HROMI VUKODLOMAK

Причаћу ти страшне приче


(одломак из романа „Хроми вук“)

Млада кнежева кћи шетала се кратким путем од сеоске крчме до куће хануме Љубчић држећи под руку монаха Богдана, чији израз лица беше одсутан и без унутрашњег жара. Али, Лукреција знаде да је то била само маска; осећала је његово стегнуто мушко тело како припрема корак пажљиво и благо, као да сваки час може од ње одскочит.
Знала је стога да га мора опустити и омекшати. Причом и
замајицом, јашта, а онда и којим тобож случајним додиром и погледом.
Но, мисли јој скренуше негде на зебњу јер јој се учини да човек један за њима потајно и скоковито крену из крчме, ал’ ју је збуњивало то што у механи он хром деловаше, на штаке ослоњен. А сад… ходао је брзо и приљежно тако да га тек крајичком ока ухвати. Или јој се само учини, можда то неки други човек беше или само сена?! Пратилац њен кô да ништа примећивао није, па се Лукреција смири.
Богдан поче зборат, јер му беше страна и нелагодна та
умишљена шутња, те тако нехотице у њену замку упаде, све је тобож избегавајући.
„Кажите ми, дона Лукреција, како ваш двор и кућа кнежевска опстаје поред и противу Турака што нас подјармише? Како им се кнез Васоје, отац ваш, приочитава?“
„Турака нема много у Курјаковићима и околини“, одговори
ова нехајно као да је тема не дотачиње. Уистину и није.
Политиканство и владаније нису били њена омиљена
разговоранција.
„Тако заиста чух…“
Али са властима султанским у повољним смо односима. Кнез,отац мој, плаћа данак кô и други књази, а Агарјани га на миру пуштају, да руководи и књазује…“
„Мислиш народ данке плаћа, а књаз их само каурима
прослеђује?“
Лукреција се ућута за трен те Богдан знаше да је на право
место стрелу пустио. Стрелу. Ха! – сам себе засмеја.
„Лоше си онда о породици нашој чуо. Вероватно из устију
бестиднице, није ли тако? Не мари, не мораш ми одговор дати.
Ал’ браћа моја некоћ у борбама против Турака учествоваше, кад се Србљи сви борише. Ето тако са Турцима стојимо. Сада рата више нема па ни ми више не ратујемо. То не значи да смо са неверницима у љубави.“
„У борбама, кажеш? Чуо сам понешто. О браћи твојој, ал’
понајвише о јунаку Верољубу који је ту чету предводио…“
„Јунак, пффф!“, Лукреција направи згађен израз лица. „Није он био никакав јунак! А ти, мој попе, не знаш о чему причаш, ја да ти речем.“
„Шта је онда био Верољуб? Ајде, реци ми, убава кнежева
кћери.“
Књегињичино лице се отвори и пролепша, те на трен
лукавштину и притворност изгуби из израза, барем накратко.
„Прве ми лепе речи упућујеш, оче. Рећи ћу ти све, све тајне породице Лукановић, ал’ не овде…“, она га чвршће уза себе стегну, што делова двојако, као знак пажње, али и страха унутарњег, јер Лукреција поново кô да виде просјака хромог што за њима иде, иако овај то радише бешумно и без трага. Та приказа немир јој јак створи те она умал на свој наум и намеру заборави. Видевши, међутим, да се имању Љубичић ближе,
Лукреција овом на ухо прошапта: „Причаћу ти страшне приче пред спавање, оче. А ти ако смеш,
слушај и свој суд створи. А ако се кô дете преплашиш силно, на рукама ћу те успават“, то му рече тихо кô да му се подсмева и зачикује, ал’ су јој очи латинске понеле онај сјај поспани кô да свe друго са њим мислише, осим да прича о темама озбиљним и страшним.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *