GROTLOODLOMAK

NOVA ŠANSA

Ovog puta smo se držali blizu jedno drugog, a ubrzo ispred nas dotrčaše i Glire, odlučivši da nam svojim dugim cevima štite odstupnicu, iako za divno čudo tad nijedno od čudovišta Grotla nije bilo za našim petama. Valaguljske tragačice više nisu mogle svom ratničkom ponosu da dozvole da budu puki posmatrači u toj drami koja se odvijala pred njihovim očima, iako je to značilo da će se verovatno i same naći u smrtnoj opasnosti, zajedno sa svima nama ostalima. Ja pomislih kako bi svakako bile bezbednije gore, na  srušenim tornju, bilo gde bez nas, same i sebi dovoljne. Zbog toga je moje divljenje prema njima bilo još veće.

Š’htani, koji se pred ostalima sasvim vidno više nije ponašao onako pogruženo i snishodljivo, povika kako bi bilo najbolje da pokušamo sa begom do Severne kapije, a odatle bi nas uz malo sreće patuljački stražari i izvidnica koja često boravi u njenoj blizini spasila opasnosti za leđima i sprovela do bezbednih jama u Brezonu… Š’htanijevskom gradu pod zemljom. Ili barem tako Kalina prevede njegove isprekidane i šuštave povike izgovorene u trku. Činilo se kao da i sama podržava taj plen, no nisam bio sasvim siguran u to.

Protiv ove ideje se istog trena i to veoma glasno i jarosno, pobuniše Šumska deca. To je bilo sasvim očekivano. Nijedan pripadnik naroda Valagulja ne bi ni u ludilu otišao dragovoljno, pa makar i u krajnjoj nuždi, u podzemni grad zakletih neprijatelja. Ne samo da je Glirama to bilo nezamislivo i čudovišno, već bi najverovatnije bilo i kobno po njih, sudeći po mržnji koja je vladala između ta dva naroda Nečistih. Ja pomislih kako bi najverovatniji ishod takvog izbora bio njihova grozna smrt u kandžama š’htanske rulje koja bi ih prosto rastrgla u odmazdi zbog brojnih smrti koje su Šumske tragačice (ne nužno i ove dve, ali ko zna?) nanele patuljačkim ratnicima i pljačkašima. Nisam mogao nikako da zamislim da bi jedan Š’htani, a naročito ovaj š’htanski zarobljenik u našoj družini, mogao da spreči takav sled događaja, čak i kada bi to želeo. Sa druge strane, da li bi i naša sudbina, pripadnika Čistorođenih koji su rasu patuljačkih sakupljača otpada koristili kao robove i radnu snagu, bila iole drugačija?!

U daljini, ili ne baš tolikoj daljini, začusmo ponovo lajanje i režanje kaninskih potomaka koji su se iznova konsolidovali u lovni čopor i krenuli odlučno našim tragom! Nije bilo vremena za gubljenje a nas noge nevoljno ali ipak veoma brzo i bez premišljanja povukoše ka severu… Ka severnoj kapiji. Pluća su opet gorela ali svi ovi čudnovati i jezoviti događaji kao da su u nama probudili neke izvore snage za koje nismo ni znali da postoje.

Brzo smo protrčali pored širokog zaravnjenog prostora sa naše leve strane… Ravni plato bio je posut velikim metalnim pečurkama… ili činijama, zavisno od toga kako bi posmatrali. Svaka od njih bila je visine četiri odrasla čoveka, mnoge su bile polomljene a bar polovina izvrnuta na bok. Neke od njih čak bile su postavljene naopačke! I ja najviše pogled zadržah upravo na njima. Kakva sila je bila potrebna da se predmeti takvih dimenzija i težine barem nekoliko desetina kilo-oka podignu i izvrnu naopako?! Bio sam siguran da su Glire imale „božansko“ objašnjenje ovih istaknutih obeležja grotlovskog pejzaža direktno iščitanih iz njihovih svetih spisa, ali moja holo-mapa prosto je govorila „plato za prevoz lonaca tečne šljake“. Iako nisam poznavao značenje (glavne) polovine reči, ovaj suvoparni tehnički opis malo je umanjivao mistični nadnaravni dojam koji su „lonci bogova“ ostavljali na nas, sitne smrtne ljude…

Smrtne..  da, to je bila prava reč koja nas je opisivala tada, određujući nam sasvim izvesnu sudbinu jer se pred nama pojavi veoma strma i zavojita uzbrdica koja je laktom opasivala veći deo dugačkog platoa sa loncima i koja nam u potpunosti uspori trk i ukoči mišiće… Na našu nesreću iza nas se pojaviše obrisi nekoliko zahuktalih kerbera koji su besomučno lajali i dozivali ostatak čopora, dajući na znanje da su nas spazili.

Ispred nas i sa desne strane širila se provalija Grotla, sa leve je ostajao kraj platoa da bi se na njega nastavljalo veoma teško brdo za penjanje, a iza nas su režale sve podivljale zveri pakla…
Sekund pre nego što neki predmet u mom rancu snažno zavibrira i zapišta sitnom frekvencijom, oglasi se i alarm sa Kalininih grudi gde je ležao univerzalni uzbunjivač na zloparu i oluje.
Mi smo već bili zaustavljenog koraka. Glaum je pao iscrpljen dok je Striboru od silne prolivene krvi bivalo sve teže. Ne mogu reći da nas je alarm nešto posebno uplašio i uzbunio; već smo bili u krajnjem stadijumu panične iscrpljenosti, toliko već puta suočeni sa strašnom smrću da nam je neka, sada već sasvim izvesna i bliska, vremenska nepogoda (za koju smo takođe znali da je verovatno smetonosna) zvučala kao dobra vest. Ili ako ne dobra, ono barem nebitna.

Ali tada se ponovo desi ONO… Anomalija, kvar prirode… Totalna tišina koja nas u potpunosti sludi i gotovo natera da se zatrčumo ka ivici rupe i završimo sa tom paklenom neizvesnošću koja nam je kidala živce i razum. Shvatismo u tom magnovenju da se lavež vesnika smrti više ne čuje! Psoglavci… Nestali su, kao netragom, očigledno i sami predosećajući smrt u vazduhu koja se bližila.

Ja konačno izvadih uspaničenu spravu iz ranca. Davalo je znake za kiselu maglu, koja je stizala baš za našim leđima, iz istog smera ko i grotlovski čudovišni psi, koja je ove očigledno plašila u toj meri da su ostavili ručak na tacni. Digli smo mahinalno pogled ka uskovitlanom nebu… Gusto tkanje vazduha boje natrulog voća širilo se vidikom ka jugoistoku, zsklanjajući nam pogled na Nečista pobrđa. Kisela magla! A mi smo bili na otvorenom, u samim raljama Grotla, nemajući kud da uteknemo.

Holo-mapa na ruci mi je i dalje bila otvorena, treperila je nestalno, zagušena čudnim isparenjima i prvim talasima magle koji su nas obuhvatali. Pre nego što sam je milosno ugasio bacio sam zadnji pogled… Kisela oluja stizala je sa jednog određenog mesta; uključio sam stare slojeve… Iskoči jedan nerazumljiv natpis – „Fabrika sumporne kiseline“. U meni kvrcnu neko dublje shvatanje ali ono ponovo nestade u umu, zagušeno strahom od neposredne opasnosti.

Stavljajte maske! I dodatne filtere! Stavljajte opremu!
Do nas je već stizao prvi oporasti povetarac…
Stribor prvi zakuka – „Bežimooo! Ovo boooli! Booooliii…“
Moguće da su njegove otvorene rane na ramenu i licu najbrže osetile otrov u zraku. Svi smo protrčali, panično, kao muve bez glave. Ali gde se skloniti?! Ne znam zašto sam pomislio na gigantska pečurkasta metalna zvona, zaista ne znam, ali su me zalelujale noge nosile baš u njihovom smeru.

Vreme je nakon toga izgubilo svoj uobičajeni tok i smisao. Noge su mi usporile. Um mi se međutim ubrzao, uspaničen tolikim brojem novih misli i otkrovenja. Dok sam čulima percipirao i više informacija iz okoline nego što je to mozak mogao da obradi (odbljesci svetlosti na rosom umivenim cevima koje su jurile neznano kuda u zemlju, zujanje udaljene mašine, kao zvuk vetrogeneratora u Nastambama, miris prolivene krvi i telesnih isparenja kerbera…), javljala su se nepozvana sećanja i razmišljanja o našoj zajednici i tegobnom životu u tunelima Železničke stanice…

I koliko god da je nama, Čistorođenima, bilo teško, shvatio sam iznenada da ima još desetostruko više onih kojima je još teže, koji osim patnje i ne znaju ništa drugo u životu! Svi ti ljudi koje smo zarobljene, pod pretnjom silom i oružjem, držali kao sluge i radnike, da bi mi mogli da koliko-toliko proživimo naše živote bez prave opasnosti i prevelikih muka… Ne, tu je nešto strahovito bilo pogrešno i opasno… Misli mi se zatim brzo prebaciše na starešine koje pod maskama pozivaju vojnike na nenajavljene racije i  tajne egzekucije vođa Nečistih u pritunelskim naseljima… Neeeeee! Ne činite to… Ali, ne…
Zatim pomislih na Meonu koja javno o tome govori na savetu i zahteva odgovornost za zločince. Otkrovenja i nove pročišćene istine kolale su mojim sivim ćelijama a ja nisam uspevao da ih ispratim…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *