RECENZIJE

PETRUŠKI ZMAJ – MILENA STOJANOVIĆ I PERUNOV HRONIČAR – MILOŠ PETKOVIĆ

——–Hrabro napisana epska fantastika smeštena (u primeru oba odabrana romana) u čarobne predele današnje Srbije je samo po sebi dovoljan podstrek i više nego zavodljiv mamac da svaki čitalac – zaljubljenik u fantastičnu reč, bez ikakvog obzira da li voli i ceni domaće autore ili ne, uroni u bogati mitos teško dokučivih slovenskih božanstava i sam otkrije i u svome umu stvori hijerarhiju i bestijarijum velikog broja mitskih bića – čagalja, vila, zmajeva, demona, psoglavaca itd koji će dati život i krila radoznalom detetu u svakom od nas.———-

Hteo bih pre svega da objasnim zašto sam se odlučio za unekoliko neobičan pristup, da predstavim spojeni i kombinovani prikaz dva romana od različitih autora u istoj recenziji. Glavni razlog za to je što ova pisana dela imaju suštinski iste ili veoma slične aspekte na koje sam se lično fokusirao. Samim tim, ispostaviće se, Petruški zmaj i Perunov hroničar zadobiće veoma slične i povezane karakteristike u mome čitalačkom i kritičkom dojmu, kako pozitivne tako i negativne, tako da će ispis utisaka koje sam stvorio o jednom delu (prvo sam čitao roman mlade dame Milene Stojanović a odmah nakon njega i delo od, takođe mladog ali i sad već sasvim priznatog, gospodina Petkovića) biti u velikoj meri identičan spisku utisaka o drugom delu, pa sam odlučio da se ne ponavljam i da, jelte, budem štedljiv.

To je to, po ceni jedne recenzije dobijate prikaz dva romana. Nadam se da vam ova pogodba odgovara 🙂 E sad da pređemo na stvar, odnosno na magične svetove ovih jako zanimljivih romana, iz ugla kritičkog promišljanja.

O čemu se dakle radi u romanu Petruški zmaj, od autorke Milene Stojanović? Radnja nas vodi u oblast Petrusa, jedne od županija u slobodnoj Srbiji koja nakon smrti cara Dušana Silnog, znamo to istorijski, postaje raščerupani plen osione srpske vlastele koja se međusobom gloži i sukobljava dok Turci Osmanlije polako nadiru sa juga i predstavljaju sve veću pretnju opštem miru i slobodi naroda. U Petrusu se dešavaju veoma čudne stvari. Narod i zemlju napadaju zli demoni u obliku izobličenih vukova ili šakala a sin vladara Petrusa, hrabri dečak Crep, mora preuzeti na sebe odgovornost da spasi svet i ispuni svoju herojsku i od bogova zapisanu sudbinu.

Dečak saznaje da ima dva rođena brata od kojih je razdvojen po rođenju od strane mračnih sila. Za svoj rođendan Crep dobija oružje napravljeno od ruku vila kao i posebnu moć – da se pretvara u oblik zmaja. Od svog mentora i mudrog starca Vujina županski naslednik uči se veštinama magije i shvata da mora krenuti u potragu za braćom i ka ostvarenju drevnog proročanstva.

U ovome ga naravno na sve načine sprečava i osujećuje glavni zlica u knjizi, a to je Morana, slovenska boginja smrti i zime, a sve sa ciljem da spreči proročanstvo i spasi sopstvenu kožu. Morani u tome pomaže čitav buljuk demona i čudovišta sa kojima se Crep, dečak-zmaj, sukobljava i koje na kraju, naravno, pobeđuje.

Druidi, žar ptice, vile, patuljci, mađioničari, psoglavci, leteći konji, jednorozi, demoni, to su sve zanimljiva bića i stvorenja sa kojima se susrećete i o kojima saznajete u ovoj knjizi, pa će sa te strane zaljubljenici u mitologiju i fantastiku imati čemu da se raduju u Petruškom zmaju.

Zaustavimo se za sada ovde i pogledajmo o čemu se radi u romanu Perunov Hroničar, od Miloša Petkovića. Priča prati mladog neafirmisanog Pisca (namerno je veliko slovo) koji na neobičan način dolazi u kontakt sa misterioznim Akademikom. Ovaj mu nudi priču za čudesnu knjigu koja će Pisca odvesti u magične predele praistorijske ili pred-istorijske Sorabije (da, Sorabije) gde se odvija praiskonska borba između dobra i zla. Dakle postoje dva nivoa narativa gde prvi – savremeni, služi kao tek uvod u glavni – kvaziistorijski.

Ovde čitaoc vrlo brzo primećuje da se autor romana ne odlučuje za davanje konkretnih imena svojim likovima već im daje neke opšte nazive, Pisac, Akademik, Izabrani dečak, Starac… Takva ideja nažalost ne funkcioniše sjajno jer ometa prirodnu i fluidnu konstrukciju rečenica i saživljavanje čitaoca sa likovima i radnjom.

Ovde već mogu da izvučem i prvi uopšteni zaključak i genralizaciju za oba romana, Zmaja i Hroničara bez razlike, a to je da je imenovanje likova urađeno traljavo i bez dubljeg promišljanja. Primer toga je dečak Crep u Petruškom Zmaju (izvinite ali glineni pečeni predmet nije odgovarajuće ime za heroja epske priče kakvom se ova predstavlja. Ok, znam da je Crep probably staro slovensko ime koje ima neko dublje značenje, bla, bla, bla, but nevertheless), zatim ime Runvid u Hroničaru koji vrlo podseća na junaka iz romana Terija Pračeta a koji je zapravo šeprtavi čarobnjakov šegrt i daje tako pogrešnu urođenu sliku o patuljku u Prunovom Hroničaru…. O Piscu i Akademiku ne bih da se ponavljam, oni su najbezličniji od svih.

Deo sa Divljanima i “praistorijskim srpskim” ratnicima je već mnogo zanimljiviji za čitanje od uvodnog dela. Počinju da se javljaju velike sličnosti sa Petruškim zmajem. Glavni lik je Izabrani dečak (koji u Perunovom Hroničaru zaista i nosi naziv – “Izabrani”!) koji mora da spasi narod, da ispuni sudbinu i proročanstvo, da stane na pravu stranu u borbi između dobra i zla, i slično, i tako dalje, i sve nalik tome a što smo već hiljadama puta pročitali u gotovo svakoj drugoj epskoj fantastici koja nam padne šaka.

Problem sa Zvezdanom – “Izabranim” dečakom je u tome što je sasvim pasivan i gotovo nebitan lik za priču, što je naravno paradoksalno, ali tako je. Ništa ne radi naročito korisno (kada čitaoc malo zastane i razmisli o tome) niti doprinosi napredovanju družine. Jedva i da učestvuje u borbama sa neprijateljima i čudovištima, a spas u nevoljama se uglavnom javlja iznebuha, “ex-machina”, kao dar sa neba i od bogova. Uglavnom im pri tome pomogne neko moćno natprirodno biće koje postaje njihov prijatelj i saputnik (kragulj, vilindar, zmaj…). Kako onda zavoleti i svome srcu približiti Izabranog? Ja sam imao velikih muka sa tim.

Kako družina napreduje dalje otkrivaju se brojni magični i mistični predeli izmaštane prošlosti Srbije. Tako stižu i do egipatskih piramida u sred Istočne Srbije?! Deo sa podzemnim prolazom ispod planine “Rtanj” i njene piraimde liči međutim na neku epizodu dečijeg crtaća “Dora istraživačica”. Naročito onaj deo kada mešaju crvenu i žutu boju da dobiju narandžastu (woooww, kakav pronalazak!?) Uopšte, ideja o egipatskom poreklu piramide usred Srbije i faraonu sa magičnim štapom koji sedi na tronu više dolikuje mašti desetogodišnjeg deteta a ne piscu epske fantastike koja pretenduje i na odraslu publiku. Sa druge strane, možda je baš takva bila i namera i možda je pisac zaista želeo da njegovo čitalačko jezgro u početku bude ono mlađe i neiskusnije.

Tokom putešestvija Zvezdana i družine javljaju se u većem broju slučaja i prilika velike i gotovo izvesno, sasvim namerno ubačene i ostavljene sličnosti sa motivima iz Gospodara Prstenova. Siguran sam da će nekim čitaocima ovo biti simpatično i zanimljivo, ali mene je u tim trenucima stizao opasan osećaj nepotrebnog dežavua, i opet za nijansu kvarilo užitak u čitanju.

Na samom kraju iščitavanja oba romana mogu da izvučem već spomenute opšte sličnosti i zajedničke karakteristike:
Petruški zmaj i Perunov hroničar predstavljaju hrabar i entuzijastičan pokušaj da se epska fantastika obuče u ruho starosrpske i slovenske mitologije i to je zaista super stvar. Ali…

Hrabrost u biranju teme i samom pisanju obično dolazi i sa povećom dozom naivnosti i nepripremljenosti, naročito kod mladih pisaca, i naročito kod onih kojima je to roman prvenac. (hrabrost, ludost 🙂 ) Verujte mi, to vrlo dobro znam.

Očevidna naivnost oba romana ponajviše se ogleda u činjenici da je sve magično i fantastično previše otkriveno i eksplicitno. Autori gotovo od prvih redova svojih romana bombarduju čitaoce magičnim bićima, predmetima i pojavama i ne dozvoljavaju da se ponešto zamisi na svoju ruku, da se nasluti ili predvidi.

Ovo me podseća na napucanu žensku za koju izdaleka pomislite da je najbolja riba na svetu al što se više približavate uočavate detalje i nesavršenosti koje vam smetaju, sitne bore i bubuljice na licu, jeftin parfem i karijes na okrnjenoj petici… (zaustaviću se ovde jer sam već preterao, jel da? 🙂

Problem kod preteranog otkrivanja božanstava koji vode glavno kolo u ovim romanima jeste da što su čitaoci možda sami želeli da pogode ko je u pitanju, pomoću nekih sitnica i detalja kao što su recimo mitska oružja i predmeti koje ova božanstva koriste, ili na osnovu nekih elemenata njihovih rituala i obreda… I kod Petruškog zmaja i kod Hroničara je to čitaocima uskraćeno jer su pisci predstavili sva božanstva od glave do pete u full koloru već do dvadeset i treće stranice.

Pored ovih zajedničkih osobina roman Milene Stojanović ima i taj dodatni nedostatak što je radnja i smisao napisanog prilično konfuzan. Postoje čitave scene koje izmiču smislu i ideji, i zaista ne vidim njihovu svrhu. Pažljivo planiranje i dugotrajnije osmišljavanje likova i radnje će sigurno pomoći Mileni da u narednim romanima ovaj nedostatak ispravi.

Spomenuo bih na kraju da sam ponosni vlasnik oba romana, te da sam uživao u njihovom čitanju i pored svega nabrojanog, te da zdušno podržavam domaće i mlade pisce da uplove u fantastični svet fantastičnog (Ha!), tim pre što ću se i ja uskoro predstaviti romanom iz tog žanra.

Navedene “mane” su sigurno nešto što se prirodno javlja u procesu formiranja pisca i autora kao takvog, i prilično sam siguran da su i Milena i Miloš svoje pisanje u velikoj meri usavršili i poboljšali u narednim objavljenim delima, ponajpre što Zmaj i Hroničar predstavljaju tek prvence u širim trilogijama.

Svaka čast na hrabrosti, trudu i mašti! Pozdrav.

Konačne ocene – Petruški zmaj: 4/10 
Perunov hroničar: 5/10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *