GROTLONEOBJAVLJENOODLOMAK

NESREĆA

Odlomak iz neobjavljenog romana „Grotlo“


Sve je počelo da se dešava pre dve nedelje na praznik dana Rudara, te čudne i nerazumljive relikvije iz prethodnog izgubljenog sveta, relikvije kojoj su se podjednako radovali i stari i deca jer bi plemenski vođi otvarali skladišta hrane i delili sušme i kinju, jestivo koje nismo imali priliku da jedemo tokom godine. Moj otac, nekadašnji Šunjač, a poslednjih godina tek zamenik čuvara na izlaznim cevima, odlučio je svakako da veče praznika provede sa drugim sakatim pajtosima u nekoj od rupa gde se točio alko pomešan sa gljivama.

Plemenski oci i velom prekrivene majke otvorili su zamandaljena metalna vrata ka južnim stovarištima i uposlili desetak čistača nastambi da iznose slatki prah upakovan u metalne konzerve, celofane i papirnate vreće (kao malom, otvaranje čvrsto zapakovanih sušmi bilo mi je jedno od najvećih problema na svetu), a zatim i velike metalne plehove sa kinjom, dozlaboga suvim i slanim mesom i proteinskim pločicama ređanih naizmenično. Oduvek sam se pitao zašto bi nam čuvari prvo iznosili slatko a tek onda slano jestivo, posebno kad je za omekšavanje i rastvaranje kinje u mlakoj vodi bila potrebna čitava večnost… ali nikada nisam dobio odgovor koji bi me zadovoljio.

Kako god bilo, poslastice su bile razdeljene a ljudi radosno otpuzali ka svojim vrećama, kanalima ili terasama, gde god da im je bilo dodeljeno mesto u tom skučenom životnom prostoru Nastambi, kako bi sačuvali koji zalogaj za privatnost nepca i maštali o tome kakva je hrana bila u vreme njihovih pradedova, pre Praska, pre svega… Tada u glavnoj hali ne bi ostalo mnogo ljudi, a nevoljni učesnici Rudarske parade (sa sve prastarim crno-zelenim uniformama) zavidno i nestrpljivo su gledali malobrojne posmatrače kako proždiru svoja sledovanja.

Nije prošao ni drugi sat a već su se javili prvi oboleli sa simptomima. Klasični simptomi bolesti ili Zlopare kako smo je zvali. Mučnine, povraćanja, crvenilo na koži, talozi sa donje strane očne duplje… Ljudi su do podneva bili masovno isterani u glavne hale da ispovrate sadržaje svojih želudaca, da viču u pomoć i zazivaju svoje najbliže. Timovi medika nsu uspevali da obrade toliki broj obolelih. Nastala je panika i haos. Nastali su nemiri.

Čitao sam o tome u starim knjigama koje sam pronalazio u zagušenim stovarištima papira i kartona, u severnim cevima, ili na površini kada bi (u mlađim danima) uspevao da pobegnem od nadzora i prolutam kratko po okolini platoa stanice (da, imam i tri knjige sa površine, proverene, očišćene i dezinfikovane naravno).

RA.DI.JACI.JA. Radijacija. Previše čudnovata i jezikolomna reč za zloparu. Ipak, i stari su znali za nju (u vremenima pre) i pisali o njoj, plašili je se i lečili od nje. Ispalo je da su neki tovari sušmi i kinje nakon poplava od prošlog proleća došli u dodir sa kapilarnom vodom iz donjih slojeva sedimentacije koja se pak, sa svoje strane, u negdašnjim koritima reka, kilometrima daleko od Nastambe, spajala sa ozračenim izvorima potoka, negde tamo u zemlji Valagulja, zemlji čudovišta i bauka…

Sve u svemu, kilogrami i kilogrami naše najbolje i najcenjenije hrane bili su ozlopareni, a da stvar bude gora, hiljadu puta gora, vođe medika objavili su da su, zbog tog masovnog trovanja stanovništva, vrlo brzo biti potrošene poslednje doze radoveja i da ćemo morati da šaljemo šunjače po pomoć i lek na Strelište.

Odlazak na Strelište je odlagano nekoliko dana jer je po Ruševinama, a blizu naših nastambi bila primećena jača aktivnost Bezumnih. Starešine stražara na gornjim platoima stanice imali su pune ruke posla na izviđačkim mestima i stražarnicama. Nije se pamtilo kada je posledjnji put ubijeno toliko uljeza koji su pokušali da se uvuku u naš dom. A onda je došla oluja. Ovoga puta obična, vetrovita, koja je ipak donela sa sobom zatrovanu kišu koja je parala kožu. Oluja je prošla, grupa je bila sastavljena da se krene na Strelište…

A onda iste noci zaculi smo pucnje. Verujem da su se zitelji Strelista borili hrabro. Svi oni, neustrasivi Gorik I njegov rod, svi ostali koji su posli sa njima. Ali to jednostavno nije bilo dovoljno…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *