GROTLOODLOMAK

POLAZAK

Odlomak iz romana Grotlo

POLAZAK
Krenuli smo jedan čas pre svitanja. Izlazili smo po mraku kroz južna polja dok su nas pratila bleda lica i krvave beonjače parija. Prstima su pravili znake božice, svete biljke sa četiri lista.
Jedan prst bio im je sklopljen. Ja uzdahnuh nezadovoljno. Gledaj ih, čak ni to ne umeju da urade pravilno – pokazao sam Glaumu. Njegovo lice ostade bezizražajno.
Mnogi od njih su već bili na nogama, spremajući se za teško kulučenje toga dana i svakoga dana sve do svoje smrti. Nije me doticala njihova mračna sudbina, tako je jednostavno bilo predodređeno.

Mi Čisti ne smemo dopustiti da nas prokletstvo preobražaja zagadi i uništi. Hajdemo – dopunio je moje misli Stribor i nimalo nežno pogurao starca Glauma napred.
Ipak, pogled na nijihova izmučena i iskrivljena lica, koliko od besa i mržnje toliko i od bolesti, natera me nevoljno da pomislim na Meonu. Našli smo se blizu istaknutog mesta. Usred polja lana i mrzotravice stajalo je gordo jedno poluspaljeno deblo hrastožbuna. Tu smo često dolazili. Ona i ja. Meni srce zaigra. Moja Meona.
Moja Meona… moja… Hmm, da li moja zaista? Meona, da… Pričaću vam kasnije još o njoj; nije bilo mudro čačkati po ranama duše dok u mraku pakla pred nama vrebaju zveri. Ali upravo zato mi je bilo potrebno da krenem na ovaj put. Da uposlim telo. Moja duša bila je ranjena. Dušu može da izleči samo umor tela, telesni osećaj, ushićenje, umor ili bol bez razlike, kao što telo može da izleći samo vedra i okrepljujuća duša.
Pogledao sam ka Grotlu sa strepnjom. Još je bilo ponekog zaostalog i gladnog harasa na mračnim zavesama neba prema istoku, pa smo se trudili da budemo što tiši i da što manje odajemo svoje kretanje. Crne kukuljice i odežde koje su upijale svetlost bile su obavezne. Zbog njih smo šunjače zvali i Crnokapuljašima. Sad sam bio jedan od njih, Crnokapuljaš. Bio je to čudan osećaj.
Takve misli mi smanjiše pozornost te nisam primetio kada se Stribor našao iza mene. Njegova noga sa lukavom namerom zadrža moju; ja se spotakoh i padoh. Nikada nisam bio naročito spretan i svi su to znali. Ni približno spretan kao Stribor… Ostali članovi družine su se zlurado smejali. Išli smo dalje.
Blago presijavanje zelenkastog meseca na sluzavom trbuhu predatora u vazduhu, tamo negde u daljini, na granici vidljivosti, teralo me je da drhtim od jeze. Nisam bio jedini. To primeti Kalina.

Prestanite da buljite u nebo! – naredila je oštrim glasom.
Možda su nas i naše beonjače mogle odati, pomislio je gotovo svako od nas, iako prosta istina beše da ljudi koji zure sa strahom u nebo ne vide gde stupaju nogom, te lako upadaju u zamku. To je bio jedini razlog Kalininog prekora.
Trebalo je odlučiti na kojem mestu ući u Grotlo, odnosno kojim se prolazima odvažiti i proći granicu tog paklenog kraljevstva.

Možemo ići ka Južnoj kapiji – predložio je starac Glaum.
Južna kapija je bila arhaični i neobjašnjiv izraz za prošireni i relativno ravan prolaz u Grotlo, što je gledao ka uzavrelim kamenjacima i pustinjarama juga, i koji bi od nas zahtevao dosta pešačenja, kao i to da prihvatimo jedan specifični rizik, po Kalininim rečima.

Kakav rizik? – upitao sam glasno i pomalo naivno.

Postoji velika i ozbiljna opasnost da ćemo tim zaobilaznim putem previše okasniti u popodnevne sate, nezgodno doba dana kada se bude i aktiviraju dnevni lešinari i predatori. – Kalina odluči da obavi jedno kratko podučavanje neukog člana družbe.
Bu! – napravi šalu Glaum kada sam mu prišao, iako nije bilo nimalo smešno. – Ne bi voleo njih da sretneš, veruj mi. Ipak, na severu se previše približavamo našim neprijateljima. Bolje da izbegavamo sever.
Na predlog ulaska u Grotlo iz pravca juga žustro se suprotstavi crnomanjasti Š’htani Samir,

Ne, ne… ne južna kapija, ne!
Samir je tvrdio na svom polurazumljivom š’htanskom da je jug Grotla dosta opasniji od izgrađenijeg i zatvorenijeg severnog kraja u kojem su ležali ostaci većine preostalih građevina, pogona i postrojenja nekadašnje megafabrike, jer nije dobro istražen. Zbog toga bi, po njegovom mišljenju, ulazak na severnu, Glavnu kapiju Grotla bio dosta lakši i bezbedniji. Naravno družina bi time bila u većoj meri izložena legalištima harasa, tih najvećih napasti i rizika po život svih drugih stvorova što naseljavaju uništenu površinu zemlje, ali samo tokom noći. Preko dana takva opasnost nije postojala.
Stribor glasno izjavi kako jedan Š’htani nema pravo glasa niti ikakvo pravo da iznosi predloge.

Tišina! Ići ćemo na južnu kapiju. Odlučeno je! – vođa družine prekide razgovor svojim strogim ubedljivim glasom.
Vrlo jasno sam video brzi grč ljutnje i besa na licu roba koji to istog trena zamaskira spuštanjem pogleda.

Kalina… zašto krećemo ovako rano? – upitao sam je nesigurno kada sam je sustigao, odvajajući se od drugih. Nije mi prijalo takvo uranjeno razdvajanje od postelje.
Pogledala me je i uzdahnula.

Sat pre svitanja jeste najbezbednije doba dana za izlazak iz sigurnosti Nastambi – rekla mi je sa očitanom dosadom u glasu. – Zar nisi slušao priče šunjača, dečko? Pred zoru se najuporniji i glađu najizmučeniji haras mora vratiti u svoje leglo, vučen neshvatljivim nagonima i potrebama tela da se skloni od zračenja izlazećeg sunca.
Bio sam zadivljen i uzbuđen istovremeno – A nakon toga?

Nakon toga vlada svojevrsni predatorski vakuum tokom kojeg se zemaljske zveri i dalje strahom okovane ustručavaju da i same krenu u lov. Taj vakuum, odnosno “sigurni prozor”, kako ga zovu šunjači, jedino je moguće vreme da se nešto uradi van bezbednosti utvrde, mitraljeza i bacača plamena.
Ona se skoncentrisano zagleda napred, u daljinu, pa nastavi.

U ostalom delu dana i noći… Šansa za preživljavanje svakog ko izađe van Nastambe značajno se smanjuje.
Bile su ovo teške reči za prihvatanje. Da, i sam sâm znao za mnoštvo dokaza kako izlazak iz Nastambe ubija, imao sam dovoljno lakomislenih prijatelja, rođaka ili poznanika kojima bi jednoličnost i ograničenost naseljenih tunela bila toliki psihički teret, da je izlazak iz njih na otvoreni vazduh bilo jedino rešenje. U svakom mogućem primeru pokazivalo se da je to bio izlazak u smrt.
Što se šunjača tiče, ljudi koji bi po dužnosti i opštoj potrebi izlazili vani… Njihova statistika je bila nešto bolja, naročito ako bi poštovali sva vekovima utvrđena i razrađena pravila ponašanja i preživljavanja na površini. Daleko od toga da su se uvek svi vraćali.

Ako baš želiš da znaš kakve sve opasnosti vladaju u Grotlu, ili bilo gde van Nastambe, kad smo već kod toga – tu se i starac Glaum uključi u naš razgovor, stavljajući posprdno svoju staračku ruku oko mojih slabašnih ramena – i na kakve strahote čovek zdravog razuma i tela može naići kad iz sigurnosti doma iskoči u uništene predele površine u nedoba, onda sačekaj još malo dečkić, he he. Samo čekaj. Siguran sam da ćemo brzo i do toga doći.

Do čega ćemo doći? – upitao sam prkosno. Nisu mi se sviđale njegove insinuacije ni šale.

Neće još mnogo proći pre nego što nam površina, a sa njom i njeno najstrašnije čedo – veličanstveno Grotlo, ne pokaže svoje pravo lice. – Glaumov glas se utiša i snizi, na šta se zaverenički naceri.
Smeh je međutim brzo zamro.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *