NEOBJAVLJENO

PROGONJENA

(Za Lagunin konkurs „Tragom zločina, kratka priča od 250 reči)


Lora Voznijak ulazila je u auto. Iza nje je ostao da svetli neonski znak – policija Nju Džerzija.
Nisu mi poverovali, razmišljala je utučeno. Ili ih jednostavno nije briga. Ostavljena sam bez pomoći.
Zašto se Lora obratila policiji? Neko ju je proganjao. Nedeljama unazad. Sve je počelo od telefonskih poziva, nepoznatog automobila ispred kuće, senke koja se muvala po dvorištu, sve do ostavljanja krajnje uznemirujućih poruka ispred ulaznih vrata:
Ti si sledeća kučko! Rasporiću ti utrobu.
Kratki jecaji prodrmali su joj krhko telo.
Prisaberi se. Izborićeš se sa tim.
Da, ali šta konkretno učiniti?
Nabaviću ručni pištolj i ugradiću alarmni sistem, nema mi druge. Takve proaktivne misli smiriše je.
Tada nešto teško pade na kola! Krv, tamne oči koje optužuju, razbacano perje…
Lora poče da izbezumljeno vrišti i udara rukama po volanu!
Trebalo joj je par minuta da shvati kako je to samo mrtva ptica.
Smiri se, smiri se. Dešava se.
Teškom mukom startovala je auto i krenula kući. Njeno mentalno stanje bilo je ozbiljno načeto. Sve zbog njega, progonitelja.
Zastala je ispred kuće i izvadila elektronski ključ. Sada sam sigurna. Kliknula je ali vrata garaže nisu se pomerala!
Lorino srce stade brže da lupa.
Neee! Da li da izađem i otvorim ručno?
Vrata garaže tada zazujaše karakteristično. Njenim izmučenim telom prostruji talas olakšanja.
Konačno. Bezbedna sam. Sada mi više niko ništa ne može.
U trenutku kada su se vrata garaže zatvarala ugledala je kretnju u retrovizoru. Silueta čoveka sa kapuljačom izdizala se sa zadnjeg sedišta.
„Ne, ne…. Aaaaghhhhh!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *