NEOBJAVLJENOSTUDENTSKI DANI

VEŠTICA


(isečak iz neobjavljenog romana “STUDENTSKI DANI”)

Lampe kafića se uz nevoljno žmirkanje upališe i ja shvatih da je napolju uveliko zavladao mrak. Uzbuđujuća količina etanola u krvnoj plazmi, prijemčivi oslobođeni umovi, neistražena pomrčina mesta… pravo vreme da se ispriča jedna horor-priča, ali pre toga…
“Molim vas, donesite nam crno vino i dva ovala kačkavalja i šunke! Želim ovim momcima da zagrejem telo i dušu!“ – povikah razdragano u pijanstvu a mehurići pljuvačke pohitaše za mojim rečima. Konobarica me je gledala nervozno i obeshrabljeno. Shvativši ipak da će sve mnogo lakše proći ako nam jednostavno donese ono što smo naručili, umesto da razumnim argumentima pokuša da ugura u naše krilate mozgove kako u kafiću NE SLUŽE hranu, nestala je u oblaku dima i ljudskih telesina. Mesto se punilo, još kako, najbolji sto bio je naš, a noć je tek počinjala. Noć punog meseca.
“Možda najveći udeo u tom uzbudljivom šarmu koje izvesna ženska bića poseduju potiče baš iz elementa tajnovitosti i neotkrivene esencije. Najveći stepen dramatičnosti i magije u kultnim filmovima uspele su da izazovu često glumice koje bi dobijale ulogu misteriozne zavodnice, femme fatale.“ – nagnu se Kole i otpoče kratku lekciju iz sedme umetnosti. – “Setite se samo Elizabet Tejlor u filmu “Kraljica od Sabe“ i istoimenoj ulozi. To je bilo savršeno čarobno. Pa onda Valerije Hobson u spektakularno bizarnoj “Frankeštajnovoj nevesti“, zatim obnaženih kentaurica u fantazijskoj “Fantaziji“, svakako neizostavne Eline Lovson u ekspresionističko vampirskom film-noir-u, “Nadja“ˇ. Ah, gledanje tog remek dela bilo je na granici ovostrane sreće! Ne smemo naravno zaboraviti ni Nedu Arnerić u erotizovanim partizanskim desantima…“
“Da, to liči na curu o kojoj želim da vam pričam“ – poklopih svoje frekvencije sa njegovim – “neobična i tajanstvena, uz to meka i prepuna dohvatljivih oblina… takva je bila Ona. Dok ne dođemo do njenog identiteta možete je zvati nekim neodređenim imenom koje u vama izaziva jezu i trnce na koži. Zovite je Vika. A priča, moja priča, ide ovako:
Naš jedinstveni susret svoje koordinate u ovom i ovakvom prostor-vremenu dugovao je upravo ovom piću – krvi našeg spasitelja Isusa Hrista, iliti za nevernike – crnom vinu. Kasnije sam se sa njom susretao na mnogo opskurnijim mestima, ali gotovo isključivo u drugim univerzumima, LSD-galaksijama ili košmarnim snovima. Ali naš prvi susret, jedini čvrsto suspendovan u svakidašnjicu Beograda, odagnao je u potpunosti iracionalnu nelagodu koju sam osećao našavši se sam na groblju po mrkloj noći, i na mesto nelagode postavio čisti ljudski iskonski strah!
Sve u svemu, da ne preskačem, besplatna konzumacija jeftinog crnog vina u izvesnom podrumu pića sa naivnim vlasnikom završila se kobno jer je pijana masa očito pod uticajem prljavštine i gljivica iz neopranih balona provalila stražnji ulaz u dotičnu prodavnicu, jelte, i sa lakoćom prešla na bogate rezerve crnog vina u staklenim flašama – poimence Ružicu, Ždrepčevu krv i Krtošiju. Kada se policija konačno pojavila, moja malenkost je već bila daleko tražeći svoj put do jezivog brloga na Zvezdari u kome sam tada živeo svoje nesrećne studentske dane. Dabome, crno vino je umnogome ublažavalo tu svekoliku nesreću. Držeći u jednoj ruci ostatke sasvim dobrog Vranca sa finim bukeom, dozvolih svojim nogama da neočekivano skrenu ulevo, u mrak, i da me sasvim nepripremljenog suoče sa zloslutnom mirnoćom večnog počivališta.
Beogradsko Novo groblje je zbog svoje veličine i proširenosti vrlo česta meta trespasinga mladih ljudi koji se pijani vraćaju kućama – saznao sam kasnije – ali tada beše prvi put da sam se susreo sa tom upečatljivom šumom nadgrobnih spomenika i kapelica.
“Okej, rekoh sam sebi“ – to su samo oglodane kosti, paučina, istopljeni vosak i osušeni posmrtni venci od cveća. Ono do čega bi trebalo da se plašim na ovom mestu su upravo živi, a ne mrtvi. Živi panduri recimo – pokušah da dozovem ugušeni razum i zavrljačih flašu u prvi žbun. Ali svest o neživim stanarima (i latentno “oživljenim“!) ovih predela polako i sigurno uvlačila se u moj um.
Ňe moram ni da pominjem da je svetlost iščezla onog istog trenutka kada sam neoprezno za sobom ostavio bezbednost beogradskih ulica. Pokrov tame me je zakrilio kao sama ruka Nečastivog. Sve češće sam škljocao svojim izmučenim upaljačem kako ne bi skrenuo sa staze i upao u nečiji sveže iskopani grob. Šuštanje lišća se neprirodno pojača svakako najavljujući pogoršanje vremena, ali u tom trenutku ti zvuci su za mene imali i nagoveštaj mnogo neugodnijih fenomena. I upravo tada začulo se to potmulo cerekanje, grebanje i trošenje kamenja.
Zavrištao sam kao curica i potrčao u suprotnom smeru od onog iz kog je dopirala ta strahotna kokofonija zločestih podvriskivanja, odvajanja nadgrobnih ploča i rušenja dostojanstvenih svećnjaka. Ili sam barem tako mislio. Masivni spomenici odbijali su te zvuke u svim pravcima i oni se u mom umu umnožiše i pojačaše sve dok plima panike ne natera moje telo da se celo preda izbezumljenom trku. Takav naravno ne primetih ono po čemu sam gazio i jedan čvornovati izbujali koren zelenog šiblja baci me na tlo i odredi da bauljam na sve četiri. Ispavši iz ukrasnog žbuna nađoh se, sasvim neželjeno, kao svedok okončanja jedne ljubavne romanse.
“Aaah!“ ŠLJAS! Crveni tragovi od prstiju ostadoše na obrazu golobradog momka sa kožnom jaknom i ovaj se pokunjeno udalji u nepoznatom pravcu.
“Šta ti gledaš?“ – upita me prilika u dugoj crnoj haljini, sa najdivnijim šiljatim šeširom koji sam video u životu. Dve upaljene sveće pored ispijene flaše vodke ispred spomenika palom junaku budile su interesantan fluid u njenim ljubičastim očima. – “Izvini ako vas prekidam u nečemu…“ˇ
“Ne brini… Danijel… on… pomislio je kako su ove betonske ploče zgodna podloga za nešto bliže upoznavanje. Malo je pogrešio.“
“Da nisi ti slučajno… veštica?” – upitah nesigurno.
“Jesam.“ – ispravila se dostojanstveno i očistila svoju brokastu haljinu koja je odavala rubin odsjaje. Popravila je kapu i dodala ponosnim glasom – “Večeras zamenjujem glavnu vešticu u našem sestrinstvu. Avaj, ostale veštice su mislile kako će isključivo žensko društvo, pa bile mi veštice ili ne, biti malčice monotono, pa smo tako povele Danija i Marka. Kladim se da je Marko imao malo više sreće“ – doda više za sebe. – “Jel si ti dobro?“
“Oh, sasvim odlično, hvala.“ – skočih na noge, vadeći grančice šiblja iz rukava i kamenje iz džepova – “Ja sam zapravo lovac na veštice. Pomoću ove specijalne naprave“ – izvadih jednu sasvim običnu hemijsku olovku – “detektujem zgodne i usamljene veštice u blizini.“
“Ah, tako. Pa onda sa tvojom specijalnom napravom…“ – uzela je nežno pisaljku iz mojih ruku i zagolicala po dlanu, urezujući magijske brojeve – “… nešto nije u redu. Jer ja nisam usamljena.“
“Katarinaaaa! Ajde Kaća! Gubimo se odavde. “– nekoliko ženskih glasova razbiše dirljivu melodiju tog trenutka.
“Moram da idem, veštice me zovu“– nasmejala se ljupko i odlepršala međ spomenicima, sve dalje i dalje od mene…

Kući sam stigao nešto kasnije, uz put razmišljajući o svom susretu i o tome kako sam dobro prošao. Mnogo bolje od Ivice i Marice, recimo. Ali sada shvatate zašto sam od tog trenutka razvio panični strah od groblja. Šta ako i sledeći put tuda prođem i zaljubim se u kakvu vešticu?!

U tom trenutku na našem stolu se zaista stvoriše tanjiri sa primamljivim jestivom na naše pritajeno iznenađenje. Mislim, ovo je pre svega bio kafić, a ne kafana.
“Za sve žene sveta i predusretljive konobarice!“ – povika Zdravko i mi zdušno propratismo zdravicu. Utom samozadovoljno primetih da je moju priču napregnuto pratila osrednja gomila ljudi oko našeg stola. Napunivši stomak do određene granice, bio sam spreman da nastavim.

Jer ja sam zaista bio zaljubljen u to ponoćno stvorenje. To je bila prava ljubav, ona jedina istinska i vredna vrsta ljubavi, ljubav zbog koje ljudi čine najneverovatnije zgode i nezgode. Ljubav koja muči i pali dušu, ljubav za koju znate da je nedostižna, pa je ipak dozivate. Ljubav na prvi pogled.

U mojim neprospavanim oktobarskim noćima, u znoju i magli, zamišljao sam njeno vitko, svileno telo i ljubičaste oči; mučila me je njena haljina koju svlači, njena komična šiljata kapa i njen nežni, ljupki glas.
Ali me je pre svega mučilo jedno pitanje na koje nisam imao odgovor: “Zašto mi je dala pogrešan broj telefona? Ako nije želela da ostvari nikakav kontakt na mom dlanu ne bi bio urezan broj. Problem je bio u tome što je broj bio pogrešan. Dakle, zašto?“

Cifre u nizu, uredno i svečano prepisane sa mog dlana, ležale su u memoriji telefona vodeći pravo u ćorsokak. Prvih nedelju dana na broj se niko nije javljao a kada je konačno na moje veliko iznenađenje neko ipak digao slušalicu, začuh grubi, muški glas i očajno shvatih na koncu da sam surovo obmanut.
“Da… “– rekao je taj hrapavi glas u pola noći, očito prekinut u tako potrebno snu, ali ko je njenu dao dozvolu da spava kada već ja nisam mogao?

“Izvinite…. jel je tu Katarina?“
“Uum… uh… ko?“
ˇKaća… mlađa devojka… ona….“
“A da… sad se sećam… one su se odselile… lude lezbejke…“
“Lude šta?“
Trenutak buđenja.
“HEJ DEBILU, ZAŠTO ZOVEŠ U POLA NOĆI UOPŠTE, ZAŠTO…“ – prekinuo sam vezu i njegovo rasanjeno orgijanje nad slušalicom.
Lude lezbejke su se odselile. Sasvim logično. Oktobar je prolazio, kiše su padale, one iste kiše koje je najavio vetar sa groblja i nije prošla nijedna jedina noć da nisam zvao uspavanog lika koji se jednostavno našao u pogrešnom stanu. Ona nije bila lezbejka, toliko sam barem znao.

31. oktobar svanuo je čist i nevin, opran kišama koje su stale upravo tog dana, dozvao je mirise groblja i ukuse crnog vina. Ali sada je samo ostala magla od nje, prošlo je nešto manje od mesec dana a ja više nisam mogao tačno da se setim njenog lica, topilo se i oblikovalo pod talasima moje pobuđene mašte, davalo neku novu vešticu u mojim sve ređim snovima o njoj. Tužno primetih da se opsesija gasila, baš kao i svaka pre nje, ostavljajući gorak ukus u ustima ali i određeno mazohističko bogatstvo u duši.
Spremao sam se za izlazak, društvo je percipiralo i reflektovalo moje tugaljivo raspoloženje pa su činili sve da me izmame iz zagušljivog učmalog stana. Mene, noćnu životinju koja se hranila sopstvenom patnjom i nesrećom.
Žurka za Noć veštica nije zvučala naročito obečavajuće. Gomila blesavih klipana koji misle da će oblačeći kostim sakriti svoju ružnoću i unutrašnju tupost nije bio tip društva za kojim sam žudeo. Ali nisam imao previše izbora. U poređenju sa samoćom, par blesavih klipana mogao je da se podnese.

“Ali tu je uvek bio i verni prijatelj – alkohol, pretpostavljam.“ – reče Kole i zacokta jezikom usisavajući čašu za čašom primamljivog vina.
Svakako. Ono što je posebno lepo kod alkohola to je odloženo dejstvo njegovih mana i nus-proizvoda. Mamurluk imaš kada si trezan, nakon što se čitav proces pijančenja okončao, baš kao i masnice i modrice po telu. I nedostatak predstave o tome gde se nalaziš jutro kada otvoriš oči.

Ali to veče, prepuštajući prijateljima da drže uzde mog provoda u svojim rukama, ubacio sam u sebe i nekoliko šarenih tabletica koje su, moram priznati, na nekoliko predivnih časova, eliminisali mučnu pomisao da ljudi prolaze i odlaze iz naših života, da je kosmos beskonačan, kao i da kablovska televizija ima samo 54 kanala.

Klub Akademija otvorio je svoje kapije oko 12 sati i sve smrznute guzice, svi skočopizdeni vilenjaci, neuverljivi čarobnjaci, komični zombiji, od alkohola zakrvavljeni vampiri, siroti goblini, golemi, ogrovi, orkovi i vukodlaci, sva poznata i nepoznata čudovišta iz mašte i zbilje pohrliše unutra da đuskaju uz ritmove bleka i gotika. Veče je naravno otvorio Helloween ali je muzika sasvim očekivano prešla u neke opskurnije vode. Šteta, ja volim Helloween.
Društvo sa kojim sam došao, uglavnom sačinjeno od okoštalih parova, lako je pronašlo svoju zabavu. Osetio sam se kao otpadnik, izgnanik, tumarao prostorijama kao nesmireni duh, svojim zanemarenim fizičkim izgledom vešto nadoknađujući nedostatak maske.
Isprva sam pomislio da to nije ona. Nije mogla biti ona. Nije smela biti ona.

Stajala je na sredini podijuma, u potpunosti hipnotisana oštrim gitarskim rifovima i sintetičkim zvucima.“
Ne mogu da opišem svoja osećanja jer nisam siguran da su postojala. Jedan pustošeći vakuum iznutra želeo je da prekrije i čula. Ali to nije bilo pravo vreme da se predam. Uhvatio sam je otpozadi i počeo da igram u ritmu u kome se kretalo njeno nikad zanosnije telo. Mislim da me je prepoznala, možda i nije, možda sam samo želeo da verujem u to, da sam i ja bio u njenim snovima podjednako kao i ona u mojim. Nisam želeo da je ispustim iz ruku, pa ipak, znao sam da će doći i taj trenutak kada ćemo oboje morati da otvorimo oči.

“Lovče na veštice“ – konačno je prozborila – “šta tvoja sprava kaže sada kada su svi veštice… i kada su svi usamljeni?“
“U takvim situacijama jurim samo glavne veštice. One najzlobnije i najpokvarenje. I upravo sam našao jednu“ – Naši jezici se isprepletaše a ostatak noći bio je kao zaboravljeno olakšanje, potpuna predanost tuđim pokretima, potpuna predanost osećanju neuznemirenog pražnjenja.
“Maska ti je uverljiva“ –rekoh kada su tablete odustale od svog pokušaja da odvoje telo i um.
“Ali ona to nije“ – odgovorila je nervozno – “ovo mi je svakodnevna odeća. Slušaj…“ – dodala je – “došla sam ovde sa nekim. Sa devojkom i dečkom. Mislim da me sada čekaju. Ti razumeš, jel da?“
“Naravno“ – odgovorih jetko – “Danijel, jel sam u pravu?“
“Ne… Marko.“ – odgovorila je hladno. Želeo sam da očitam nijansu bola u njenom glasu, očajnički sam to želeo.“

“Elizabeta je imala bogate roditelje i alkicu na pupku. Ustvari, alkicu je imala i na ušima, jeziku i klitorisu. Ono što nije uspela da prekrije tetovažama, prekrivala bi crnom odećom. Bio je to manji deo njenog tela. Bila je privlačna na onaj način na koji to mlade heroinske zavisnice mogu da budu. Izrazito svetle kože i bledog lica, pomalo je plašila otvorenošću i prodornošću plavih očiju. Mogao sam da je zavolim naravno, u njenoj nedorasloj ličnosti moglo je da se pronađe dovoljno dobrih osobina. Čak sam jednog dana mogao da je i zamislim kao majku, podgojenu sredovečnu domaćicu koja prčka oko šporeta. Njeni ekscentriteti bili su ustvari izraz potisnute želje za svakodnevnom, tako običnom vrstom ljubavi i bliskosti.
Posle nedelju dana viđanja, konačno sam došao u situaciju kojoj sam se nadao. Bili smo sami u stanu. Ona je otišla da se tušira. U trenutku nisam znao da li to zaista želim.

Imenik u njenom telefonu zaista je imao broj koji sam tražio. Neverovatno.. pomisao da ću barem još jednom čuti njen glas.“
“Elizabeta je izašla iz senke. Palila je cigaretu drhtavom rukom.“
“Čiji broj tražiš?“
“Mogao sam da je slažem. Čekajući je, čačkao sam po njenom telefonu. Zar je to toliko strašno?“
“Katarinin.“
“Oh… to si ti dakle. Lovac na veštice.“
“Izgleda da jesam. Stalno su oko mene, iako to ponekad ne želim.“
“Ovo je patetično“ – zasmejala se oštro i hrapavo – “Da li bi spavao sa mnom? Da li bi naplatila ukradenu informaciju? Ili bi samo otišao bez pozdrava?“
“Ne znam. Kasno je, nema više prevoza…“ – moja iskrenost zvučala je tako ružno.
“Šta ti hoćeš od Kaće?“
Iz mojih ustiju još jedno: “Ne znam.“ Želeo sam da me pretvori u žabu i da odskakućem niz stepenište.
“Stvarno ne znam šta želim od jedne lezbejke.“
“Lezbejke?“ – ponovo se nasmejala istim grubim zvucima – “Kaća nije lezbejka. Kada je to shvatila, shvatila je i da ne želi da se viđa sa mnom. Ja sam bila neka vrsta testa, probni lezbejski balon. Ali kao što vidiš i meni je često potreban kurac. Čvrsti, tvrdi kurac.“
Tada je zaridala i bacila se u fotelju.
Nisam mogao ni da je zagrlim.

Najsmešnije od svega bilo je to što nisam mogao da je pozovem. Ruka bi zadrhtala već kod trećeg broja, a slušalica bi se uz žestoki tresak vratila na svoje mesto. Umesto toga, pomoću broja, saznao sam njenu adresu.
Šta želite da čujete? Da je kuća bila daleko od grada, na ukletom brdu, šiljata i usamljena ispred ogromnog plavog meseca čiju svetlost prekida samo zamah krila jata šišmiša? Da su ispred kuće bili zabodeni kolci sa glavama onih koji se usudiše da priđu bliže toj zavodljivoj veštici? Ne, tako izgleda Mirijevo, kuća koju sam ja tražio bila je na Voždovcu, neokrečena i trošna, gotovo studentska, sa jednim neodržavanim dvorištem. Zastori su bili navučeni.

Šunjao sam se unaokolo kao pas koga su vlasnici zaboravili – još uvek navikao na ukusnu hranu iz konzervi nisam se usuđivao da jedem sa đubrišta. Ali glad je bila sve jača. Želeo sam da znam sve o njoj, šta radi u toj kući, da li je sama, želeo sam da primim njen miris koji je ta kuća svakako upila. Želeo sam da polako, gmižući iz periferije postojanja, postanem deo njene okoline.
Jedini delimično otvoren prozor nalazio se levo od ulaznih vrata iznad gomile đubreta, zapetljanog žbunja i oglodanog kostura prastarog bicikla. Zid se prekidao pola metra ispod prozora gradeći dovoljno oslonca za noge. Pomislio sam kako bih mogao to da izvedem.

Pratio sam liniju metalnog uzemljenja gromobrana i postepeno spustio svoje dupe na voajersku izbočinu. Oprezni okret ulevo i… ono što je očito bila nečija spavaća soba pokaza svoje obrise u mraku pred mojim očima. U sobi je, u udaljenom ćošku gorela jedna lampa šturo otkrivajući sadržaj prostorije. Još jedno iznenađenje nikakvog iznenađenja. Soba je bila sasvim prijatno nerazmeštena, ali naravno ništa od bilo kakvih tragova prljave veštičje rabote. Pomislih sarkastično kako se lonac u kome kuva malu decu i pravi razne pomade gotovo sigurno nalazi u prizemlju. – Utom, u sobu uđe veštica, glavom i bradom, i stade da se presvlači. Da, to je bilo telo koje sam sanjao… Očito je žurila jer martinke ne beše ni zapertlala a preko svojih ružičastih grudi hitro navuče crnu tuniku sa kapuljačom a zatim preko sebe nabaci tamni mantil i još tamniju šminku. Kosa joj je bila nakostrešena i čupava, prkosna u svom izobilju, dozivala je da je neko dodirne i pomazi. Ni ne sanjajući da svaki njen pokret prati budno oko manijaka dohvatila je zapištali telefon i sjurila se niz stepenice.

“O-ho!“
Uhvatio sam se za pljosnatu žicu i otklizao nogom, udarajući u oluk i budeći nekakvu mačketinu iznad sebe koja tužno zamjauka. Gubio sam oslonac i rukama panično mlatarao po vazduhu tražeći nešto za šta bi se uhvatio. To “nešto“… nije postojalo. Padajući u žbunje ugledao sam zvezdano nebo i divnu siluetu veštice kako jaše na metli… 
Posle trenutka u kome sam došao do vazduha, svojom izgrebanom zadnjicom potražio sam izlaz iz tog zapetljanog lavirinta. Sačekalo me je poznato lice.
“Baš kao i prvi put.“ – podsmešljiva konstatacija. – “Jel ti uopšte znaš hodati? Do sada sam te videla samo kako puziš.“

“Oh, naravno.“ – skočih na noge, vadeći grančice šiblja iz rukava i kamenje iz džepova – “Samo, tražim nešto izgubljeno.“.
“Stvarno? A šta to?“
“Onaj trenutak kada sam te zagrlio i kada smo postojali samo nas dvoje.“
Lice joj postade ozbiljnije i udaljenije. 
“Da li želiš sa mnom na “Šabat“?“
“Sa tobom… gde? – znao sam svakako. Nisam znao da li ona ZNA.“
“Na “šabat“. Okupljanje veštica. Retko kome dozvoljavamo da gleda.“
“Ne znam… želim li?“
“Moram da te upozorim, bićeš ljubomoran, bićeš još ljubomorniji. Poludećeš od želje za mnom. Ali ako prođeš test, ako budem svačija… možda budem i tvoja.“
“Idemo.“

“Večeras ćemo izvesti ritual spuštanja Meseca.“ – rekla mi je svečanim glasom, dok su joj oči sijale.
“ˇBukvalno ili metaforički? Čisto da se pripremim.“ – upitah blago ironično. Ulazili smo u aromatični četvorosobni stan na Novom Beogradu i sve je to već počelo da deluje na mene.
“To je zapravo ulazak mesečeve Boginje u smrtno telo.“ – okrenula se – “Možda izabere upravo mene.“
“Da… možda.“ Mrak i saglasje raspevanih glasova.

“…Budite sa nama, o Boginjo i Bože
Svojim umom tražimo razumevanje vaših misterija
Svojim očima gledaćemo lepotu zemlje
Svojim ustima o vama ćemo zboriti rečima i pesmom
Svojim rukama činićemo dela vaša
Svojim grudima utehu ćemo davati
Svojom vaginom ispovedaćeno radost davanja novog života
Svojim stopalima gazićemo putevima vašim…

Prostorija je bila ogromna, oslobođena nameštaja. Po mekim tepisima gazila su bosa stopala. Ljudi su sedeli ili stajali u krugu, leđima pribijeni uz zidove. Većina je bila u crnim odorama (nevešto sašivenim), pa ipak, bilo ih je i u farmerkama i duksevima. Nekoliko muškaraca (smirenih i sa blagim izrazom dosade, za razliku od mene) i ogromna većina devojaka i žena. Retko ko je obraćao pažnju na mene. Bilo je to utešno.

U sredini prostorije stajao je masivni okrugli drveni sto sa ogromnim brojem raznolikih predmeta. Dominirale su dve sveće, na suprotnim krajevima. Jedna beše zelena – ona simbolizuje boginju – prošaputala je uzbuđena veštica do mene, dok je druga bila jarko crvene boje – ona simbolizuje…. – ja, ja, ja, ukapirao sam – prekinuh je u nepotrebnim podukama. Bio je to svojevrsni oltar na čijoj se sredini nalazio gorionik u kome su paljeni mirisi, dok je ispred njega postavljena žrtvena posuda. Koliko sam mogao da vidim mesečevom božanskom paru nudilo se mleko, vino, voće, zrnevlje i slično. Kokošju krv i krilce slepog miša su, izgleda, zaboravili u frižideru.
Na oltaru je stajao i ritualni bodež, okrnjena kristalna figurica božanskog snošaja (prilično zanimljiva moram priznati), razna bižuterija i slična pomagala.

“Večeras ćemo dobiti novog člana našeg kovena!“ – povika pomalo netaktično krupna majčinska figura čija su vimena prečesto namigivala iz njene haljine.
Devojčurak sa kikicama i ogrlicom sa šiljcima stade bojažljivo ispred stola.
“Drage veštice i veštaci, pardon vešci, zaklinjem se krvlju mojom srednjoškolskom da ću svaku noć ubijati po jedno malo dete i…“
“Ćuti budalo!“ – cimnula me je odsečno i snažno i ja zaista ućutah.
“Gospo Meseca, nespokojnog mora i zelene zemlje…“ 
“O jebeni Isuse Hriste, pa neće valjda opet da peva?! “
Pogledala me je oštro i ja shvatih da je to poslednja opomena pred isključenje.

“Gospode Sunca i divljih stvorenja…
Prihvatite ovu ponudu koju ja stavljam u vašu čast…
I podarite mi mudrost da spazim vaše prisustvo u celoj Prirodi
O velika Boginjo i moćni Bože!…“

Ljudi su se izmešali i počeli sa neformalnim razgovorima. Žamor ljudi najavio je pauzu u radu veštičjeg sabora. Mala hevi-metalka postala je priznata i prihvaćena veštica. Bajno.
Pogledao sam je molećivim očima. – Katarina, da li imam tvoju dozvolu da se večeras napijem?“
“Nemoguć si.“ – ustala je i pomešala sa sebi sličnima. Da li je to značilo: Da, Nikola, imaš moju dozvolu da se pristojno usvinjiš? Pa, dao sam sebi slobodu da njen gest upravo tako protumačim.“

“BOGINJA BIRAAAA…. BIRAAA… BIRA… TEBE!“
Bilo je napeto kao na “Bingu“. U meni je bilo dovoljno crnog vina da ubije afričkog slona. Ali ipak primetih kako prst neopozivo i nesumljivo pokazuje na nju. Dobila je šta je tražila. Zašto je meni pucao kurac za sve to?
“Ukloni odeću.“ – zakokodakala je veštica-matrona.
Pogledi svih prisutnih bili su na njoj. Bez ikakvog nagoveštaja stida skinula je mantil, cipele, suknju i tuniku. Ostalo je bilo ono što je dobila od prirode.
“Zar boginja već nije u tebi?“ – pomislio sam. Pogledao sam oko sebe. Devojke su napetije posmatrale od muškaraca. “
“Obuci se. Obuci tu prokletu odeću.“ – poželeo sam da kažem. Okej, ljubomora je upravo ono što mi je nagovestila.
“Kao što se zemlja okreće oko ose… okreni se!“
Katarina pohita da izvrši instrukciju. Išla je u krug; mazeći svakog po licu, dozvoljavala je vatrenim pogledima da bolje upoznaju njeno razigrano telo.

“Mlekom ovim, mlekom naše predobre majke, dojim te… “ – Debela krava sipala bi belu tečnost preko njenih grudi dok je masa oduševljeno klicala.
“Kao što se Mesec kreće oko Zemlje… okreni se!“
Katarina otpoče novi krug. Učesnici su ovog puta bili oslobođeni. Ruke su letele, i svako bi proverio glatkoću njenih bedara, teksturu zapaljene kože.
“Medom ovim, slatkim medom prirode, hranim te… “
Dala joj je da kuša iz činija.
Opčinjeni ljudi su dlanovima davali ritam, ubrzavajući kako se bajalica približavala klimaksu.
“Kao što se Zemlja kreće oko Sunca… okreni se!“
“Katarina je postala oruđe zajedničkog užitka, kalup u koji se useljuje Boginja. Strasne poljupce davala bi svima, neretko na kolenima. Muškarci bi je, podstaknuti od razularenih žena, povlačili dole, svojim prljavim rukama…“
“Vinom ovim, crnom krvlju božanskom, pojim te… “
Žamor se pojača do maksimuma. A onda… sve se nekako utiša.
“Donesi vino… donesi vino… “– siktao je neko u mraku.
“Ali… ali… nema više… “
Ljudi su začuđeno buljili u ispražnjene činije.
“Popio je vino… popio je sve vino…“ – prvo šapat, a zatim sve glasnija optužba, ukaza na mene.
Nacerih se groteskno u sebi, i podrignuh naglas.
“SAMO SAM GA PROPUSTIO KROZ BUBREGE… MOGU DA VAM VRATIM AKO HOĆETE…. “

Mesec je bio pun, išli smo kući pešice.
“To je bilo tako, tako….“ zgrčenih pesnica, kiptala je od prividnog besa.
“Zagrlio sam je i snažno utisnuo svoje usne na njene. Potrajalo je dobrih petnaestak sekundi.
“… tako jebeno smešno! A ha ahhaaahahahaha hahaha !“
Prsli smo oboje u zarazan, ispražnjujući smeh.
“Jesi li videla njen izraz lica kada sam krenuo tobože da povraćam… neprocenjivo. Mislim da se uplašila za svoj skupoceni tepih.“
“Da, a kada si ponudio da umesto vina daš nekoliko declitara sopstvene krvi, mislim da je mala metalka pala u nesvest.“
“Dešava se. Ne znam kako će da da odjaše kući na metli posle svega…“
“Nikola?“ˇ
“Daaaaa?“
“Vodi ljubav sa mnom. Noćas.“ – imala je smrtno ozbiljan izraz lica.

Zašto su mi sećanja na srećna razdoblja mog života gotovo uvek mutna, neobjašnjiva i nepristupačna, dok loše trenutke pamitim gotovo fotografski oštrom preciznošću? Živeti u sreći znači vrlo malo pažnje pridavati sadašnjem trenutku. Pod dejstvom životne radosti tok vremena kao da dobija svojevrsnu elastičnost, ugiba se i previja, ponekad spaja na nemogućim mestima, gradeći petlje i kauzalne paradokse. Sve u svemu, život sa Katarinom u trošnoj kućici sa čijeg sam prozora jedne prohladne noći ugledao njene naježene bradavice gubio je onaj svakodnevni hronološki red uspona i padova. To čak nije bio ni jedan neprekidni uspon sreće, već više horizontalna linija devičanski nedirnute egzistencije.

Mnogo više zajedno nego odvojeno (barem u početku), proživljavali smo promenu godišnjih doba, buđenje prirode i sokova u biljkama, životinjama, i svakako ljudima, pa i nama samima. Trenuci najvećeg ushićenja bili su sadržani u našim nagim šetnjama po prirodi, sakupljanju bilja za čarobne napitke. Zastao bi pored kakvog drveta i posmatrao kako se niz prevoje njenog golog veštičjeg tela slivaju kapi pode, kako šuštanje lišća ima istu boju kao šuštanje njene kose, kako dirljivo zamiranje Sunca najavljuje samo to da će i sledeće jutro biti pored mene.

Viđanje sa drugim ljudima ograničavalo se na ponoćna lutanja velikim gradom. Imala je tu stalnu potrebu da očarava ljude, potpune neznance, da baca čarolije i osvaja duše. To joj je bilo prilično lako, dovoljno je bilo da prozborite koju reč sa njom pa da shvatite da ste već u njenoj vlasti. U pojedinim trenucima gubio sam svoj identitet, ponoćni grad bio je stvoren za nju, ja sam bio samo rob, poslušni sluga, pas koji prati u stopu. Društvo kome je pripadala pre mene, pojavljivalo bi se ponekad, iznebuha, punilo kuću čudnim mirisima, pogledima i izrazima, ili mnogo češće, kralo ju je od mene i odvodilo na neka užasno tajanstvena mesta na koja nisam imao želju da idem, na nečije rođendanske žurke, proslave uslova ili obnove godine. Ljubomora u meni, taj moćni izvor i pokretač, lagano se gasio, rafinišući se i sublimirajući u neka nova osećanja pomirenosti i predaje. Katarina je bila moja. Ponekad, i nikako cela. Sa tim sam morao da živim. Ali nesvesni um, potisnuto – JA, tražio je izlaz iz toga.

Mariju sam upoznao u gradskoj biblioteci, okrečenoj zgradi na samom kraju knez – Mihajlove, tamo gde reka ljudi zaliva obalu Kališa i gde se već može osetiti miris reke i starih zidina. Sve češće Tinino odsustvo iz naših zajedničkih ritualnih buđenja nateralo me je da se vratim starim prijateljima. Našao sam ih na zaboravljenim policama znajući da će oni uvek imati vremena za mene. Unutrašnji razgovori sa Spinozom, Kantom, Hakslijem ili Frojdom ne mogu se meriti sa dijalozima koje vodimo sa pravim ljudima. Kanta možete opsovati, pa ipak, on će vam odgovoriti sasvim filosofski kulturno i korektno. Ti “ljudi“ nisu imali osećanja koje ste mogli da povredite.

Marija jeste, ali Marija je bila plastična i mentalno prilagodljiva kao parče zagrejanog voska. Na moju viku i šibanja povlačila bi se i apsorbovala, amortizovala. Marija je pored toga bila vrlo ozbiljna, imala je stalni, sasvim pristojni posao u kancelariji, svoje prihode koje je mudro i zrelo trošila, kao i dovoljno vremena za sve u životu, a ponajviše za mene. Bila je to dobrodošla promena, preko potrebna, štaviše. Ukratko, trebala mi je majka koja bi me privila na grudi, zadojila, povremeno izgrdila kada bih bio nevaljao, ali nikada odbacila. Nešto približno tome našao sam u njoj.

Onog dana kada sam prenosio stvari, ne verujući iskreno da će to značiti išta konačno i neopozivo, Katarina mi je otvoreno rekla, smešeći se iskreno kao i uvek: “Začaraću je, znaš. Baciću nešto loše na nju.“
“Okej, štagod. Vidimo se Tina… nekad.“

Počelo je sledećeg meseca. Sećam se da smo ležali u krevetu, bilo je oko podneva, bio je vikend, ili je Marija javila da neće doći na posao. Legao sam preko nje i video grč bolana njenom licu.
“Šta se dešava Majo? Jel si dobro?“
“Boli me… boli me, tu dole…“
Mislio sam da joj jednostavno nije do seksa i brzo sam zaboravio na to. Ali jutarnje mučnine postale su učestalije. 
“Ostani kod kuće“, govorio sam joj. “Zaboravi na posao. Previše se naprežeš i trudiš. Sve je to od toga. Ostani u krevetu i odmori se.“

Istina je bila da sam bio ljubomoran što jedino ona donosi novac u kuću. Prilično je iritirajuće zavisiti od druge osobe, kao školarac tražiti kintu za pljuge ili džoint.
I tako, vrlo brzo, mnogo brže nego što je i sama shvatala, njen stalni posao je nestao, a sa poslom i prihodi. Postali smo neuredni hipi par koji po ceo dan leškari u krevetu. Mučnine i bolovi u stomaku dobili su svoj utvrđeni ritam.
“Nikola… mislim da sam trudna.“
“Gluposti. Uvek smo vodili računa.“ – rekoh pre nego što je pravo i puno značenje njenih reči doprelo do mog mozga.
Istrčala je u WC da povraća.

Tokom te nedelje otišla je kod lekara. Marija nije bila trudna, imala je cistu na jajniku. To je nekako označilo naš kraj. Njena odluka da se odseli od mene i od mog načina života, kao i da se vrati na svoj stari posao koji je istinski volela, samo je stavila krajnju tačku na tu epizodu.

Sa kojom lakoćom sam se vratio u Kaćin život govori to što kada je sivog jutra bez reči otvorila vrata, ja sam samo ušao i legao u njen krevet. Spavali smo kao brat i sestra, čvrsto vezani uzdrmanom ali postojanom ljubavlju.
Ali dobrodošlica nije bila onakva kakvoj sam se nadao. Jedan nesigurni pokušaj da iz svog života izbacim prokletu vešticu svoj epilog dobio je tako što su u moj život ušle još njih jedanaest! Čitav veštičji koven preselio se kod Katarine uzurpirajući svaki santimetar slobodnog prostora. Da li možete sebi da dočarate život sa dvanaest ŽENA u istoj kući, bile one veštice ili ne, dvanaest vila koje su prosto obožavale da se šetaju gole po kući, da svaki dan provode u pijanom veselju, povremenim izlascima na andergraund žurke, da čitaju odlomke iz dela Markiza De Sada i prepričavaju svoje intimne događaje sa istom predanošću sa kojom bi jele smrznutu hranu ili motale gudru? Zvuči kao raj, zar ne? Ali to jednostavno nije. Verujte mi.

Hvatao sam sebe kako sve češće govorim: “Poludeću. Poludeću ako ne odem iz ove kuće.“ Ali čarolija je bila prejaka. Dvanaest veštičjih mađija protiv moje slabašne volje karaktera čvrsto su me vezale za njihovu postelju i njihove komično-mistične rituale. Problem je bio u tome što sam ponovo osećao kako gubim samog sebe, kako nestaje moje unutrašnje lice, kako sve više postajem bezlično oruđe čarobnica. Nemojte me pogrešno razumeti, takav život imao je i svoje dobre strane i lepe trenutke. 
Soba na spratu pretvorena je u jedan beskonačni divan. Nalik turskom haremu vazduh su ispunjavali mirisi zapaljenih štapića sa aromom vanile i cimeta a kroz poluprovidne zastore i velove progvirila bi nečija obnažena noga ili vitki ženski vrat. Trebao sam samo da lenjo ispružim ruku i uzmem grozd sa nečije stidnice ili oljušteni nar sa napućenih usana. Crno vino je teklo u potocima i u retkim trenucima kada bi većina cura zaćutala u popodnevnoj dremci, osetio bi se kao persijski šah na kokainu.

“Zašto si mi dala pogrešan broj?“ – upitah iznenadno.
“Šta?“ – začulo se lenjo sa njene strane.
“Ah, ništa.“ – moje pamćenje retko se poklapa sa tuđim, to sam odavno naučio.
“Sutra je petak trinaesti.“ – prošaputala je u moje uho.
“Dobrooo…. pa?“
“Veliki Šabat se ponovo održava. Kažu da će biti poseban.“
“Mogu da se kladim. Katarina… nemoj da ideš, molim te.“ˇ
“Kako?“ˇ- nasmejala se onim uverljivim, istovremeno ledenim osmehom.
“Molim te da ne ideš. Budalaštine kojima se baviš…“
“Budalaštine?!“ – ustala je hitro, navlačeći gaćice. Nekoliko devojaka se promeškoljiše i probudiše. Ubrzo nastade uobičajena graja. Time je razgovor bio završen. Imao sam u toj meri loš predosećaj da je glava htela da mi eksplodira.

Prizivanje rogatog Boga odigralo se u prilično udaljenom gaju zaštićene šume Jajinaca. Previše mračnih ljudi, ljudi koje ne poznajem… Atmosfera je bila zloslutna, ni nalik komičnim scenskim izvedbama i solo falširanju prethodnih okupljanja.

Zapaljena je velika ritualna Lomača – vatra se dostojanstveno pela ka zvezdama, pomahnitali ljudi su ubledelih lica igrali oko njenog žara. Prvi put sam osetio kako tu zapravo ima nečega, kako pojedinci zaista unose svoju dušu, ono svesno i nesvesno, u grupno sadejstvo uznemirenih psiha.

Seli smo daleko od prvog kruga. Nije ni reč progovarala; izlaskom iz ove šume ništa više neće biti isto.
Predstavnice kovena primale su pričest. Bilo je ovo izvrtanje svete liturgije, besramno poigravanje sa crkvenim simbolima, blasfemija za koju biste u srednjem veku završili vrišteći u plamenu. Nikad nisam voleo Crkvu. Institucionalizovati ljudsku veru znači staviti okove ljudskoj duši. Humanizam ne preživljava u zvaničnim religijama. Pretvara se u bespogovornu podređenost višoj instanci i njenim predstavnicima na zemlji. Jebeš predstavnike. Jebeš podofilne popove. Ali pljuvanje religije jeste nova religija. Izvrtanjem nečeg rđavog retko kada se dobija nešto dobro, zar ne? Ukratko, prisustvovali smo Crnoj misi, i ja odlučih da zauzmem čvrstu distancu.

Obuzeti duhovi kopali su kanale dok im se znoj slivao niz napeta lica. Pripravljanje užarenog pentagrama sa prečnikom od oko deset metara trajalo je prilično dugo, ali krajnji izgled bio je sasvim efektan. Mogu da zamislim izraz lica šumara koji će sutradan poći u šetnju. Veštice su se trljale kremom iz zajedničkog suda. To će im da ti sposobnost da lete ili da se pretvore u kakvu životinju. Zvuci bubnjeva i arlaukanja označiše da je došao čas da se pažnja rastrčanih satanista usmeri ka centru. Veštice su ostavljale kapi menstrualne krvi i svoju zakletvu. Muškarci su mogli donirati i svoju spermu. Pripala mi je muka od idiotizma čitave ceremonije. Da li je moguće da ljudi, ove mlade tupave budale, ne umeju razumnije da osmisle svoj život?

“Astarta, Izida, Hekata, Persefona, Medeja, Dijana, Selena… skupi svoje moći i dozovi muža!“
“Veštice“ bi vadile svoje amajlije i uperile ka Mesecu. Zatim bi novi glas nadjačao ritualna mrmljanja ostalih:
“Dođite, dođite, anđeli Tame; dođite amo pred ovaj krug, bez straha, užasa ili izopačenosti, da izvršite naše zapovesti; i budite spremni da postignete i svršite sve što ćemo vam narediti…“
Teurgija je očigledno slabo delovala. Demoni su izgleda bili na nekom zabavnijem mestu. Nisam ni primetio kada je nestala od mene. Sada je bila tamo negde, blizu vatre, spremna da dočeka svog Boga.

Zatim svi zapevaše:
“Onog što slike okiva, što očarava
Zao lik i zle oči
Zla usta i zao jezik
Zle usne i najlepše čini
Duhovi nebeski, pozovite!
Duše zemaljski… POZOVI GA!“

Nisam bio pripreman. Zaista nisam. Iz šume teatralno izađe muška groteskna figura sa crvenom maskom čoveka koji obavlja veliku nuždu, monstruozno velikim falusom i dva okićena roga na glavi. U ruci je držao flašu vodke, i često se klanjao oduševljenoj publici, rizikujući da se stropošta i ne ustane. Očigledno se prvoklasno zabavljao. 
Kernurijus, Janus, Pan, Bafomet ili Lucifer, ko god on bio, stade u centar kruga i stade da deli evristihiju. Veštice, uzveseljene tinejdžerke, klicale su oko svog rok idola. 
“Đavo vam naređuje da se skinete! Momentalno da se ski…. “ – štipkao bi ih i cmakao, očigledno i sam iznenađen količinom oduševljenja i razbacanih ženskih hormona.

To je bilo sve što sam želeo da vidim. Dovučen u sred začarane šume, bio sam osuđen da čekam jutarnji gradski prevoz dva kilometra niz put. Zalutavši sasvim voljno, gotovo sudbinski, naišao sam na njih.

Đavo je u svom zagrljaju imao moju Katarinu. Nije se mnogo opirala. 
“Obavili smo Hieros Gamos – ritual svetog venčanja. Od večeras smo muž i žena“
“Zaista? Pa, čestitam.“ – uistinu nisam bio ubeđen da je pijani lik išta mogao da uradi i pored džinovskog penisa koga je sada nosio u rukama. Pitate se svakako da li se u meni javila ta neizdrživa želja da čoveku prospem zube? Uistinu ovde se radilo samo o tome da je tuđa ruka bila oko ramena moje cure. Nečastive sile ou ovoj priči nemaju svoje mesto. Da li ipak moje?

“Zdravo, ja sam Nikola.“
“Ćao, ja sam Marko. Jel ti se sviđa kostim?“ – nasmejao se ljigavo. – “Hej, samo izvoli, posle ćeš moći da se hvališ kako si jednom naleteo na pravog Đavola i pomerio mu bulju od batina…“ – dodao je videvši moje zgrčene pesnice. 
“Ne.. u redu je.“ – u trenutku sam odustao od svoje sasvim ozbiljne namere. Ipak, ta slika kako džinovskim kurcem razbijam njegovu lobanju golicala mi je um. – “Zaslužujete jedno drugo. Zaista.“
“Hvala ti… hvala ti što nisi ispao kreten.“ – zacvilela je Kaća.
“Zar nisam?“

To je bio kraj. Rogati đavo se na kraju pojavio, ali ispalo je da sam to zapravo ja! Jutro se već pomaljalo i ja odlučih da pre kreveta svakako posetim prodavnicu pića. Veštice nisu ničije, mogu biti svačije, mogu biti nečije… na kratko…
Slika jedne veštice još uvek je u mojoj glavi ali čarolija… pa. čarolija je odavno spala.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *