GROTLONEOBJAVLJENOODLOMAK

RELIKVIJA STARIH

(odlomak iz neobjavljenog romana „GROTLO“, mračne vizije uništene Srbije budućnosti)

Kalina nam je naredila da se pakujemo i vraćamo. Ostali je zaista poslušaše. Šta su drugi mogli? Ja nekom neobjašnjivom unutrašnjom pobudom ponovo upalih čitač koji mi je bio vezan za levu ruku. Najpreciznije moguće određena lokacija navodnog „glavnog rudarskog lifta podzemnih kopova Bor, RBB“ ležao je nekih dvadesetak metara „unutar stenskog masiva pred nama. Priđoh zidu gonjen ispraznom znatiželjom. Nisam očekivao da ću bilo šta pronaći, isto mesto gledali su sa svih strana Stribor, Glaum i Kalina, svi redom bolji tragači od mene.

Tad spazih pukotine. Bile su to tanke linije crnila kroz koje nije prolazilo svetlo sunca, što je ukazivalo na njihovu poveću dubinu. Pukotine su se negde širile u veće proreze. Javljala mi se ideja. Podigao sam pogled i očima počeo da šaram po zidovima hrapavog kamenja ispred i iznad nas. Visoko iznad prepreke pred nama. Ista boja. Ista boja. Svetlija boja stena…

„Heej! Pogledajte ovo!“ – povikao sam. Ostali članovi družine, koji su već odmakli desetine koraka unazad spiralno uvijajućom stazom, pogledaše me kao da sam malouman. Ko bi se to, pri zdravoj svesti i razumu, drao iz sveg glasa i to praktično pred vratima letećih zveri?!

„Vratite se. Morate videti ovo!“ – prošištao sam. Oni tek sad shvatiše da sam ozbiljan. To i dalje nije značilo da su mi poverovali. Prvi se vratio Glaum. Kada je Kalina videla njegovo zamišljeno lice sa pogledom uvis, vratila se i ona. Za njom je sledio Radunas, kao robusni pas čuvar, sa sve rancem. Jedini koji nije želeo da mi udovoljava bio je Stribor. Za njega je ovo bila završena misija, i ništa ga sad nije moglo pokolebati u ljutnji i besu, naročito ne ja, osoba koju je otvoreno prezirao.

„Pogledajte… nabacano kamenje.“ -umornim rukama čačkao sam oko gomile nežive prašnjave tvari. Glaum mi je pomagao gunđajući, iako zapravo nije znao zašto to čini. A onda se otkri prva zjapeće rupa. Tada je već svima sinulo. Pokazao sam im nagore i svi okom pronađoše mesto, stotinjak metara napred i još par stotina iznad naših glava, sa kojeg se obrušila stenčuga koja nam je preprečila put. A ulaz u podzemlje?! Svim srcem smo se nadali da je iza svega toga kamenog krša naš traženi cilj, i da ne kopamo uzaludno.

Kada nam se u kopanju pridružio i Radunas otkopavanje tajne koje nas je čekala postalo je duplo brže. Bacali smo kamenje sa strane koje je pri kotrljanju pravilo (poveću) buku pa smo sve vreme preplašeno gvirkali ka gnezdilištima harasa u daljini. Ne i tolikoj daljini da smo bili u potpunosti ili barem dovoljno bezbedni. Sestre bliznakinje iz naroda Valagulja otvoreno izraziše svoj protest i staviše nam do znanja da neće još dugo trpeti naše suludo rizično ponašanje i da će nas ostaviti zverima.

Ubrzo nam međutim postade jasno da kopanje golim rukama neće ništa značajnije postiči. Bili bi nam potrebni vekovi da tim tempom uklonimo nabacali težak kameni materijal, a činjenica je bila da smo pored toga bili pri kraju snaga. Samo proviđenje ili Čistorođena boginja nam je zato ukazala na put. Jer pred našim očima, a u mračnoj rupi, pojavi se odbljesak zgužvanog metalnog predmeta!

„Šta je ono?“ – upita Stribor sumnjičavo, kada se i sam, pokajnički, pridružio iskopavanju prolaza kojem smo se žarko nadali.
„To je kanta.“ – odgovori starešina Kalina ne preterano usrećeno. Nije videla veću korist od toga. Pri svojim ranijim lutanjima susretala se sa sličnim predmetima, ostacima pređašnje civilizacije Rudara. – Čekaj… Izgleda da je puna. Nečega…“ – uz nemalo muke izvadismo metalni sud koji je težio oko sedamdesetak otoka.

„Šta je unutra? Šta je to?“ – Stribor je bio najnestrpljiviji da otkrije sve, kompenzujući za malopređašnji nedostatak volje i entuzijazma. Okretali smo teški kanister, a na njega se tada izli gusta crna tvar, karakterističnog mirisa. U meni kliknu prepoznavanje. 
Nafta! Nafta?! – pomislio sam dok je Stribor psovao na sav glas, brišući se uplašeno od uljevice. 
„Kakvo je ovo sranje?!“ – siktao je moj vršnjak u čijoj namazanoj koži nikako ne bih voleo da se nalazim u tom trenutku, što im ipak ne izazva nikakvo sažaljenje.

“To je… Neka vrsta gorivne materije.” – mrštio se Glaum, njušeći klizavi materiju sa svog prsta.
“Da nije nešto zarazno…”
Gorivo…. – sve glave se tada okrenuše ka zarđaloj ali ipak očuvanoj mašini u našoj neposrednoj blizini. Pustio sam ih da sami dođu do istog zaključka kao i ja par sekundi ranije. Nisam hteo svojim starim zaboravljenim izrazima (reč “nafta” njima ništa nije značila) da skrećem pažnju na svoju različitost. Ne sada, kad sam postao već gotovo priznat i prihvaćen član pohoda.

Sve ruke se tada prihvatiše metalne šasije i počeše da je vade iz peska. Gonjeni neugasivom znatiželjom napeli smo mišiće i izdigli čudnovato radno vozilo na ravno tle. Glire su nas posmatrale sa sve manjom dozom strpljenja i sve siktavijim prekorima i kletvama upućenih na naš račun.
Ispred nas se otkri zaista neobična niska terenska mašina, duguljastog tela, sa kabinom za rukovaoca po sredini koja je podjednako lako mogla da se kreće i napred i nazad, gde je čovek za volanom sedeo i gledao bočno u odnosu na dužinsku osu utovarača, time održavajući dobar pregled na obe strane. Ja shvatih a zatim se i oduševih ovakvim genijalnim dizajnom i izumiteljstvom Starih.

Mislim, svi smo bili svesni bolne činjenice da naš svet više nikad ne može i neće dostići nivo tehnološkog razvoja civilizacije pre Velikog praska, ali opet… Rastužio bih se svaki put kada bi mi gotovo nepojmljiva nadmoćnost dizajna i tehnike relikvija iz starog sveta pokazala koliko smo nisko pali. Mi, Čistorođeni, jedini pravi naslednici civilizacije Ljudi starog doba. Jedino smo mi zapravo i održavali kakvu-takvu tehnologiju i znanje, dok su ostali narodi, uključujući Valagulje i Š’htanije, na nju gledali sa životinjskim nerazumevanjem, strahom i besom, u tehnologiji Starih pronalazeći glavnog krivca za uništenje zemlje koja nam je preostala da na njoj živimo. (Jedini izuzetak od ovog pravila bilo je oružje. Nijedan narod nije hteo da se liši takve nadmoćne „alatke“ i „pomagala“ u borbi protiv neprijatelja, koji god oni bili.)

Jamski utovarivač me prosto oduševi svojim oblikom i zaleglom strukturom koja je jasno i bez potrebe za ikakvim pisanim objašnjenjem ili crtežom, ukazivala na to kakva je zapravo njegova prava svrha i funkcija – da kopa i izbacuje nakupljenih materijal iz rudničkih tunela i time oslobodi preko potreban prostor ljudima, Rudarima iz naših legendi, i drugim mašinama da nastave sa njihovim prokopavanjem i vađenjem onog za čim su inače tragali, crvenim metalom ili bakrom, kako sam znao da se ta metalna materija zvala. Tad osetih snažan nalet ponosa koji nisam mogao tako lako da objasnim. Mogućnost da zaista potičem direktnom linijom od nekog od njih, Rudara koji su takve mašine pravili i njima rukovali, delovala je za tren ekststično.

Starac Glaum, koji se u životu susretao sa mnogim mehaničkim zaostavštinama starog doba, znao je kako da spoji dve korisne stvari. Gorivo i vozilo. Stribor je sa predanom pažljivošću i interesovanjem posmatrao ovog kako „smrdljivu masnu tvar“ uliva u maleni otvor sa jedne strane donjeg stroja vozila. Nismo međutim gajili ikakve nade da mašina može biti u operativnim stanju (ili „da duh vatre i dalje obitava u metalu“, kako bi to rekle Glire koje su nas za to vreme psovale na svom grgoljavom jeziku) nakon toliko proteklih ciklusa, izdržanih peščanih i zloparnih oluja. Osim toga na mesto točkova stajale su sasušene i spržene trake od izgužvanog platna i žica…

Brrrr….. Brrrrrghhhhhhh… Vhuuuum… Brrrmm… Brmmmm!!!!
Izgleda da nismo bili u pravu.
Glaumovo široko nasmejano lice sa nedostajućim zubima kezilo nam se iz kabine vozila, kao da nam govori: „Trebalo je više da verujete u starudije poput mene i ove zarđale lepotice.“
Ubledela lica valaguljskih tragačica izgubile su joj jednu nijansu boje pri zvuku groktavog motora. Od te halabuke je već i Kalina bila ozbiljno zabrinuta za našu bezbednost. Takav zvuk mogao je da privuče neželjene goste. Nismo ni smeli da pomislimo šta bi se desilo kada bi se razbudili i neki od harasa.

Ali Čista Boginja nam je darivala čudo! Jer kako drugačije objasniti da zaboravljena i peskom progutana starudija i dalje može biti u funkciji nakon toliko godina?! A sada, bilo bi nepristojno ali i nadasve neoprezno sa naše strane kada takav dar ne bi prihvatili. Bogovi su bili sujetna stvorenja, to je znao svako, čak i neko poput mene ko je gajio blage sumnje u njihovo postojanje. Jamski utovarivač bio je savršeno rešenje za naš novi, a do pre par sekundi totalno nerešivi, problem – nekoliko desetina tona masivnog kamenja koje nam je prečilo put ka podzemnim prolazima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *