PREDSTAVLJAMO AUTORA

SLEPA KRV – ROBERT VILSON

Ako govorimo o vrhunskim savremenim trilerima i njihovim najistaknutijim i najharizmatičnijim protagonistima, možemo izvući jednu paralelu i zaključak – “Kao što Skandinavija ima Harija Hulea, tako Iberija ima svog Havijera Falkona.” A u onoj meri u kojoj je Hari naoko hladan, racionalan karakter koji slučajeve rešava umom (da bi iz pozadine iskakao njegov topli ljudski impuls), u toj je meri Havijer temperamentna i vatrena ličnost, koja jedva uspeva da bude obuzdana njegovim logikom usmerenim detektivskim instinktom.

Havijer Falkon je veoma upečatljiv glavni lik britanskog pisca Roberta Vilsona koga međutim možemo vrlo lako smatrati i španskim odnosno portugalskim piscem jer je dobar deo svog života proveo upravo u ovim zemljama Evrope. To se inače vrlo lako može otkriti u njegovim fascinantnim romanima iz žanra psihološkog krimi trilera. Oni su bogati prelepim opisima ovog kraja sveta, naročito gradova Sevilje i Portugala, mesta sa neverovatno bogatom i uzbudljivom istorijom i umetnošću.

Iako ja ovde nominalno govorim pre svega o Vilsonovom prvom romanu iz serije o spomenutom policijskom detektivu, najveći deo bogatih utisaka i zaključaka koje sam ja zadobio nakon čitanja odnose se i na njegove naredne romane, poimence Ubice iz potaje, Nemi i ukleti, Slepi čovek iz Sevilje (gde sve slučajeve redom rešava Falkon), ali i na roman Mala smrt u Lisabonu koja ne pripada istoj seriji ali ima veoma sličnu atmosferu i južnjačko-iberijski šarm zbog koje sam se lako zaljubio u prestonicu Portugala i njenu istoriju.

U romanu Slepa krv Vilson nam pripoveda o dva lica Sevilje, toplom (često pretoplom) užurbanom i nikada mirnom gradu širokih bulevara i uskih kaldrmisanih uličica preko dana, i mračnom, zavodljivom svetu poroka, greha, seksa i ubistava preko noći. Dovoljno je samo čitati o ovom gradu, njegovim temperamentnim stanovnicima, malim restorančićima gde se služi prepečen hleb sa belim lukom, i mestima nesvakidašnje lepote gde su se susrele i sudarile tradicije i kulture Španaca i Mavara, Evrope i Afrike, hrišćanstva i islama, pa da vas radnja brzo zanese u kovitlac tragičnih ljudskih sudbina ali i lepote življenja nakon svega.

Ono po čemu pisac u ovom romanu (ali i narednim) iskazuje svoju nenadmašnu pripovedačku snagu jeste moćna psihološka analiza i borba likova sa svojim unutrašnjim demonima, i to sa svim tananim prelazima iz jednog stanja u drugo, gde likovi zbog svojih mračnih tajni dospevaju u sasvim neobične i intrigantne situacije i događaje. Oni i pored toga ostaju do kraja uverljivi i životno ubedljivi, a njihovi konačni izbori i postupci u odsudnim trenucima izazivaju burne emocije i snažne psihičke reakcije kod čitalaca.

Takvu silu imaginacije ne viđamo često kod autora akcionih krimi-trilera, gde se zaplet uglavnom dešava po ustaljenim i etabliranim obrascima koji su lako prepoznatljivi za ovaj žanr. Vilson izlazi iz okvira žanra i predstavlja upečatljive višeslojne likove koji kroz dramu svog postojanja zapravo generišu akciju i triler. Radnja se odigrava tek kao nužna posledica njihovih kobnih izbora iz prošlosti, i mi onda kao omamljeni i hipnotisani putnici na brodu užasa i greha posmatramo kako se životi i nade ruše a neki novi tek počinju…

Još jedna osobenost Vilsonog stvaralaštva jeste apelovanje na osnovne ljudske potrebe i nagone, gde se ljudska seksualnost odnosno sila erosa često javlja kao vrhovna i dominantna. Žitelji juga Evrope predstavljaju se kao ljudi vrele krvi koji često ne mogu da odole grešnim zamkama putenosti, lepoticama maslinaste boje kože koje zavodljivo plešu uz ritmove flamenka i fandanga. U mnoštvo primera otkriva se međusobna sličnost naroda sa juga Evrope, gde bi mogli (delimično) da svrstamo i žitelje sa ovih prostora, pa odluke i stranputice u koje likovi skreću lako može shvatiti i naš čovek, bez potrebe za mnogo imaginacije.

Falkonovi protivnici su zločinci različitih profila i društvenih staleža. Dok su u prvim romanima to uglavnom tipični ali nikako dosadni i predvidivi pripadnici mafije (ruske, albanske, itd), kao i korumpirani predstavnici vrha vlasti i pravosuđa, u preostalim romanima značajniju i dublje odigranu ulogu arhi-neprijatelja preuzimaju Falkonove nemeze iz detinjstva i prošlosti, osobe iz njegove neposredne blizine, likovi sa kojima je u raznim vrstama emocionalnih veza. Na kraju međutim on shvata, a mi zajedno sa njim, da je njegov najveći neprijatelj zapravo on sam. U toj finalnoj borbi protiv samoga sebe i svojih mračnih identiteta se zapravo i otkriva krajnji karakter ovog namučenog policijskog službenika.

Baš kako je Ju Nesbe sa svojim likom Harija Hulea uticao i na moj lični čitalački senzibilitet, kao i na odabir žanra triler romana za moj roman prvenac “Dan nulti”, tako je i Robert Vilson sa svojim Havijerom Falkonom presudno uticao na moju želju da kroz sopstveno stvaralaštvo predstavljam duboke likove čije se borbe vode na više nivoa postojanja, onom vidljivom svakodnevnom ali i onom unutrašnjem za oko nevidljivom nivou na kojem bitku vodi i svako od nas.

Ako niste čitali Roberta Vilsona pravo je vreme da se upoznate sa njegovim mračnim prikazom Sevilje i Portugala, odnosno da uronite u zavodljiv svet ljudskih tajni i grehova. Ovo obavezno važi za sve ljubitelje trilera, ali će u njegovim romanima uživati i svi oni poklonici dublje dramaturgije i hipnotišuće sporog ritma razvoja tananih odnosa među ljudima. Ako ste se već susreli sa Vilsonom i Havijerom Falkonom biće mi drago da čujem i vaše mišljenje odnosno da li vas je vrela i temperamentna Sevilja, baš kao i mene, zgrabila u svoj zagrljaj koji ne pušta i dan danas 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *