RECENZIJE

NOĆ DEMONA – PITER. V. BRET

Najgora knjiga koju sam pročitao u 2018. godini!

— Nakon besmislene i logički neodržive premise o demonima koji se po sumraku stvaraju iz zemlje?! i magijskim simbolima koji ljudima služe kao jedina odbrana od istih, pojavljuje se pravo lice romana. A to je seks udžbenik za siromašne tinejdžerke slobodnog duha i još slobodnijih tela :)Noć Demona od Pitera Breta napisan je specijalno, ali specijalno za jednu i samo jednu konkretnu socijalno-starosnu grupu Amerikanaca, a to su starije tinejdž bele siromašne devojke iz debele provincije, recimo iz Alabame ili Nebraske, znate onaj tipični white thrash iz američkih filmova B produkcije koje žive u prikolicama, ostaju trudne sa svojih petnaestak godina, trpe porodično zlostavljanje i beže od kuće, ispostaviće se u podjednako nesrećnu budućnost. E, Noć demona je napisan za takve tužne devojčice velikih očiju koje čitanjem romana mogu da oplemene svoj duh, zaleče rane na duši i mestima skaradnih pirsinga, i usput saznaju kako da smućkaju preparat za vršenje pobačaja u domaćoj radinosti. Kakva smejurija od romana! —

Odabrati najbolju pročitanu knjigu za neki vremenski period je znatno lakši posao od ovog – suprotnog i po mnogo čemu drugačijeg zadatka koji se najavljuje u naslovu, kapiram već posle prve potrebe da smislim uvod. Zašto je to tako? Zato što se kvalitet i izvrsnost u nekoj oblasti veoma često pokazuje kao usamljena i jedinstvena tačka, vrhunac, singularitet kojoj svi teže. Nekvalitet, nedostatak dobre priče, likova, stila, zapleta i svih drugih elemenata koji čine jedan roman se sa druge strane pokazuje kao nepregledna močvara i blatište rđavih i loše sprovedenih ideja u kojoj je, samim tim, zbog širine i dubine smeća i prljavštine, veoma teško izabrati baš onu jednu tačku koja predstavlja samo dno. Dno dna.

Zbog toga sam veoma svestan činjenice da Noć Demona od američkog pisca Pitera Breta nije zapravo nešto NAJGORE na šta bi jedan prosečno informisan i osvešćen čitalac (u kakve ubrajam sebe) mogao da naleti tokom svojih čitalačkih putešestvija. Siguran sam da bi po nekim strože utvrđenim kriterijumima i normama (kojima se ovde neću baviti) i sam mogao da nabrojim par knjiga koje su bile lošije, rđavije i nesmislenije u nekom apsolutnom kvalitetu od spomenute Noći demona. Mislim, ipak sam čitao i dosta knjiga od domaćih autora tokom 2018-te 🙂

Zašto sam se onda odlučio baš za ovu knjigu? Zašto sam odabrao ovu zaista popularno i čitano štivo epske fantastike na svetskom nivou, izdvojio ga kao crnu ovcu i postavio na nezavidno mesto misaone pljuvaonice i otirača za noge? Zato što se kod Noći demona u mom čitalačkom iskustvu javio najveći raskorak i nesklad između obećanog i očekivanog sa jedne, i onog na šta sam naišao tokom samog čitanja sa druge strane. Ukratko, Noć Demona je za mene lično predstavljao ubedljivo najveće čitalačko razočaranje u nekom dužem ranijem periodu i to mi je dalo za pravo da upravo po njemu osujem paljbu.

Razloga, konkretnih i dobro obrazloženih (nadam se) je međutim još sijaset, i upravo ću o njima govoriti ovde. Oooou boj… vreme je da se izgovore i napišu neke zaista teške reči. 🙂 Pa, da počnemo…

Od prve stranice Noć Demona se čitaocu prikazuje kao priprost linearan roman napisan za što širu čitalačku publiku gladnu fantastičnog, demonskog i mističnog, čak i po cenu besmisla. Ljudska vrsta je naime progonjena od strane Utrobnika, noćnih demona koji se magično izdižu iz zemlje svake noći odmah nakon sumraka i zatim uništavaju i ubijaju ljude sve do zore, kada gonjeni nekom neobjašnjenom silom moraju da pobegnu od svetlosti sunca nazad u Utrobu (zemlje, jelte). Kako se zastrašeni i sve malobrojniji ljudi štite od ove poganštine i opšteg zla? Tako što crtaju posebne magijske simbole koji stvaraju nevidljive barijere koje demoni ne mogu da pređu. To je ukratko zaplet romana i predlošak oko kojeg se plete dalja radnja.

Vrlo brzo se među opisanim likovima javljaju klasični mučni stereotipi i klišei moderne epske fantastike od kojih je za želudac najtegobniji lik putujućeg žonglera kojeg sam se užasavao i kod Roberta Džordana i njegovog “Točka vremena”. Mislim, da li zaista putujući zabavljači, koji se ovde predstavljaju kao svojevrsna institucija zabave, mogu žongliranjem šarenih loptica da ulepšaju i razvedre život ojađenim ljudima kojima svake noći u goste svraćaju krvožedni i nadljudski snažni demoni koji bljuju vatru? I think not. Pre će biti da bi takvog nebitnog lakrdijaša bacili demonima još prve noći kao žrtvu bogovima dokolice i razonode.

Demoni se dakle javljaju po noći i potrebno im je izvesno vreme da se materijalizuju iz zemlje. Opisuje se njihova hijerarhija – plameni, vazdušni i kameni demoni, svako sa svojim posebnim karakteristikama i moćima, i različiti po snazi destrukcije od čega zavisi kako će se i koliko brzo pojaviti nakon sumraka. Ovo je možda i jedino kul i zanimljivo mesto romana, barem za prvo kratko vreme. Opisi demona su vividni i teraju čitaoca da ih zamišlja i da ih svrstava u neke kategorije i klase, što je za mene, ljubitelja brojnih video igrica sa FRP i strateškim elementima, bilo tinejdžerski uzbudljivo iskustvo.

Veoma brzo međutim u tu ideju prodiru bolne igle i ekseri besmisla i glupavosti. Mislim, oni, Utrobnici, se jednostavno pojavljuju iz zemlje? KAKO? I da li to znači da mogu da prođu materijalne predmete ili ne? A šta ako se kuća napravi na drvetu? Ili iznad vode, recimo iznad nekog jezera? Hoću reći, pisac je tek tako proizvoljno lupnuo ideju da se demoni pojavljuju iz zemlje i onda nikom ništa, dalje ne razrađuje niti objašnjava svoju ideju a čitalac mora sam da se bori sa hiljadu pitanja i podpitanja o posebnim uslovima i mogućnostima te početne premise…

Besmislenost se odatle samo širi kao pukotina na polomljenoj šoferšajbni moskviča iz 62-ge godine. Demoni ne mogu da prođu zaštitne čini? Oooukej… ali ako već mogu da utiču na materijalne predmete jednom kada se stvore zašto ne uzmu granu sa zemlje i polome zaštitne čini i onda pobiju sve ljude? Ili samo da bace neki prekrivač preko njih? 🙂 To nijednom demonu nije palo na pamet. 🙂 A inače se opisuju kao veoma lukavi i promućurni jednom kada se namerače na svoju žrtvu… Čitanje Noći demona tako postaje jedna veoma mučna i žalosna borba napisanog sa smislom, sa prostim uzročno-posledičnim vezama koje uglavnom nisu ispoštovane.

Onda, tu je ta premisa da se demoni javljaju samo kad nema sunca?! A šta se dešava na primer kada je ceo dan oblačno? Ili na mestima gde prirodno nema sunca, u nekoj hladovini ili ispod veoma visokog brda i planine? Ili ispod neke nadstrešnice, krova? Neee, smisla jednostavno više nema nigde u romanu i moj mozak ne može da prihvatu toliku količinu gluposti….

Razmislite i o sledećem. Ako Utrobnicima smetaju zaštitne čini zašto ih ljudi ne bi napisali apsolutno i jebeno svuda i to u hiljade i hiljade primeraka? Bukvalno svuda tokom dana kada to mogu, i to na svim mestima gde ne žele da se demoni pojavljuju? U romanu su opisani likovi koji crtaju zaštitne čini u krugu oko svoje kuće i… to je to… čekaju da dune vetar, poremeti simbole i da ih demoni iskasape. Eto u toj meri su likovi u ovoj imbecilnoj knjizi tupavi i jednodimenzionalni 🙂 Uhh…

Kada je piscu oko neke stote strane dosadilo da opisuje iživljavanje demona nad retardiranim ostacima ljudske rase (što se mene tiče, braate, ako ste toliko glupi onda i zaslužujete da izumrete u najstrašnijim mukama), odlučio je da nam soli pamet sa nekim liberalnim etičkim i “New age” principima ponašanja. Da, dobro ste pročitali. Desetine ženskih likova spomenutih i opisanih u romanu služi samo jednoj svrsi, da se objasni kako žene više ne moraju da trpe zlostavljanje svojih muških srodnika, bračnih partnera ili staratelja i da mogu slobodno da se upuštaju u seksualne interakcije bez obaveza (ali isto tako i bez smisla i ikakve potrebe osim one najniže životinjske).

Tu se pojavljuje pravo lice romana. Noć Demona od Pitera Breta napisan je specijalno, ali specijalno za jednu i samo jednu konkretnu socijalno-starosnu grupu Amerikanaca, a to su starije tinejdž bele siromašne devojke iz debele provincije, recimo iz Alabame i Nebraske, znate onaj tipični white thrash iz američkih filmova B produkcije koje žive u prikolicama, ostaju trudne sa svojih petnaestak godina, trpe porodično zlostavljanje i beže od kuće, ispostaviće se u podjednako nesrećnu budućnost. E, Noć demona je napisan za takve tužne devojčice velikih očiju koje čitanjem ovog alegorijskog romana o borbi između dobra i zla mogu da oplemene svoju dušu i usput saznaju kako da smućkaju preparat za vršenje pobačaja u domaćoj radinosti.

Ja zapravo nisam ni siguran da takva klasa mladih žena uopšte i postoji danas i u toj meri čak i u Americi a kamoli negde širom sveta, ali Piter V. Bret se svakako vrlo potrudio da ih svojim epsko-fantastičnim seks udžbenikom iškoluje, obrazuje i odvede na pravi put. Kakva smejurija! 🙂

Naročito je degutantan deo sa liberalnim “women power” bljuvotinama matore travarke Brune, jednog od onih likova iz romana čija je solo svrha da popuju i propovedaju. Propagiranje naci-feminizma u svetu koji, setimo se, napadaju demoni iz pakla, je.. paaa, sve nego uverljivo, zanimljivo i poučno. Žene u Bretovom svetu su odlučile da su im zapravo najveći neprijatelji muškarci sa kojima žive, a ne demoni iz pakla 🙂 Prava reč je degutantno i ta reč najbolje opisuje i ceo roman. DE.GU.TAN.TNO.

Šta na kraju dobijete kada rezimirate Noć demona, inače hiper popularan serijal epske fantastike koji je prodat u milionima primeraka u svetu i preveden na desetine jezika, nažalost i na srpski? Otužan bućkuriš demonologije i militarnog feminizma. Izgleda međutim da je to upravo ono što mlađe generacije traže i žele. Zaista mi je teško da pomislim da u ovoj knjizi može bilo šta zanimljivo i lepo da pronađe čitalac srednje i starije dobi, a pritom odškolovan barem na nivou obaveznog osnovnog obrazovanja od osam godina.

Konačna ocena: 2/10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *