GROTLONEOBJAVLJENOODLOMAK

OTROVNE PEČURKE, odlomak Grotlo


Odlomak iz neobjavljenog romana „GROTLO“ mračne vizije uništene Srbije budućnosti

Vreme je nakon toga izgubilo svoj uobičajeni tok i smisao. Noge su mi usporile. Um mi se međutim ubrzao, uspaničen tolikim brojem novih misli i otkrovenja.

Dok sam čulima percipirao i više informacija iz okoline nego što je to mozak mogao da obradi (odbljesci svetlosti na rosom umivenim cevima koje su jurile neznano kuda u zemlju, zujanje udaljene mašine, kao zvuk vetrogeneratora u Nastambama, miris prolivene krvi i telesnih isparenja kerbera…), javljala su se nepozvana sećanja i razmišljanja o našoj zajednici i tegobnom životu u tunelima Železničke stanice.

I koliko god da je nama Čistorođenima bilo teško, shvatio sam iznenada da ima još desetostruko više onih kojima je još teže, koji osim patnje i ne znaju ništa drugo u životu! Svi ti ljudi koje smo zarobljene, pod pretnjom silom i oružjem, držali kao sluge i radnike, da bi mi mogli da koliko-toliko proživimo naše živote bez prave opasnosti i prevelikih muka…

Ne, tu je nešto strahovito bilo pogrešno i opasno… Misli mi se zatim brzo prebaciše na starešine koje pod maskama pozivaju vojnike na nenajavljene racije i tajne egzekucije vođa Nečistih u pritunelskim naseljima…
Neeeeee! Ne činite to… Ali, ne…

Zatim pomislih na Meonu koja javno o tome govori na savetu i zahteva odgovornost za zločince. Otkrovenja i nove pročišćene istine kolale su mojim sivim ćelijama a ja nisam uspevao da ih ispratim.

Začudo, za sve to vreme nisam se brinuo gde su ostali. Bio sam u toj meri začuđen i prestravljen neobičnim stanjem u kojem sam se našao, da je svest o postojanju drugih nestala i istopila se. Trljao sam oči jer je vid počeo da mi se vitoperi.

Zarđale metalne pečurke džinovskih dimenzija, koje su rasle iz zatrovane zemlje Grotla, počeše da menjaju svoj oblik. Njihove površine su se ugibale i sporo lelujale pod vetrom, a neke još više narastoše, čak do veličine tunela nastambi u kojima smo živeli.

Znao sam da će jedna od njih biti moj spas. Ušao sam u pečurku-prolaz na sve četiri čudeći se kako je odjednom postala tako mala. Sa druge strane me je dočekao spokojni svet Jednakih.

Izmenjeni i Čistorođeni su, ruku pod ruku, gradili nove domove za sebe, na oporavljenoj površini zemlje. Nije bilo mutiranih, čudovišnih zveri koje su napadale ljude iz šuma i sa neba. Prijatelji i poznanici su me sa smeškom pozdravljali dok sam sa čuđenjem i podozrenjem prolazio pored njih. Radnici u polju su pevali i radosno klicali blagom sunčanom danu i nebu bez strašnih oluja i smrtonosnih vetrova. Na platou, nekada prepunom leševa čudovišnih zavojevača iz Ruševina, mladi zajapureni ljudi gradili su veliki generator struje koji će nam obezbediti preko potrebnu energiju.

Među njima videh i svoje prijatelje, Grozdan mi namignu, ali ja i pored svega nisam mogao da se otresem neugodnog osećanja nepripadanja koje mi je tinjalo u kostima.

Nešto mi je nedostajalo. Ne nešto… neko. Ugledao sam siluetu osobe na brdu. Sunce (pitome žućkaste svetline, na svačiju radost) mi je sjajilo u oči, pa ta figura ostade zamračena i osenčena. Brdo je bilo nezgodno i naporno, a nagib strm, pa mi je trebalo mnogo vremena i truda da se barem približim vrhu.

Svaka kost me je bolela, svaki mišić vapio za odmorom. Pohitao sam gore, čudeći se kako više nema sveopšteg straha i strepnje. Brda nikad nisu bila bezbedna za nas, ljude iz tunela. Zveri sa neba, oni… Devojka je stajala okrenutih leđa.

Meoona! – povikah ushićeno ali gotovo bezglasno i bez daha. Posramih se međutim što mi je glas bio paničan i plašljiv. Da li je to mogla biti ona?! Srce je pretilo da mi iskoči iz grudi. Sve ono što sam preživeo, sve što radim, zbog nje, samo zbog nje…

I zašto se ne okreće? Zar ne čuje moj glas?

Lice, a sa njim i ostatak tela, joj se okretalo bolno sporo.

Ja videh poznat lik. Ali lice, to prelepo lice moje radosti, moje jedine sreće u životu, bilo je drugačije… Izobličeno… Unakaženo… Bolest Preobražaja, pomislih nesrećno, dok su mi se krupne suze slivale niz lice. To me i dalje nije sprečilo da potrčim ka njoj, da je stegnem u zagrljaj, objasnim sve.

To me NE BI SPREČILO, bolje reći, jer se pre toga nešto desi. Nešto užasno.

Ona se tada u potpunosti okrete ka meni. Usta su joj bila raširena u nekom pokušaju osmeha; osim što je ovaj osmeh brzo prerastao u grč bola i životinjske pomame.

Zašto si mi to učinio? Zašto? – zavrištala je na šta mi telom prođoše hladni trnci.

Ostatak lica i dalje beše u preobražaju! Ja sam stajao skamenjen. Njena glava zadobijala je drugi oblik, a glavu je pratio i ostatak tela, čvornovata ramena i zapeta leđa sa kojih je nešto raslo…

Glava joj se rapidno spajala sa drugim oblikom – oblikom zmijoglavog harasa! Prelazeći iz jednog grotesknog međuoblika u drugi, sa jednog prelaznog stanja čudovišnosti u drugo… iza njenih leđa zalepršaše moćna opnasta krila sa kojih se širio ogavan vonj nečisti.. dve dok transformacija nije bila u potpunosti završena a ispred mene se u svoj svojoj slavi i veličini ne pojavi mišićavi matrijarh, isti onaj odrasli primerak zmijoglave zveri koja je zaostala u poteri, proždirući bebu garga!

Tada nešto puče. Ja sklopih oči znajući da više ništa ne mogu da učinim. Kada sam otvorio oči stravični haras pretvorio se u crveni balon koji je lelujao pred mojim očima. Još jedno BAAM stiže sa moje leve strane i balon-haras-Meona (sve u jednom) puče i nestade.

Ja otvorih oči, ovog puta stvarno, i uz stravične bolove koji su mi kidali glavu iznutra! Gotovo zaslepljen tim novim osećajima svoga telesnoga bića, pao sam na kolena, ponovo ne znajući gde se nalazim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *