NEOBJAVLJENOODLOMAKSTUDENTSKI DANI

O POČETKU

(Odlomak iz neobjavljenog romana „STUDENTSKI DANI“)

Mučno je setiti se sopstvenih početaka. Svaki početak pokušava da izbriše one prethodne, onu strašnu gomilu početaka što stoje u redu iza njega, ali taj genocid nikada nije zapravo u potpunosti delotvoran. Senke starih početaka stoje u memljivim uglovima naše podsvesti i upozoravaju nove početke na sve počinjene greške i stranputice. A novi početak je tako samouveren. Tako ubeđen u sopstvenu nepogrešivost. A onda u svojoj zaslepljenosti načini još jedan od fatalno loših izbora i pretvori se u pervertiranu spodobu, u svoju izobličenu suprotnost, u KRAJ. A neki novi početak već stoji na njegovim ramenima i počinje…

Svaki početak miriše na neuspeh, zato ja retko šta započinjem u životu. Početak u stvari znači da krećete od nule sa stvarima koje postoje na svetu, objektivnm stvarima, stvarima koje ste videli, čuli ili već započeli. Prekid. Diskontinuitet. Takvo značenje je za mene nosio početak i zato sam smrtno bio uplašen od svakog spoljašnjeg zahteva da započnem nešto. Pritisci roditelja da započnem samostalni i odgovorni život. Da započnem ozbiljno školovanje. Pritisci okoline da započnem izgrađivanje nečega što se zove „uklopljeno socijalno biće“. Pritisci devojaka da započnem sa ispunjavanjem obećanja o emocionalno stabilnoj vezi, o budućim planovima za dvoje, o čupanju sopstvene slobode…

To je bolest, znam. I lečim se od toga. Početak je neminovan, početak je koristan, početak je poželjan. Da nije bilo novog početka moje mentalno zdravlje bi sistematično odumrlo. Da nije bilo novog početka ja ne bi držao njenu sliku na komodi sa moje strane kreveta. Da nije bilo novog početka ove reči bi i dalje bile zakopane u mom umu pod naslagama neurotičnih paradigmi. Uostalom, da nije bilo NEKOG početka, pa zvali ga čak i Veliki Prasak, ne bi bilo ničega ili bar ne u ovoj i ovakvoj dimenziji. No, pustimo filosofiju. Filosofija je oduvek bila kučka prema meni.

I tako, ja sve više i više stvari započinjem. Bojažljivo i malenim koracima preplašenog zeca ali razlika je, nadam se, uočljiva. Ono što najčešće započinjem je čitanje novih knjiga. Takvo ponašanje i nije naročito novo sa moje strane, doduše; strastven sam čitač još od malih nogu. Kućne biblioteke su drhtale od mene, desetogodišnjeg dečaka, jer sam ih proždirao, kao ukusne parčiće slatkiša. Sve dok nisam prešao na ozbiljnije zalogaje, gradske biblioteke.

Pa ipak, ako čovek želi da se promeni ne mora menjati sve svoje slojeve, zar ne? Da ne kažem kako je to i nemoguće. One dobre treba ostaviti na miru, da stoje ukalupljeni u urođene i stečene obrasce, a žeđ za knjigama smatram jednom od svojih boljih osobina. Da li imam izgrađen, istančan ukus, ukus sposoban da razlikuje kvalitetnu knjigu od one loše? Nisam siguran. U stvari gotovo sam siguran da se među knjigama koje smatram izuzetnim nalazi i obimna gomila nečega što književni kritičari (na stranu ono što zapravo mislim o njima) opisuju kao literalno smeće. Definicija dobre knjige za mene je ona koja ume da prodrma sve duševne strune, ona knjiga koja vas natera da osetite ljudsku suštinu, knjiga koja vas natera da se smejete i plačete, knjiga zbog koje odlučite da postanete drugačiji čovek. Koliko god ovo bila uopštena definicija, to ne može svaka knjiga. To ne mogu 99,9% knjiga.

Započinjanje nove knjige je već ustaljeni ritual. Korice lelujaju i ja znam da sam nabasao na još jednu od onih knjiga, one koje prosvećuju. Knjiga je teleport, putovanje, a ja sam se već našao na mestu koje miriše na štamparsko olovo, gde je vetar sazdan od samih emocija, gde je nebo kristalno ogledalo istine, gde je reka vijugavi tok fabule, gde su planine ispisani i zamišljeni tomovi knjiga čiji vrhovi imaju imena mojih omiljenih pisaca i njihovih dela. Visoka troglava planina sa vrhovima Sexus, Plexus i Nexus koja se nastavlja na lanac Rakove i Jarčeve obratnice, a sa druge strane reke, tektonske gromade Post Office–a, Bludnog sina i Žena, pripitomljene nizije Slike Dorijana Greja, crni poetični oblaci Vilijama Blejka, Miltonovi rajski vodopadi, Danteove paklene sfere, tajanstveno šuštanje lišća Edgara Alana Poa, mistični šumarci Hermana Hesea, grešne Sadovske litice, dubokoumni kanjoni Šopenhauera i Ničea, oslikane Servantesove vetrenjače, urbani centri savremenog britanskog romana Nika Hornbija, Irvina Velša, Džona Irvinga…

Započeti pravi život a ne zamišljeni život iz knjiga je već problem. Na kojim ispitima smo mi padali? Na kojim ispitima sam JA padao? Definitivno na onima iz teorije i praktične obuke „UKLAPANJA U DRUŠTVO“,  iz predmeta „SAGINJANJE GLAVE PRED AUTORITETOM“, iz kurseva prihvatanja „POPULARNIH VREDNOSTI“ nacije koja je svoje sopstvene vrednosti menjala isuviše često, prihvatanje vrednosti Zapada od kojih nam je pripadala muka… Pljuvali smo opšte prihvaćene uzore, bacali kamenje na ustanovljene ideale, odbacivali sa gnušanjem zapovesti televizije. I nemojte pogrešno da me shvatite, niko od nas nije bio niti je žudeo da bude bilo kakva vrsta Revolucionara, mi smo samo želeli da nađemo svoje mesto pod oblakom smoga, da sačuvamo barem deo onog unutrašnjeg bogatstva koje nas je odvajalo od drugih.  Ne mogu da vam opišem strahote pritiska koji je vladao nad nama zbog dobrovoljne izopštenosti iz opšteg toka jednog društva, za sve vreme te suprostavljenosti, te borbe, tog dualizma želja i mogućnosti. Najteže je bilo videti istinsku sreću na licima tih ljudi (naših neprijatelja), tih rođenih Beograđana koji nisu morali da studiraju jer su im roditelji zarađivali sasvim dovoljno za lagodan život, tih mladih ljudi koji su izlazili na splavove, vozili luksuzne automobile, slušali nešto što se zove „turbo folk“, „rep“ ili „tehno“, oblačili se po trendovskim zahtevima perverzne modne industrije, razmišljali jedino o svojim ljubavnim vezama, očajnički ih upoređujući sa strastvenim doživljajima iz španskih serija…

O da, naša vera nikad nije bila poljuljana, ZNALI smo da je naš način života duhovno bogatiji i svrsishodniji, ali zašto smo onda mi bili očajni i jadni, a ti ljudi, ti robovi televizije, dnevne politike, skandal štampe, pink kulture i preparata za mršavljenje, zašto su onda oni bili srećni?  Opasno je doživeti sebe kao neku vrstu tragične elite koja pati jer je iznad prostog duha naroda. Nikad nismo pali u tu zamku. Ali isto tako nikad nismo našli ni izlaz iz mraka usamljenosti. “Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čiji mi radosti ništa ne znače!“ – Herman Hese.

Započeti ispunjavajući život, život koji izvlači iz čoveka maksimum, život čiju svaku sekundu možeš pokloniti ljudima koje voliš, život koji vodi do potpunog samoostvarenja, život koji nudi izbore i ne sužava prostor, život koji je ispunjen bolom i patnjom ali pre svega srećom i znanjem kako da tu sreću zadržiš i umnožiš, to je ono što počinjem da učim. Ono što je moglo da me u potpunosti uništi beše prezir i mržnja koju sam osećao prema običnim ljudima. Nema razloga mrzeti bilo koga. Isuviše često sam kasnije u toku života lično prisustvovao mnogim sunovratima ideala iz čijih smo se kandži otimali, sagorevanjima ljudi koji su dozvolili da postanu zaslepljene ovce političkih vođa, idola sa televizije, laganim truljenjima ljudi koji su smatrali da će im posle mladalačkih ludorija (iskakanja iz veze u vezu, odbijanja da se bilo šta nauči i shvati o svetu, očajničkom jurnjavom za lepotom, novcem i popularnošću) potpuno i krajnje ispunjenje doneti bućkuriš sastavljen od osmočasovnog radnog vremena, pokorne žene, televizora sa ogromnom dijagonalom i patetičnom ušteđevinom u piramidalnoj banci… A onda krenu sranja. Njihovu decu pošalju u rat koji, u tom trenutku shvate, nema nikakvog smisla, bračni parovi otkriju da se mrze (jer se istopilo sve ono što su jedno drugom davali: njegov prosti, sirovi šarm, novac, njena lepota i pokornost…), vrednosti koje su veličale i održavale njihove živote, nestaju. Ali nikad se nisam opterećivao tuđim sudbinama.

Sećam se vremena kada sam započinjao svoj život, život drugačiji od svih prethodnih života pre njega. Sećam se kada sam stigao u veliki grad. Sećam se kada je šema preživljavanja bila u istraživanju sopstvene seksualnosti kroz prizmatičnu svetlost halucinogenih droga. Još uvek učim na njegovim greškama.

Dozvolite mi da vam ispričam nešto o svojim studentskim danima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *