NEOBJAVLJENOODLOMAK

OPSADA UTVRDE TROMEĐA

(odlomak iz neobjavljenog romana epske fantastike „U senci Astere“)

Branor je, nemajući nikakva konkretna zaduženja u odbrani zamka od trenutka kada je Gorčinj saznao da je knežev sin, proveo najveći deo vremena na zidinama. Polako je shvatao izuzetan strateški položaj zamka u kojem su se nalazili. Do zamka je moglo da se priđe na tri načina: konopcima i korpama uz zastrašujuću liticu sa severozapadne strane odakle su braniocima uglavnom stizale potrepštine, strmim stazama sa južne i zapadne strane (jednom od njih su i oni sami došli iz Hrastovca) i preko krajnje nezgodnih kamenih prevoja, jaruga i litica sa istočne i dela južne strane.

Nijedan od tih načina nije omogućavao paralelno kretanje više od pet čoveka istovremeno. Napadači su, uz uslov da su dovoljno ludi ili očajni, zamku mogli da prilaze, krijući se iza kamenja, u naletima manjih grupica, i da se grupišu u nešto veću masu na zaravni na udaljenosti od oko 300 stopa od utvrde, i odatle da ispaljuju strele, ili imitirajući divokoze da pokušaju da se uspentraju uz zidine, u vrlo malo verovatnom slučaju da su uspeli da se probiju do njegove neposredne blizine. Tada i na tom mestu bi ih sačekale strele i kratka koplja branioca zamka. Prevoj Tromeđa sa druge strane nije mogao da se zaobiđe stotinama milja sa sa juga i istoka zbog neprekinutog masiva visoravni i dubokih kanjona Kamentoka, severne pritoke Zavreline koja je surovo razdvajala Ničiji trougao od istočnih delova Goleča.

Odbrana u samom zamku je bila jednostavna i delotvorna, i zahtevala minimalni broj branitelja. Ipak, broj posade od samo deset gorštaka Branoru je stvarao uznemiravajući osećaj, strah preciznije rečeno, strah da će u svakom trenutku neka neopažena grupica nakotljudi izmileti preko zidina ili rupa i preklati ih kao svinje. To je bio prvi put da je bio neposredni svedok, ako ne i učesnik sasvim ozbiljnog i nemilosrdnog sukoba, i neki do tada nepoznati sokovi u njegovom telu terali su ga na drhtanje i mahnito stezanje zarđalog starog bodeža koji su mu dali u slučaju da do proboja poslednje linije odbrane zaista i dođe.

Napadači su već bili nestvarno blizu, mogao je da čuje njihove nerazumljive povike, pokliče i krike, da povremeno vidi njihove umotane glave koje bi izmilele iza kamenih zaklona i pogledali ga tim crnim užagrenim očima punim mržnje… Branor je mogao da se zakune da oseća i njihov miris, koji je južni vetar donosio sa litica, miris znoja, divljačnosti i očaja.

Felinor je bio na najvišem delu utvrde, uskom mestu sa osmatračnicom.
„Čudno, veoma su uvežbani i dobro opremljeni za ljude Nakota… mora da su ti grozni stvorovi u međuvremenu naučili ponešto od svojih suseda?“ – pitao se Felinor naglas.

„Ti misliš da su ovo stvorovi sa Nečistih pobrđa?!“ – Gorčinj skoro da mu se smejao. „Ne brale, ovo su ti ljudi Istočnog Endirijana. Jedna od tih svojevoljnih ratnih bandi o kojima sam ti pričao. Jel vidiš onog sa koprenim šlemom i kožnim prsnikom? Znam tog kučkinog sina. Još uvek mu nisam video lice doduše. Ovi isti razbojnici zadaju nam najviše glavobolja u poslednje vreme. Baš su se nešto nameračili da nam zauzmu Zamak. Iskreno, ne razumem zašto… mislim, oni ne žele prolaz već samo da nas osvoje. A ovde nema nikakvog blaga, nikakvog plena. Ovde nema ničega.“ – završi Gorčinj gotovo setno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *