GROTLONEOBJAVLJENOODLOMAK

RAT UKALJANIH

(odlomak iz neobjavljenog romana „Grotlo“, mračne vizije uništene Srbije budućnosti)

Naša družina pojačana dvema Glirama strelkinjama brzim se korakom uputi dalje. Već smo istrošili gotovo četvrtinu od dostupnog „bezbednog vremenskog prozora“ u Grotlu i svako od nas je, čini mi se, već počeo da zamišlja kakve nas strahote očekuju ako previše odocnimo u ovom paklu. Ali nešto mi nije išlo u glavu. Ako je naš plan bio da svoj cilj ostvarimo u krajnjim vremenskim okvirima, kako smo onda mogli da pomognemo i našim nenadanim šumskim saputnicama da pronađu neko davno izgubljeno svetilište?

Da li je naš vođa „zaboravila“ da spomene šumkinjama da naš čeka još dosta hodanja i trošenja vremena, želeći da iskoristi društvo očigledno iskusnih tragačica u prirodi za naše lične svrhe? I da li su Glire mogle biti tako naivne da prihvate dogovor, ne shvatajući da ćemo gotovo celo bezbedno vreme provesti u putu do našeg odredišta? Ni jedno ni drugo mi nije delovalo verovatno. Bilo je tu nekih stvari koje nisam razumevao, znanja i viših planova kojih sam bio uskraćen. Odlučivši da više time ne lupam glavu, usredsredio sam se na zemlju po kojoj sam hodao.

Naša družina je i dalje stupala po stazama kamenitog tla u kompaktnom poretku dok su Glire odlučile da se rašire bočno, pokrivajući nam strane, ne libeći se da često uzjahuju oštra brdašca i jaruge kako bi ispitali da nas neko ne čeka u zasedi. Bio je to odličan raspored ljudi i maksimalno iskorišćenje njihovih veština a mi smo samo mogli da zahvalimo Proviđenju ili Čistoj boginji što nam je darivala tako iskusne tragače i borce kao privremene sadruge.

Pritom mi se javiše dve slutnjive misli, nezavisne jedna od druge. Prva je bila ta se bočni položaj Glira mogao posmatrati podjednako lako kao napadački i okružujući, lišavajući nas mogućnosti brze i sigurne odstupnice, koliko i zaštitničko-izvidnički koji nas je branio i upozoravao na opasnost.

Druga misao je bila u formi samo-pitanja: Zašto bi tako iskusnim šumskim tragačicama i strelkinjama bilo potrebno društvo nespretnIh i neuvežbanih pripadnika Čistog naroda iz Ruševina? Jer i najbolji čistorođeni šunjač nije se po lakoći šunjanja i drugim veštinama na otvorenom mogao porediti sa bilo kojim osrednje dobrim Glirom ili nekim drugim Valaguljem. A samo je Boginja znala da smo, sa časnim izuzetkom Kaline, bili daleko od najboljeg što je naš narod naviknut na pacocske uslove života u Nastambama 13 mogao da pruži.

Usklađeni hod hibridnoga društva međutim nije trajao dugo. Kadgod bi neka od Glira prišla dovoljno blizu nama, zbijenim nesigurnim ljudima koji su sa jezom i slutnjom stupali svakom nogom po nečistoj zemlji, natovareni Š’htani bi frktao, pljunuo prezrivo u prašinu i otišao na drugu stranu kolone. Kada je to uradio i treći put zaredom ( i pored mrštenja i mrmljavog neodobravanja ovakvog ponašanja od strane Gliona, ali ne i od Kaline?) čudnovate vižljaste sestre-bliznakinje odlučile su da mu odgovore tako što su mu uputile siktave reči poruge koje sam ja u sebi preveo kao sasvim sočne psovke.

To međutim prgavog pripadnika crnog naroda nije primirilo niti sprečilo da i dalje upućuje slične provokacije na adresu šumskih sestara pa je ovima prst na obaraču lovačkih dugih cevi sve nemirnije igrao, a pogled sve više skretao sa monotonog kamenito-uzvišućeg okoliša prema izazivačkom Š’htaniju. Dodatno ulje na vatru dolivao je Stribor koji se prostački cerekao na svaki nipodoštavanja gest vezanog sluge, time ga praktično podstrekujući i podstičući da nastavi sa svojim neprimerenim, i u krajnju ruku, opasnim ponašanjem. Kalina i dalje ostade nema što je meni, nemom i neutralnom posmatraču eskalacije sasvim nepotrebnog i glupavog sukoba među članovima družine, stvaralo sve veću nelagodu.

Istina beše međutim, da Š’htanijevo ponašanje nije nikoga preterano iznenadilo niti začudilo, i da je bilo manje-više očekivano. Ja samog sebe podsetih na sve ono što sam znao o višegeneracijskom i gotovo iskonskom neprijateljstvu koje je vladalo između ova dva naroda Ukaljanih – pogrbljenih i večito puzećih Šhtanija crnopuraste boje kože sa jedne, i saveza Valagulja – avetno bledih pripadnika šumskog naroda sa druge strane. Tako smo barem mi – Čistorođeni čvrsto verovali, podupirući time mržnju i prezir i prema jednima i prema drugima, u gotovo podjednakoj meri.

Š’htani su bili u stalnom stanju rata protiv Glira a Gliri protiv Š’htanija otkad znam za sebe i još mnogo godina pre toga, kako sam saznao iz priča starijih. Za Čistorođene, koji su u Nastambama na obodu Ruševina negdašnjeg grada naseljavali teritoriju direktno između dve zaraćene strane, ovo je imalo dvojaki značaj i smisao. Prvo, to nam je išlo u prilog jer su se dve rase nemilosrdno tamanile, obraćajući pritom manje pažnje na naše ratnike i čuvare Čiste vere i rase, koji su to umeli često veoma dobro i lukavo da iskoriste.

Istovremeno, i nažalost, pojačani sukobi između Podzemnog i Šumskog naroda, praćeni neretko višednevnom paljbom vatrenog oružja, privlačili su dosta neželjene pažnje sa Nečistog pobrđa, tamo, sa druge strane Grotla, upravo iz onog smera kojim smo se kretali. To je neizbežno leteću pošast dovodilo neretko i pred naša vrata.

U jednom trenutku desno pozicionirana Glira morala je na pravcu svog gracioznog šunjanja da zaobiđe veliku isturenu stenu i tako u brzini došla na dohvat ruke od nepripremljenog pogrbljenog sluge, ne propuštajući priliku da ga ćušne oštrim krajem kundaka svog neobičnog oružja. Š’htani međutim odskoči nestvarno hitro za stvora sa tolikim tovarom na leđima i odgovori joj tako što grubom šakom povuče deo njenog zaštitnog odela u celosti sačinjene od neke meni nepoznate biljne tvari, i pocepa ga!

Ovo dovede do toga da Glire jarosno izvukoše svoja zakrivljena sečiva i kretoše sa opasnom i ozbiljnom namerom ka našem robu, mrmljajući neke reči upućene njihovom božanstvu lova i žrtve.
“Sssss..soooossss….see.”
Meni je to zvučalo kao siktanje otrovnih gmizolovki i mahinalno se maših svog ručnog pištolja manjeg kalibra koji mi je delovao sumnjivo dotrajalo i (ne)ispravno.

“Samire! Prekini, dosta je!” – povikala je naša glavna šunjalica na šta se svi iznenađeno trgosmo. Čak su i ljute Glire odsečno zastale, gledajući blago zabrinuto ka prašnjavom horizontu i uzvišenjima okruženim izmaglicom. Da li se nešto mrdnulo u daljini, probuđeno iz sna neobičnim zvukom ljudskog bića? To je, barem privremeno, vrlo efikasno zaustavilo mini sukob među rasama. 
Samir… To lično ime, tako čudnovate melodije zvuka, izgovoreno prekorno sa usana Kaline – hladne i namrštene žene-starešine, podsetilo nas je neugodno na činjenicu da i zarobljeni Š’htani imaju ličnost. Ili nešto nalik tome.

Ovaj je sa svoje strane jako pocrveneo u licu (što se jasno videlo i pored tamnije boje kože) i pokunjeno spustio glavu i ramena, vraćajući se u svoj uobičajeni (a mnogi među nama bi rekli i prirodan) položaj tela. Čak je i nešto promrljao u stilu izvinjenja, ili se meni tako učinilo. A svi redom shvatismo da nije strah od gospodara bilo to osećanje koje je svađalački nastrojenog slugu nateralo da se smiri, već tako ređe i neobičnije osećanje ljudskog stida.

Ovo je za mene bilo krajnje interesantno. Do tada nisam imao priliku da o ratnim zarobljenicima razmišljam kao o „ljudskim“ stvorovima sa ljudskim emocijama. I zašto bi se, dođavola, jedan Š’htani stideo nečeg što je bilo uobičajeno i očekivano – zadevanje kavge sa Glirama?! I dalje je bilo mnogo toga što nisam razumevao.

Sestre bliznakinje u trenutku ugledaše lice dopola uspravljenog š’htanskog roba i rszmeniše brze i značajne poglede. Nešto u njima bljesnu prepoznavanjem, ali ja to istog trena zaboravih jer je jedan od nas, verovatno Glaum, sudeći po hrapavom glasu, povikao:
“Heej, gledajte! Tamo… Groblje džinova! Groblje džinova!”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *