HROMI VUKODLOMAK

СИТНЕ БИТКЕ СЕ ВОДЕ СВАКОГА ДАНА

СИТНЕ БИТКЕ СЕ ВОДЕ СВАКОГА ДАНА
(одломак из објављеног романа “Хроми вук”)

Хаџи Мустафа је размишљао о томе колико је чудно, не чудно, већ неприлично, да се пашалучки клуб за „београдску и свесербску џентрију“ како се то сад популарно звало по узору на европска и западњачка елитна друштва господе, састаје у турскоме хамаму, купатилу, дакле по чистој оријенталној традицији, а да су чланови његови из године у годину све бројнији аге, бегови и паше, а све ређи књазови, властелини и велможе сербске.

А са Турцима природно и Мухамедов закон и учење биваше све важније тамо где су некада Христови ратници седали у позиву на рат свети против тих истих Исмаилћана и предака њихових! Што Мустафа дуже о томе размишљаше, све му је мање смисла имало.

Чудан народ, ти Срби.

Без обзира на то није се жалио на тај јединствени пашалучки спој непомирљивих или синахур, како би Арапи рекли. Уосталом, и он сам, усрдни исповедитељ ислама и свете књиге Корана, и правоважни представник султана у земљама сербскијем, тако нађе своје место ођен и постаде изабрана глава друштва. Друштва које је било права власт у земљи, власт из сенке и никад оспорена нити уздрмана. А сад је та глава желела да збори и председава.

Хаџи устаде и руком показа редовницима да направе мир и ред. Ови доста хитро и необзирно ућуткаше аге заигране и остала распричана и свађалачка уста, и чланове упутише на места њина и седала, што многе расрди (поготово турчинско крило клуба) ал’ сви заћуташе или се барем утишаше у поштовању. Знадоше да је Хаџи Мустафа-паша, управитељ београдски, човек са стрпљењем, али исто тако и да је глава која уме да уједе и казни строго уколико му се стрпљење на трен прекине.

Овај устаде да збори и започне са седницом, али не беше јасних и усмерених мисли пред собом, већ му ум блудеше о стварима које ником не причаше, никоме до монаху Богдану – својим очима у гори и на пољу српскоме – о чуднијим дешавањима у нахијама. Његова одсутност ума могла је да се припише и увеликој старости, али њега је лично највише срдила чињеница да је овде, међ лажном господом и преобученим сецикесама и убојицама у лепим хаљинама, трошио време драгоцено на обичне људске ствари из живота свакодневног, уместо да је ум и делатнике своје упослио на сазнавању и сузбијању новог и страшног зла.

Но, шта је ту је, ситне битке се воде, добијају и губе свакога часа и свакога дана, једна по једна, а тек се на њима може заслужити част борбе са вишим злом – помисли он.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *