NEOBJAVLJENOODLOMAK

MITSKI GRAD ERIDUNT

Postoji staro predanje kako u nepreglednim ravnicama Endirijskog carstva stoji čudesni grad Eridunt koji su izgradili i dalje naseljavaju pripadnici vilin-ljudi Adamara, praotaca današnjih Padžabiraca -nomadskih ljudi prodornih plavih očiju i bakarne kože iz jugoistočne pustinje. Adamari su nekada naseljavali čitavu niziju Zapadnog kontinenta i u njoj vladali u miru i blagostanju sve dok ih u zabačene delove sveta nisu proterale horde brojnih plemena šumskih ljudi sa severa, varvari i divljaci, oni koji će mnogo milenijuma kasnije postati poznati kao Ljudi iz ravnice, izgradivši zlatnu civilizaciju i osnovavši Endirijsko carstvo.
Celokupni narod Adamara je u tim ratnim vekovima desetkovan, razbijen i prognan pod provalom severnih granica, ali jedan grad ovog ponosnog naroda nikada nije provaljen, osvojen i uništen. Taj grad zvao se Eridunt ili Branik svetog znanja. Način na koji je mitski grad izbegao sudbinu svih ostalih gradova nizije bio je korišćenjem snažne magije jednog od sedam G‚Hana (koncentrata ili kristala moći) pohranjenih na tajnim i strogo čuvanim lokacijama u najnepristupačnijim krajevima Antlartara. Magija se zvala Azarisov zagrljaj i njome je čitav grad sakriven od pogleda i sklonjen od dodira stvorova na zemlji. Jedini koji bi mogli da vide zidine grada i prođu kroz njegove vitke kapije jesu pripadnici danas gotovo nestale sveštene kaste Padžabiraca, tzv. Levira, koji svoje poreklo vuku od Zejne i Huskana, vilin-ljudi Adamara koji svojevoljno napustiše rodni grad i čarobno utočište, kako bi izgnanici jednog dana mogli da stupe u kontakt sa gradom i zatraže njegovu pomoć u sudbonosnom Ratu protiv nevernika (kako se to barem priča u Padžabirskim legendama).
Eridunt nije bio ni najveći ni najmnogoljudniji, ni najprostraniji, ni najviši, ni načuveniji, ni najcenjeniji, ni najbogatiji, ni najmoćniji, ni najstariji, niti najbolje utvrđen grad Adamara u niziji. Ne, on nije bio ništa od toga ali je zato bio najlepši. Zaista, ne beše lepšeg, skladnijeg i uređenijeg grada na čitavom Antlartaru, a čak su i vilin-ljudi Astere i snežni vilovnjaci, nadaleko čuveni po svom senzibilnom duhu i vrhunskim delima iz svih oblasti umetnosti priznavali da ne postoji divotnije mesto od Eridunta.
Ali šta je ovaj grad činilo u toj meri krasotnim? To pre svega beše srebrno bela boja kamena eristona, koji je u vidu velikih gromada pao sa neba u zemlju Adamara jednog dana izgubljenog u istoriji i sećanju, što ovi protumačiše kao božji znak i poklon, i od njega na istom mestu napraviše svoje remek delo. Kada bi zraci Sunca padali na taj kamen on se prelivao u svim duginim bojama, stvarajući kod ljudi osećaj sreće i spokoja, ali noću! eh noću je lepota i čudesnost Eridunta izbijala u punom sjaju. Obasjan zracima Meseca, sa kojeg je možda i poticao, eriston se palio kao hladna sveća i uznosio ljudsku dušu u modroplave visine. Sjaj zvezda na nebu dobijao bi tada dostojnog parnjaka u zvezdama iz kamena.
Ali ne bejaše samo materijal ono što je izdvajalo Eridunt od svih drugih gradova Adamara, već i način na koji je ovaj, vrhunskim umećen zanatlija sa svih strana sveta, uobličen u rajske forme. Jer i od najdivnije tvari zlo srce i zle ruke mogu načiniti rđavu stvar, kao što se i od rđave tvari ljubavlju može dobiti nešto divno. A stari Adamari priznavaše da nemaju dovoljno veštih zanatlija u svom narodu te pozvaše neimare i meštere iz Astere, Nan ҆Dragana, iz zemalja Malog naroda i oba Morthoga da im pomognu u dizanju grada. Svi se odazvaše i tako nastade čudesni grad.
Beše u Eriduntu takvih palata, vrtova, lukova, fontana, stubova, stepeništa, šetališta, hramova i trgova da se oni rečima ne mogu opisati, već samo onaj koji je svojim očima video oblike od eristona može znati kakva je osećanja grad u ljudima proizvodio. Takvih ljudi nažalost beše malo jer kao što predanja govore položaj grada beše nepoznat, a on okružen i sakriven starim činima, i niko ko iz plemena Levira nije ne bi mogao da vidi ni delić tog čarobnog mesta, pa makar i da slučajno prođe na stopu od njegovih maštovitih lučnih kapija. Tako se Eridunt štitio od napadača, uljeza, rušitelja, osvajača, radoznalaca i pljačkaša. A unutar njegovih zidina i pokrova od Azarisove magije živeli su poslednji Adamari na svetu, rađajući decu i umirući, održavajući broj stanovnika na istom broju kroz sve vekove istorije nizije koja ih se više nije doticala.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *