DAN NULTIODLOMAK

RAT U BOSNI


(odlomak iz romana DAN NULTI)

„Nikolu rat nije zanimao, sve što je želeo bilo je da radi i zarađuje, da širi svoje poslovne veze i uticaje u tom zapadnom delu Bosne i šire, ali kandža sukoba zgrabila je i njega i njegovog mlađeg brata. Opštine u Bosni su već bile podeljene po nacionalnoj pripadnosti i Nikola Svilar regrutovan je u JNA brzo, kao i većina mladića tog uzrasta. Tada je imao dvadeset i jednu godinu, a njegov mlađi brat tek petnaest i bio je premlad da bi i sam bio regrutovan, te je ostao u Dubici, sklonivši se u ruševnu očevu kuću u Stavrinima. Emanuela Kalbegović pobegla je porodici svog preminulog oca, ali ovi, saznavši kojim se poslovima bavila i to da je u vezi sa jednim Srbinom, oterali su je iz svoje kuće, pa se Emanuela najverovatnije pridružila mlađem Svilaru, Vlastimiru u njegovom skrivanju na ruševnom imanju.

Nikola Svilar je sa svojom jedinicom bio u okolini Sarajeva i odatle je, ne učestvujući još uvek mnogo u borbama, napeto pratio situaciju u svom kraju i vesti iz Dubice. Nikola je tada prvi put čuo za nekog Arkana Srbijanca, hrabrog vođu Zvezdinih navijača i paravojnih Tigrova, koji je sa one strane Drine došao da pomogne braći Srbima. Severozapad Bosne mnogo su više naseljavali muslimani i Hrvati i Nikola je sa strepnjom i narastajućom panikom slušao česte priče o upadu Obrezanih i Zengi u srpska sela, o zločinima koji su oplakivani širom Bosne. Njegov brat, ono jedino što mu je preostalo od porodice, ostao je sam u Dubici, dok o Emanueli nije imao nikakvih vesti, ne znajući da su ovo dvoje zajedno. Nikola je sa velikim strahom i strepnjom razmišljao o tome kako li se snalazi i kako preživljava njegov mlađi brat.

Nikola i Vlastimir nisu imali nikakvih vesti jedan o drugome punih godinu dana sve do ofanzive srpske vojske prema Hrvatskoj, kada je Nikolina jedinica ostala nekoliko dana u blizini Donje Slabinje, na samo nekoliko desetina kilometara od Dubice. Nikolina pešadijska jedinica ostala je isečena iznenadnim napadom udruženih snaga Hrvata i muslimana. Ne postoje tačni podaci o tim danima, ali iz nekih posrednih podataka može se zaključiti da je JNA na tom prostoru bila neodlučna u akcijama i pretrpela par udara. Jedinica u kojoj je bio Nikola Svilar bila je razbijena i brojni njeni članovi poginuli su tih dana. Nikola je, i sam ranjen, u rasulu koji je usledio odlučio da ode na svoju ruku do Dubice, što je od mnogih kasnijih hroničara bilo protumačeno kao svojevrsno dezerterstvo iako se zvanična biografija Nikole Svilara, naravno, sasvim drugačije odnosi prema tom pitanju.

Sve u svemu, Nikola je stigao u Dubicu koja je pretrpela brojna razaranja i tamo pronašao svog brata i Emanuelu, koju iz tog doba već naziva svojom verenicom, a koje je u svoje okrilje preuzeo Nikolin stariji poznanik Janko Karaš. Nikola je i pre rata bio u lošim odnosima sa svojim nekadašnjim pokroviteljem i odlučno je preuzeo staranje nad ovo dvoje iako im je Janko Karaš praktično spasao život, izvukavši ih iz opkoljenog i zapaljenog sela. Dvojica Svilara pokušali su da povrate nešto od svoje stečene imovine u poslovima pre rata, ali većina je bila uništena na teritoriji koju su držali neprijatelji, tako da su Nikola i Vlastimir nastavili da žive po okolnim zaseocima i imanjima uvek u bekstvu od svih naoružanih ljudi, koje god nacionalnosti ovi bili.

Na njihovu nesreću, u zimu ’93 uhvatila ih je i zarobila jedna muslimanska patrola koja je duboko upadala na srpsku teritoriju iz pravca Lipe i Medenog polja. Tada počinje najteži period u životu braće Nikole i Vlastimira Svilara. Odvedeni su u najozloglašeniji logor u BIH za Srbe, logor Silos u mestu Tarčin. On se nalazio u preratnom žitnom silosu u opštini Hadžići blizu Sarajeva. Emanuela, budući muslimanske veroispovesti, spasila se sudbine koja je čekala njenog verenika Nikolu i njegovog brata Vlastimira. Razdvojili su ih i Nikola je svakako mislio da je to zadnji put da će je videti. U logoru Silos bilo je zatočeno šest stotina srpskih civila, od čega su mnogi umrli od posledica fizičkog zlostavljanja, prebijanja, tortura i mučenja glađu. Upitan u jednom intervjuu, koji je obavljen mnogo godina nakon toga, da kaže nešto o svojim danima u Silosu, Nikola je šturo odgovorio da „nije bilo nimalo lako, da su u par trenutaka bili na korak od smrti i da ih je samo proviđenje spasilo od muslimanskog noža.“ Ne zna se tačno mesto boravka Emanuele Kalbegović iz tih godina, ali postoje očevici koji potvrđuju njen boravak u muslimanskom delu Sarajeva za sve to vreme.

Logor Silos zatvoren je istog datuma kada i mnogo poznatiji Aušvic, 27. januara, i to 1996. godine. Među tridesetak preživelih i oslobođenih logoraša bili su i omršaveli, iznureni Nikola i Vlastimir Svilar. Posle pune dve godine i dva meseca zarobljeništva bili su slobodni. Čekale su ih dve osobe. Bila je to Emanuela Kalbegović sa detetom! Emanuela se porodila još tokom ’93 godine u jednoj sarajevskoj bolnici i detetu potajno dala ime Katarina, među ljudima je uvek oslovljavajući sa Selma. Nikola je već i tokom boravka u logoru saznao da je u međuvremenu postao otac, te ga ovo verovatno nije mnogo iznenadilo. Oni su odvezeni u Novi Sad na lečenje i od te godine počinje njihov novi život u Srbiji, zemlji koju nisu poznavali.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *