GROTLONEOBJAVLJENO

POLAZAK

I znate šta je bill najgore u vezi Grotla? To što je bilo tu, praktično u dvorištu našem ( ili mi bejasmo u njegovom?!) na nepunih dva kilometra vazdušnom linijom, ali na sreću pregrađen i odvojen gotovo nepremostivo brojnim jarugama, prirodnim I veštačkim preprekama od nas I našeg naselja. Zbog toga su s vremena na vreme pipci njegove izopačenosti stizali i do naših vrata (svi smo se secćali hordi podivljalih psoglavaca u godinama izobilja… Ha! Godine izobilja, bill su to, da, ali kako za nas i naše useve tako i za sve živo i uzdiglo u Grotlu).

Grotlom, samim pojmom o njemu ali i svim njegovim strašnim neljudskim stvorenjima i oblicima života (ali I oblicima smrti) plašili su nas kad smo bill mali derani, plašili nas kad smo ulazili u godine odrastanja, plašili nas kad smo odrasli postajali i prvo oružje zaduživali. Grotlo…

Ali evo me, jedan od petoro hrabrih (a od sunarodnika naših verovatno i jedan od petoro otpisanih) koji se u ovu hladnu i maglovitu zoru šeta njegovim stazama i prolazima, kao da mi je tu mesto, kao da tu pripadam…

Ja čak nisam bio ni odabran. Sam sam se prijavio. Štaviše, morao sam svađom, gorkim preklinjanjem, naivnim i neubedljivim pretnjama i očajnim promuklim glasom da izborim svoje mesto među četom prokletih. Bill je puno razloga što nisam bio odabran, puno jednostavnih, praktičnih razloga. Ja nisam bio šunjač, ja nisam bio borac, ja nisam bio iskusan u snalaženju vani, ja nisam bio… gotovo ni od kakve koristi tamo, napolju, van umirujućih zidova tunela stanice. Bio sam zato prokleto uporan, očajan I rešen da u Grotlo krenem, makar i sam.

Znam, ne verujete mi… Niko nije toliko lud, mislite. I nije… skoro, pa niko. Osim mladih i zanesenih. Možda već prepoznajete obrise i sene one prave reči koju tako pažljivo i istrajno pokušavam da ne izgovorim. Osim mladih i… zaljubljenih?

Zar u tom haosu I sveopštem teremilu ima uopšte mesta za zaljubljenost i druga tananija osećanja, opet može upitati neko. Ima, odgovoriću vam glasno. Uvek će imati, sve dok ne izumre i poslednji od nas, nas ljudi, ovakvih i onakvih, neću reći samo Čistih, jer sam sasvim siguran da i parije vole svoje bližnje istom snagom i kakvoćom osećanja kao i mi, u to sam siguran.

Ljudska osećanja… To je ono što mi svi zapravo i jesmo. Mi smo ono što osećamo, Nismo razum, a svakako nismo istina ili sudbina, istorija nam je to toliko puta do sada pokazala.
Volećemo I srljaćemo u ljubav sve dok ne odumre i poslednji od Nas, da… Problem je bio u tome što se ovaj poslednji Ii terminalni uslov našeg postojanja već sasvim jasno nazirao na horizontu.

Žilavi i prekaljeni šunjač, Kalina, inače jedna od stalnih članova Saveta mudrih već godinama unazad, izglasana je za vođu misije. Imala je tu privilegiju i obavezu da presudi oko konačnog broja I sastava družine. Ipak bi se tim izborim definisala i šansa i mogućnost uspeha (ako je ono čemu smo težili uopšte bilo moguće i ostvarivo).Na kraju mog podužeg preklinjanja je samo frknula, odmahnula rukom i klimnula glavom prema meni u tihoj predaji.

“Hajde, pustite ga, ja odgovaram za njega… Ako tako žarko želi da pogine pre svog vremena. Uostalom, možda će nam tamo biti potreban jedan PRAVI pravcati potomak Rudara.” – rekla je to sa jasnom i ciljanom notom ironije i omalovažavanja, Ali bio sam siguran da sam u pozadini začuo i slabašnu notu iskrenosti i ocajnicke ubeđenosti u verodostojnost te reči.

Dali su mi standardnu opremu šunjača iako su znali da većinu zaduženih stvari ne umem pravilno (ili ikako) da koristim. Filter masku sam doduše znao kako da stavim i nadao sam se skromno da je to dovoljno za početak. Ni rukovanje starom izgrebanom i varenom automat puškom nije mi bilo strano. Ipak su svi punopravni žitelji Nastambe prolazili kroz obuku sklapanja i gađanja. Ali daleko od toga da sam bio dobar strelac, ili barem prosečan.

Ostale sprave is ranca poznavao sam tek teorijski ili iz priča i spominjanja. Alarm zlopare, pročišćivač vode, sijaset upozoravača na oluje (Avaj, za svako vrstu oluje po jedan poseban i glomazan uređaj. Samo su najbolji šunjači iz Nastambe imali tu privilegiju i moć da zaduže univerzalne upozoravača koji su reagovali na bilo šta potencijalno opasno).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *