HROMI VUK

Odlomak Hromi vuk: Crveno vino i crveno iskušenje

CRVENO VINO I CRVENO ISKUŠENJE
(Isečak iz romana u najavi pod nazivom „HROMI VUK“)

Kada vino stiže i novo društvo se namah stvori, prigušto, namirisano i prekriveno teškim ogrtačem krv crvene boje, tek koliko da se lice vidi. A lice… pa, skretalo je pažnju na sebe, Bogdan je morao da prizna. Vino i društvo žena, ko da te dve stvari idu jedno sa drugim, neodvezano i neodvojivo, vino i iskušenje… Ogrtač nedovoljan beše da skrije to vreten-telo i oblik ženski. Sve oči se u krčmi kao magnetom privučeni uperiše ka njoj. Kada videše knežev znak na njenoj brokatom izvezenoj bošči podjednako brzo se okretoše i skloniše od nje a razgovor i žamor nastavi se kao da ništa ne bi, ipak sa novom temom domunđavanja i mrštenja.

“Jel je slobodno za stolom stranče?” – upita ga tada a krupne mačije oči zasijaše latinskim sjajem.

“je li pope, da te priupitam… Jel vaša crkva pravoslavna izričito zabranjuje sveštenim licima da legnu sa ženskinjem, ili se to smatra tek manjim grehom? Kod nas Vatikanaca je i sam dodir žene veliki greh, znao li si to pope? – ona lagano privuče svoju toplu ruku do njegove a zatim mu preote pehar sa crvenicom.

Prota Bogdan se nasmeši. Lukrecija je bila brža i direktnija nego što je očekivao.

“Pravoslavlje ima nešto blaži obzir prema pastirima svog stada… na sreću onog muškinja među nama što društvo drugoga, da ne kažem suprotnoga roda voli isto onoliko ili više koliko i društvo gospoda Boga višnjeg. Knjiga nas uči da uzimamo žene, jer jednom kada se prižene jerarsi postaju bliže njemu i njegovome duhu.”

“Oh, ne pričam ja o priženjavanju oče… već o drugim stvarima.” – tu ga ona pogleda u oči i isprsi svoje grudi čije je napele bradave tkanje haljine teškom mukom uspevalo da zadrži.

“O čemu onda pričaš Lukrecija?” – upita on tobož naivno, ali se nesvesno obliza. I protiv njegove volje prisustvo takve tek procvetale deve pronalazilo je svog puta do njegovog uma i svih njegovih žila. A možda je u pitanju bilo samo vino?

”I kako to da se najmlađa kneževa kći sama šeta po selu kada je ljudima zabranjeno da odaju po mraku sada kada avetne zveri iz šume vladaju?”

“Pff, avetne zveri… ne veruješ valjda u te budalaštine i praznoverice oče Bogdane?” – upita ga podsmešljivo – “Uostalom, ja sam kćer kneževa, mogu odat kamo i kada mi je volja. Sa kim mi je volja.” – novi dodiri prstiju po peharu i njegovoj ruci iako u njemu više ne beše vina.

Bogdan iznenada ustade.

“I dalje mi nisi odgovorila na prvo pitanje, knjeginice.” – on naprti mač te stavi kapuljaču. – “Ali ako želiš, možemo naš razgovor da nastavimo na nekom mestu gde nas dvadesetak mrkih i ljutitih očiju neće procenjivati i prosuđivati. Izgleda da nismo dobrodošli gosti u ovom ćumezu. Saraj u kom noćivam mi je u blizini. Siguran sam da će gospa Ljubčić biti presrećna da ugosti svoju sestru preko noći.” – on joj pruži ruku.

“Polusestru, zapamti to.” – ali ne beše ljutnje u njenom glasu, već samo nagoveštaj ushićenja i uzbuđenja. Ona ustade i stade ispod njegovog zagrljaja te takvi izađoše vani na svekoliko čuđenje, coktanje i dobacivanje prostoga naroda iz krčme.

Kad izađoše vani dočeka ih teško zavijanje čopora kurjaka u daljini. Pun mesec se dizao nad selom kao fenjer uplašenog kočijaša.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *