da daju svoje sugestije i ideje i tako učestvuju u njegovom nastavku, dorađivaju i usavršavanju.

Tako je Metro 2033 postao svojevrsni eksperiment pisane reči i savremenih medija koji je, pre svega zbog svoje originalnosti, privukao 3 miliona čitaoca širom sveta. U štampanom obliku prvi deo trilogije pojavio se 2005. godine u Rusiji, a 2010. U Britaniji i SAD-u. Od tih dana kreće legenda zvana “Metro” a mračna vizija moskovskog distopičnog sveta očarava čitaoce od juga Afrike do Japana.

O čemu se zapravo radi u ovim zavodljivo-teškim romanima?

Trilogija Metro je smeštena u godine iz naziva, nekih 20-ak godina nakon nuklearnog holokausta koji je uništio čitavu površinu naše planete, gde se poslednji preživeli ostaci ljudskog društva kriju u Moskovskom metrou, inače najvećem podzemnom sistemu na svetu i praktično najvećem anti-nuklearnom skloništu. I kao takav Moskovski metro poslužio je kao savršena scena za raspredanje mračnih niti raspada osnovnih ljudskih vrednosti i tekovina civilizacije.

Ja bih lično, kao oduševljeni čitaoc, hteo pre svega da uputim velike pohvali izdavačkoj kući Dereta koja je sva tri dela Metroa objavila u veoma kvalitetnom tvrdom koričenju sa zanimljivim i lepo urađenim zaštitnim omotačima za korice. Pored toga, romani su štampani na većem formatu od uobičajenog (B5) što knjigama koje držite u ruci daje jednu dozu ozbiljnosti i kanonizovanosti, što mi se jako dopada.

Radnja romana (a naročito sva tri kako ih ja ovde predstavljam) je predugačka da bih uopšte i započeo sa nešto bližim ulaženjem u nju, pa ću samo reći da se radi o epskoj borbi ostataka čovečanstva da preživi u nehumanim uslovima “podzemne grobnice” protiv mutiranih čudovišta koja nadiru sa površine kroz neizbežne pukotine i prolaze u odbrani.

U prvom delu trilogije dosta se opisuje sama mračna atmosfera života u tunelima (koji, svaki za sebe, predstavljaju crne tačke u kojima ljudi gube zdravlje, život i razum), kao i brojni socio-politički konstrukti i mini-državice koje nastaju na pojedinačnim stanicama Metroa, izražavajući tako stav da će se ljudi međusobno boriti i suprostavljati čak i kada su na ivici istrebljenja zbog delovanja spoljnjih preovlađujućih sila.

Upravo ovde možemo tražiti i najveći kvalitet Metroa koja se sastoji u detaljnom i vividnom zamišljanju tegobnog života ljudi budućnosti koji se od uzvišenih inteligentnih bića pretvaraju u jadne izmučene pacove opterećene jedino željom da prežive još jedan dan. Takav život nužno utiče (naravno retrogradno) na ljudska društva, kulturne ideale, civilizacijke tekovine, očuvane tehologije, ali podjednako važno i na moral i psihu pojedinaca koji devoluiraju praktično u svoje životinjske pretke, oslonjeni isključivo na primitivne nagone.

Horor elementi romana i sami mračni motivi priče su izvanredni i ja sam u njima najviše uživao. Lično, želeo sam i da ih je bilo više umesto ponekad zaista predugačkog naklapanja o brojnim političkim idejama i društvima Metroa. Mutirana čudovišta sa površine, koje ljudi sa stanica nazivaju “crnima”, su arhetipi nezajažljivih demona čiji je jedini cilj i svrha izazivanje patnje i straha kod preživelih ljudi. Iščekivanje njihovih napada na samim granicama osvetljenih delova meto-tunela je nešto najjezivije što sam pročitao u poslednje vreme. Međutim, na samom kraju romana shvatamo da “crni” nisu samo čudovišta bez misli i osećanja, već nešto mnogo drugačije i složenije…

Drugi roman po meni ima najbolju i najusredsređeniju radnju koja svojim solidnim tempom i odmerenim razvojem izražava veoma snažnu poentu o tome kako u svakom čoveku postoji čudovište koje jedva čeka da izađe na površinu i koje vrlo lako može nadvladati razum i ljudske emocije, samo ako mu to dopustimo.

Treći roman u ovoj trilogiji je najslabiji po kvalitetu pisane reči i izraženoj ideji i može se posmatrati kao puko prožvakavanje jedne te iste ideje iz prvog dela. Glavni lik je isti (mladić ARtem koji je u međuvremenu odrastao i osnovao porodicu) i on doživljava veoma slične avanture i slično na njih reaguje, kao i u prvom delu, pa u tom smislu Metro 2035 ne donosi ništa novo. To naravno ne smanjuje mnogo užitak u čitanju jer je u pitanju isti zavodljivi univerzum jezivih mračnih tunela i misterija koje se u njima dešavaju.

Genijalnost Metroa i njegovog autora Dimitrija Gluhovskog ogleda se i u veoma promišljenim i maštovitim idejama o metro-privredi i uopšte načinu funkcionisanja i prehranjivanja ojađenog čovečanstva. U nedostatku sunčevog svetla i drugih potrebnih resursa ljudi se okreću proizvodnji pečuraka (i slepih svinja koje se hrane pečurkama). Pored toga, ideja o tome da se meci za aK-47 (automatska puška Kalašnjikov) koriste kao svojevrsna moneta i valuta za plaćanje je prosto brilijantna i doprinosi razvoju svih drugih ideja.

Pri tome ne mogu a da se ne setim fantastičnog serijala FRP video igara pod nazivom “Fallout” (stariji igrači će znati, a bogami i mlađi jer postoje i novija 3D izdanja) koji je takođe bio smešten u postapokaliptični svet a koji je ako ne svesno i direktno a ono barem posredno poslužio kao inspiracija Gluhovskom za pisanje Metroa. Naime, u Fallout-u je novac bio u vidu bačenih poklopčića/zatvarača za gazirana pića (jedno od njih se zvalo nuka-kola  ooh, the memories…:)

Naravno, najveći uticaj (koji autor i ne krije) na estetiku i semantiku Metroa 2033-35 izvršio je poljski režiser Tarkovski sa svojim remek delom sedme umetnosti iz 1979. god. pod nazivom “Stalker”. Svi mi koji obožavamo naučnu fantastiku smo naravno upoznati sa ovim filmom, zar ne? i shvatamo jasnu povezanost između Stalkera i Metroa. U filmu se takođe opisuje život ljudi nakon apokalipse gde najhrabriji među ljudima, koji nose naziv i čin “Stalkera” odlaze u “Zonu” , radijacijom uništenu i ograđenu površinu planete kako bi tamo istraživali njegove tajne. Uostalom, i likovi u Metrou koji odlaze na površinu postaju “stalkeri” i oni su divljenja vredni pojedinci koji jedini mogu doneti spas zatočenom čovečanstvu. Pored toga jedan od glavnih likova trilogije, Hanter, duguje svoj naziv i karakter upravo stalkerima iz filma Tarkovskog.

Moje mane i primedbe na napisano u trilogiji Metro 2033-35 su malobrojne ali ipak značajne. Pre svega, autor previše zagušuje sa politikom i ezoterijom (magijom?). Mislim da ni prvoj ni drugoj od ovih koncepta nije bilo mesta u toj meri u jednom inače predivnom survival horror romanu. Političke strukture koje ljudi stvaraju na stanicama metroa se opisuju sa toliko detalja i ushićenosti, sa svim manama, eventualnim prednostima i kobnim praksama, da sam u pojedinim trenucima imao utisak da čitam Marksa i njegov “Kapital” a ne SF roman  Razumem ja da je u pitanju alegorična kritika savremenog društva, ali ona se može izraziti i čistim horor/SF-om a ne sociološko-komunističkim studijama kojima nije mesto u jednoj SF noveli.

Ezoterija odnosno pojave i dešavanja koja se objašnjavaju čisto nekom magijom i mističnim delovanjem nekog neobjašnjivog “nad-uma” Metroa podjednako su mi smetale i remetile prirodni tok radnje. U tome prednjači zli i štetni uticaj radioaktivnog Kremlja i njegovih kupola na umove ljudi koji tek ovlaš pogledaju u njegovom pravcu?! Ovo niti sam razumeo niti sam mogao mirne duše da svarim i prihvatim.

Treća i najveća mana napisanog po meni je veeelika, zaista velika nekonzistentnost u dinamici radnje. Nekad ona ide brzo, nekad sporo, nekad poprilično sporo, a ponekad kao da stoji, kao da se ništa ne dešava zbog silnih opisa i teorijsko-filozofskog promišljanja.

Da zaključim, ukupno posmatramo trilogija Metro predstavlja veoma značajan i uticajan doprinos u postapokaliptičnom žanru SF-a. Ideje koje su ovde izražene biće kopirane, preoblikovane i imitirane u stotinama romana ovog žanra koje ćemo čitati u budućnosti i samo po ovome Metro predstavlja jedan čvrsti kamen temeljac postapo SF-a. Međutim, sama pisana reč ne spada u vrh savremene književnosti i otuda nešto niža ukupna ocena.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *