GROTLONEOBJAVLJENOODLOMAK

PRVA OPASNOST

(odlomak iz neobjavljenog romana „GROTLO“, mračne vizije uništene Srbije budućnosti…)

I tako, gotovo neprimetno, a prateći brz ritam naših nogu, okolni pejzaž se promeni I postade šturiji i oskudniji a zelene i meke nijanse prirodne tvari pretvaraše se postepeno u bleđe zemljane boje. Družina prođe predeo “južne kapije” a da to niko I ne prokomentarisa rečima.

Ja samo pomislih u sebi – To je to Nenade, ušao si u Grotlo, sada nema nazad. – a grudni koš mi se steže kao da me je zgrabila džinovska kandža harasa. Pogled mahinalno I panično odluta ka sumornom nebu poruženom trudnim I mračnim oblacima. Ali tamo ne beše nijedne leteće senke. Zveri su spavale, a druge, manje ali nipošto bezazlenije, su se upravo budile I kretale u lov. 
A mi smo bili naivan i tromi plen. – javi se još jedna neželjena i neprijatna misao.

Južna kapija nije bila ništa čemu sam se nadao. Tu ne beše nikakvog definitivnog prolaza omeđenog “velikom škripavom kapijom”, koja bi nas uvela na groblje naših nada. Ne, to je bio tek nešto zaravnjeniji i otvoreniji predeo uokviren besplodnim brežuljcima koji bi svaki stvor u prolazu prosto odabrao za svoju putanju jer je tako bill lakše. Lakše od pentranja po okolnim zlokobnim visovima ili silaženja u mračne I blatnjave jaruge. Zbog toga je ovo mesto bilo savršeno za postavljanje zamke ili zasede, shvatih uznemireno.

Činilo se da je sličan tok misli zavrludao i umovima mojih družbenika pa svi odreda bacaše neutešne i nervozne poglede po okolini… Svaka stena mogla je kriti predatora u sačekalnici, a svaki žbun je mogao biti dom otrovnih zmijoskočica, pa ih zaobilazismo u širokom krugu. 
Još nešto je stvaralo pojačan utisak zlokobnosti ovog mesta. Bila je to zlopara. Njeno dejstvo bilo je toliko jako na samom ulasku u Grotlo da Kalinin merač poče da otkucava sve brže i brže, kako se zrnca peska sve gušće kovitlaše oko naših glava. Ja nezadovoljno primetih da moji uzbunjivači ostadoše nemi. Toliko o kvalitetu moje opreme.

“Brzo, stavite maske!” – naredi ona I mi to učinismo u sledeća dva tri koraka bez zadržavanja, jer smo već i sami dosli na istu ideju.

Kako smo nastavili dalje ka unutrašnjosti Grotla vetar se smirivao a sa njim i zlokobno otkucavanje “sata” pa se naša teskoba i uznemirenost vratila na normalne i očekivane nivoe u datoj situaciji. Ipak smo hodali po predvorju pakla; niko od nas se svakako nije osećao bezbrižno i rasterećeno ni za jedan sekund.

“Stanite!” – povika šištavo Stribor nakon nedugog vremena, povlačeći me nezgrapno iz mojih unutrašnjih maštanja i nadanja o tome kako ću uskoro naići na kakav utešni trag od Meone. 
“Ne mrdajte!”
“Zaleži.” – ukljucila se i Kalina, vođa naše druzine, podjednako oštro I uznemireno. 
Svi smo poslušali, čak i nezgrapni Radunas, i utonuli naša lica u prašinu. Merač zapišta tužno, uvlačeći kontaminirane čestice iz zemlje, ali ga naša iskusna jednooka šunjalica brzo i ljutito isključi.

“Neko nas prati.” – prosikta Stribor, ovog puta smirenije. Vraćala my se pribranost. Svi ti dani obuke i prave borbe na stražarnicama pokazivali su svoj učinak. Ja se, sa svoje strane, umalo ne umokrih u pantalone. Put praktično još nije ni počeo.. da li će već neko od nas umreti? Da li će uopšte neko od nas preživeti? – rodi se još groznija misao. I šta sa mojom Meonom? Da li je moguće da je više nikad neću videti?

Kalina pokaza Striboru dva prsta ka severu, a nama ostalima jasan znak da ostanemo na zemlji. Da li bih umeo i mogao da se pomerim i izvršim neko drugo naređenje, čak I da nam je Kalina drugačije naložila?

Glaum je zauzimao položaj za osmatranje i iz ranca izvukao starinski dvogled. Čuveniji i poštovaniji šunjači imali su pojačivače vida ali je Glaum očigledno bio zadovoljan ovom mehaničkom relikvijom. Jedno je bilo sigurno, njegova sprava, teška cirka kilo i po, nije mogla tek tako da se pokvari ili ošteti.

Ja se zadovoljih time da gvirkam povremeno ka prašnjavom horizontu, bas kao I žilavi Šˇhtani na čijem se licu nije primećivala nikakva napetost. Naprotiv, izgledao je kao da se sprema da doručkuje.

Uskoro se začuše povici i usamljeni hici vatrenog oružja. Da sam bio iskusniji sa oružjem znao bih da li pucnjava potiče od Kalininog ili Striborovog naoružanja, a ako ne, šta to znači, i kolika je opasnost pred nama. Ovako, ostao sam predat na milost i nemilost sopstvenoj panici. Glaum je već ustajao, da pruži podršku ako zatreba, pretpostavljao sam, nimalo ubeđen u sopstvena klimava nagašanja.

To je to. Nešto nam je na tragu. Nešto nas napada! – pomislih uznemireno, spreman da iskočim iz sopstvene kože ako nešto zašuška u mojoj blizini.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *