HROMI VUKODLOMAK

VUČJI DANI


(odlomak iz romana Hromi vuk)

Bilo je vrlo hladno veče koje je ubrzano prelazilo u noć, kao da je nečija nevidljiva ruka podjednako sejala mraz i crnilo sa visina na šumadijski kraj. U seoskoj štali obasjanoj sa par buktinja dvojica promrzlih slugu ogrnutih u iscepane kabanice vodili su žustru prepirku.
„Sutra je dan Sv. Mrate, Vučji dan! Tako piše u kalendaru što ga gospodar imade. Crveno slovo! Ti pijanduro glupa!“
„Nije nego je dan Svetog Stevana od Dečana, srpskog kralja koji je za krst časni umro! Nemoj ti mene učit, dve godine sam služio kod Grka u crkvi…“
„U pravu ste. Obojica.“ – začu se iznenadni duboki hladni glas koji je dopirao sa ulaznih vrata koja behu poluotškrinuta, na šta se sluge prepadoše ko zečevi. Sa tim rečima je ulazila i vejavica u štalu. Dvojica slugu se prestrašeno okretoše a zatim brzo prekrstiše ugledavši čovečiju priliku u crnom. Beše to neki putnik namernik. Njegove oči, sakrivene duboko pod kapuljačom odbijale su crvenkasti plamen buktinje.
„Sutra je dan Sv. Mrate, po latinskome Svetom Martinu, u narodu serbskom ipak bolje znan kao Vučji dan. Tih su dana vuci najgladniji po šumama i tih se dana najviše torovima bliže. Ali je takođe dan na koji je počinuo Stefan Dečanski, u tamnici u koju ga je njegov rođeni sin, Dušan Silni bacio. Crkva naša pravoverna priznaje i praznuje obe slave. Znači, obojica imate pravo.”.– nastavi misteriozna prilika, smešeći se neodređeno i praveći dva tri koraka ka toploti i unutrašnjosti.
Sluge se za isti broj koraka povukoše. Jedan od njih povika: „Proklet bio spodobo, što se u sred mraka šunjaš! Lice nam svoje pokaži!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *