RECENZIJE

PROLAZ – DŽASTIN KRONIN


Prolaz je prvi roman u serijalu američkog pisca fantastike novije generacije, Džastina Kronina. Prvi tom, napisan 2010. god, je sam po sebi veoma obimna knjiga (preko 700 strana) koja bi mogla da se opiše kao distopijski ep koji čini uvod u svojevrsnu postapokaliptičnu vampirsku trilogiju. Kroninu je ovom idejom za opis budućeg sveta nakon najezde vampirske vojske nastale super tajnim vladinim eksperimentima upala sekira u med. Naime, ugovor za knjigu prodat je za 3 miliona evra dok su i prava na film odnosno serijal prodata dok je knjiga još bila u fazi pisanja.
Pročitao sam Prolaz i prvo pitanje koje se nameće je da li roman u književnom smislu zavređuje toliku famu? Paa, odgovor je i da i ne. Priča me je ispočetka opčinila da bi se kasnije ispoljili neki “vampirsko-zombi” šabloni i klišei koji smo već viđali u mnogo knjiga/filmova do sada, tako da oduševljenje novînama opada iz stranice u stranicu. I pored toga Prolaz je veoma dobro osmišljena i još bolje realizovana ideja, napisana besprekornim stilom koji je istovremeno i lagan za čitanje i tera na dublje razmišljanje, kao što je radnja istovremeno i zabavna i strašna, a likovi ozbiljni i smešni, na onaj pozitivni “kul” način.
Pp mnogo čemu Kroninov Prolaz ispunjava očekivanja čitalaca, što je u mom slučaju bilo očekivanje triler radnje gde se naučna fantastika spaja sa epskom i hororom, što je trougao imaginacije (ili višeugao!) u kojem volim i sam da se igram. Iako za premise uzima poprilično sažvakane i obrađene teme, Kronin dubinom introspekcije i bogatstvom detalja stvara novi kvalitet. To barem važi za veći deo narativa dok u pojedinim trenucima tempo radnje i gustine literarnog skilla pada prilično nisko. Takvi trenucima su ipak retki pa je prosek zapravo veoma kvalitetno štivo.
Kako bi se ukratko opisala radnja romana bez želje da otkrijemo previše detalja? U prašumama Amazonije otkriven je novi smrtonosni soj virusa. Vojska SAD-a koristi ovo bio oružje da stvori rasu superbića koji su nadmoćni nad ljudima kako fizički, organski, tako i psihički. Ili su barem želeli da ga iskoriste. U stvarnosti, virus koristi njih da se proširi i zagadi ljudsku rasu. Jednom kada se zaraženi – “virali” prošire svetom ljudska rasa bliži se svom istrebljenju. Mutanti su brzi, gladni i pametni. Kako se protiv njih boriti?
U ovu opštu priču isprepletane su sitne ljudske sudbine čije su emocije i tragike veće i od samog života i virusne pandemije i za čije se dogodovštine odnosno nevolje i neprilike veoma lako i brzo vežemo. Tako od početka upoznajemo FBI agenta Breda Volgasta čija se ljudskost pokazuje jača od službeničke poslušnosti, zatim devojčicu Ejmi – čudo od deteta koja će izrasti u heroja čitavog serijala i “decu novog doba” – žitelje Utočišta, bezbedne tvrđave u Kaliforniji, jednog od retkog mesta na planeti (ili barem u nekadašnjim SAD) gde ljudska rasa i dalje odoleva vampirskim zverima.
Radnja se pri kraju romana brzo premotava na događaje u spomenutom Utočištu gde 94-oro ljudi živi u teško utvrđenoj koloniji koja ih štiti od miliona vampira koji nesmetano lutaju Amerikom i proždiru sve organsko. Kada zajednica shvati da će njihovi generatori za struju uskoro prestati da rade, njihove mladi ali hrabri vođi moraće da izađu iz bezbednosti utvrde i pronađu spas za pleme.
Na kraju ću se ponovo vratiti na stil i idejno Kroninovo rešenje fantastičnog u Prolazu. Imam utisak da iako nam se ovim romanom predstavio kao pisac fantastike, Kronin vanredno vešto hvata magiju “realizma” i dramatike, u čemu mu trenutno nema ravnog u žanru savremenog američkog fantastičnog romana. Kronin piše kako sam prečesto poželeo od Stivena Kinga da piše u onim slučajevim kada bi me smorio nekim svojim romanom, koncizno, jasno, bez preteranog zastranjivanja u “side” priče i neke nerazumljive ezoterijske ćorsokake sumnjive poruke i ideje.
I pored toga ostaje činjenica da je Kronin Prolazom dao tek još jedno svoje viđenje mnogo puta ispričane priče o virusu/vampirima/zombijima čije ih superiorne sposobnosti pretvaraju gotovo u polubožanska bića. Naravno da ljudska rasa nema šanse protiv takvih protivnika. Dalek je put od Romerovih bolno sporih zombija koji se kućama uspavanih žrtava šunjaju po noći brzinom drogirane kornjače sve do superbrzih i gotovo neuništivih zombija iz na primer Ja sam legenda, ili nemrtvih iz korejskog Voza za Busan. Ako bi već morao da biram, lično su mi draži ovi prvi jer kao što sam Volgast, lik iz Kroninovog Prolaza, kaže (da parafraziram): zombiji su samo slika i prilika užasavajućeg marša sredovečnosti, ekstrapolirana predstava današnjih matoraca i penzionera od kojih se toliko bojimo jer ne želimo da postanemo kao oni, iako je to svakako naša neizbežna sudbina.
Konačna ocena: 9/10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *