(Za Lagunin konkurs „Tragom zločina“, kratka priča od 250 reči)

„Želeo sam da te vidim“, reče Utešitelj.
Inspektorka Barać se trgnu. „Ovde sam po pozivu tužioca. Sutra umireš, znaš to?“
On se iskezi. „Ja ću izaći odavde.“
„Gde je telo poslednjeg deteta? Više nije važno.“
„Ali važno je, zaista jeste. No… ispričaj mi prvo kako ste me uhvatili.“
Bila je to njihova standardna igra. Uvek je zahtevao od nje, tu litaniju iskaza.
Inspektorka uzdahnu.
„U dušniku male Milice ostavio si deo nokta i semene tečnosti. Tako smo od početka znali kog jurimo. Na leđima dečaka Aleksandra urezao si dečiju uspavanku i adresu. Tela blizanaca Jane i Jovana postavio si u takav položaj…“ Andrijanin glas zadrhta „da smo znali u koliko sati ćeš biti u skrovištu.“
Smeh.
„To su neoborivi dokazi zločina. Zbog toga ti ne ideš nigde. A sada nam jebeno reci gde si sakrio poslednju žrtvu“, zarežala je. „Pet. Mora ih biti pet. Sam si nam tako govorio.“
Klimao je glavom samozadovoljno.
Posle litanije odgovor bi uvek bio isti: „Ja ću izaći odavde.“
Međutim, ovoga puta je dodao: „I ti ćeš mi pomoći u tome.“
„Mmolim?!“, zamucala je.
Upravo tada, savršeno sinhronizirano, čulo se jedno telefonsko: PING.
„Hajde inspektorka, pogledaj.“
Mogući saučesnik? Nije bilo dokaza.
Nešto u njegovim očima nateralo je da posluša.
Fotografija. Devojčica prestravljenog pogleda bila je grubo vezana za metalnu baštensku stolicu ogoljenom bakarnom žicom. Jedan kraj žice preteći se primicao utičnici za struju. Pored nje, knjižica sa dečijim uspavankama.
„Moja ćerka…“, glas joj se raspuče i ona zajeca.
„Hoćemo li?“ upita Utešitelj ledeno.