HROMI VUKNEOBJAVLJENOODLOMAKНекатегоризовано

OSVETA HAJDUKA

(Odlomak iz romana u najavi „HROMI VUK“)

Dok ajduci previjaše svog ranjenika i iživljavahu se nad telima mrskih Turaka, Ilija razgovor poče.

“Je li domaćine, koliko li ti vredi ovo imanje celo što ga imaš, i stoka tvoja pride?”

Čovek ga gledaše staklastim očima, još izgleda ne verujući da je živu glavu zadržao na ramenima, i kožu neodranu i nabranu na šiljak. Barem za sada.

Umesto njega progovori jedna od žena.

“A šta može da vredi Ilija, ova straćara i mršave rage u stajama? Tričak. A kad Turci nanovo dođu, neće vredet ništa, spaljena i odseljena.”

“A ti bedniku, koliko si poreza hteo naplatiti od ovih ubogih ljudi? Aaa?!”  – Cimnu ga ilija po opasaču kao nemirno kerče jer ovaj i dalje ćutaše. Čak su mu i žene preteći prilazile.

“Četiri… Ovaj četri srebrena komada gospodaru  i deset bula. Ali sve je to ništa prema blagu koje ću ti…”

“Kušuj tamo, psu ušljivi! Odgovaraj samo kad te pitam!” –   Ilija tad jakim potezom otkida opasač sa njegovog masnog tela a zatim ga pošiba po leđima. Oguz zavrišta ko curetak  a zatim tiho i stenjavo zaplaka kad mu se žene grubo nasmejaše.

“E pa meni ćete dati dva srebrnjaka. Samo dva. I još po deset bula za svakog hajduka što ih izgubih danas braneći vam ognjišta.”

“Odakle Ilija? zavapše žene u glas. Nema unas tol’ko novaca, ođen ti je sve sama sirotinja i čemer.”

“E pa onda mi dvojicu sinova dajte, da nadomestim četu. Dvojicu mi momaka nađite, bez njih ne idem!” –  to povika da ga svi čuju.

Usprotivi mu se tišina stegnutih izgubljenih lica.

“Mada kolko vidim vi ovde samo ženskinja imate, muški su ili mlitavi ili izbegli… A ženskinje nam nije od naročite koristi.” –  tu on vrhom noža pogledi po kosi Jasenku, Mitrovu preostalu kćer.

“Ostav me! Svi ste vi isti! I vi i oni…” –   devojčica zgađeno pogleda ka mrtvijem Turcima te otpljunu u stranu.

“Istini za volju, neke ajdučke ćete i đuvendije[1] uzimaju, da im društvo prave, jestivo spremaju i postelju greju…”

“Dosta!” –  povika najhrabrija od žena. Videlo se da je poznavala sudbinu takvih devojaka.  – “Skupićemo srebra, oćemo li ljudi?” –  doda ona, na glas, sa primetnom notom očaja. Ljudi okretaše glave i poglede.

“Oćemo li ljudi?” – očaj beše jači a tišina još propadljivija u vetru što je hučao.

Ilija im dade vremena.

“Dok se narod po slamarici prebira, da vidimo šta ćemo sa tobom rđo!” – on se okrenu turskome haračiiji koji ponovo otpusti pišalinu niz noge, i dalje čvrsto stiskajući očne kapke.

“Imam dukata za tebe i momke tvoje, imam zlata i srebra, rećiću ti gde, samo me u životu ostavi…” –  Cvilež izađe iz ustiju turčinskih na šta ajdučki buljubaša stegnu pesnice u gnevu.

Ilija tad vide predivni komad oružanja kog upišani Turčin što urastao beše u salo i opačinu, nije bio dostojan. Bio je to jatagan crnopasac, retko oružje u tim krajevima nahija.

 “Reći ćeš, nego šta ćeš, ovom ću te oštricom propitati. A da li ću te u životu ostaviti posle toga, zavisi od tebe, da li ćeš to uopšte želeti.” – Ilija se raspojasa pa isproba sečivo na koži nadlana. Jatagan je bio tup ko ćuskija! Odlično, trajaće duže. –  to pomisli pa započe, pred ženama i đecom.


[1] Đuvendije – mlade devojke koje su ajduci uzimali za sluškinje i naložnice, katkad i kao robinje

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *