RECENZIJE

VUK – LEO KARU

Roman pod nazivom “Vuk” od mladog i još uvek nepoznatog britanskog pisca Leo Karua (nisam sasvim siguran ali mislim da bi se njegovo prezime Carew možda bolje transkribovalo u Kerju, zar ne?) je prvo delo u epsko-fantastičnom serijalu “Pod nebom severa”. Iako se dakle njegova proza šire definiše i reklamira kao epska-fantastika, ovde nema gotovo nimalo fantastičnih bića, predmeta i pojava, magije i sličnog, što me veoma podseća na situaciju sa Krvavom zemljom od Aberkombija..

Radnja “Vuka” dešava se u izmišljenom svetu podeljenom na Južnjake i Severnjake. Od samog početka međutim autor koristi poznate toponime i motive iz istorije i geografije poznatog sveta (Zapada i Severa Evrope), kao i neke iz mitologije severnjačkih naroda Evrope pa se tako stvara jedna veoma čudna mešavina izmišljenog i stvarnog. Ovo takođe podseća na Aberkombija i ja sam već izrazio svoj (negativni) stav prema ovakom vidu kreiranja fantastike. Vremenom saznajemo da se radnja zapravo dešava na Albionu, ostrvu pored većeg kontinenta (zvuči poznato?) gde kultivisaniji jug sa prezirom i gnušanjem gleda na varvarski sever.

Dosta okolišanja, autor Leo Karu očigledno u svom delu aludira na jednu alternativnu izmišljenu istoriju Britanije gde su južnjaci svakako civilizovani narod koji se razvija na temeljima i tekovinama Rimljana, dok su Severnjaci alegorijska predstava divljačnih naroda Gala, Pikta i drugih. Ako Severnjake moramo izjednačiti sa samo jednim realnim istorijskim narodom onda bi to zasigurno bili Kelti i čini mi se da je Leo Karu bio pod značajnim utiskom keltske istorije i naročito njihove mitologije.

Ono što najviše ukazuje na to da je autor bio “inspirisan” pravom istorijom sveta jeste oslanjanje na rimsku etimologiju u označavanju vojnih jedinica i činova u vojsci i državnoj upravi. Tako su i vojske južnjaka i severnjaka bez razlike, podeljene na centurije i legije kojima komanduju centurioni, na sudovima predsedavaju liktori, itd. Dalje, u trgovini južnjaka i severnjaka sa glavninom kontinenta spominju se istorijski poznati narodi kao što su Franci, što takođe unosi izvesni stepen zabune u čitavu priču.

Dalje, autor često spominje demone i pale anđele, kao i predstave raja i pakla, što je utemeljeno na judeo hrišćanskoj mitologiji, pa takođe nema svog mesta, barem po meni, u jednom alternativnom izmišljenom svetu gde se vera Hrista ne spominje kao takva. Zbog svega ovoga ja se čak ne bi ni usudio da Vuka okarakterišem kao čistu epsku fantastiku već možda bolje kao alternativnu istorijsko-ratnu prozu sa fantastičnim elementima. Znam da je ovo rogobatno ali svako ko počne da čita shvatiće koliko je u ovom delu čista fikcija pomešana sa nekim realno postojećim pojavama i konceptima, što meni uopšte nije prijalo.

O čemu se zapravo radi u ovom romanu? Generalno posmatrano, radnja govori o ratu između juga i severa i počinje od trenutka kada mladi ambiciozni i beskrupulozni južnjački general Belam (inače niskog porekla, pa mora da se dokazuje više od drugih plemića) odluči da napadne sever Albiona.

Južnjaci i Severnjaci, da napomenemo jer je suštinski bitno za priču, uopšte nisu iste rase ljudi. Južnjaci su prikazani kao mi – ne toliko dugovečni gramzivi, mlitavi i od prirode odrođeni ljudi poljoprivrede i tehnologije. Severnjaci su sa druge strane zapravo nadljudska stvorenja – visokog stasa (svi su preko 2 metra), životnog doba od nekoliko vekova i ono najbitnije – sa spoljašnjim koštanim oklopom koji ih čini znatno snažnijim i opasnijim ratnicima. Osim toga, Severnjaci su u potpunosti spojeni sa prirodom u kojoj žive i trude se da kao ljudska vrsta što manje utiču na promenu divlje sredine u kojoj podižu svoja staništa.

E sad, zašto bi bogati i zadovoljni jug sa svojim lepim obradivim zemljištem napadao zemlju gde žive džinovi deset puta snažniji od običnih ljudi, to nama čitaocima nije baš sasvim jasno. Uzmimo da je razlog tako obična i česta pohlepa. Ovo je prva u nizu veoma krupnih logičkih nedoslednosti romana.Da se vratimo još malo na Severnjake jer se roman zapravo mnogo više bavi njima nego Južnjacima. Severni narod naziva se Anakimi. Autor ih naziva “palim anđelima”, što ponavljam, veoma iritira i zbunjuje. Anakimi su dakle džinovska bića sa spoljašnjim koštanim oklopima, koji izgledaju kao neka vrsta spoljašnjih rebara?! Zašto je ovo bilo potrebno, zašto je autoru bilo potrebno da ovoliko i na ovaj način “nabudži” Anakime meni uopšte nije jasno i ovo smatram još jednom velikom manom romana. Pored ovog ostaje i sasvim nejasno da li Anakimi imaju i unutrašnji set rebara, i ako imaju, od čega su zapravo nastala ova spoljašnja?!

No dobro, zanemarimo te besmislice za trenutak.Glavni tok narativa bavi se previranjima na tronu severnjačkog naroda nakon bitke u kojoj je njihov kralj poginuo smicalicom južnjaka. Presto po pravilu i tradiciji preuzima njegov najstariji sin Roper, ali to je još uvek neiskusan mladić, nedokazani ratnik, plemić slabašnog karaktera (u početku) koji nema mnogo uticaja na razne frakcije u Anakimskom društvu. Intuitivno prirodno vođstvo nad vojskom i narodom preuzima najslavniji ratnik Ivoren. Ivoren je međutim beskrupulozni prepredenjak koji zna da pravo na presto nije njegovo i da on ne može biti legitimni kralj naroda, i iz ove dihotomije, iz ove dualnosti vlasti, “zakonite” i “snage jačeg” roman Vuk vuče svoju dramatiku.

Ono što još mogu da primetim jeste da rase u romanu kao i sama poglavlja dosta nalikuju na nivoe neke “igrice”, pri čemu na um prva pada čuveni Warcraft (Anakimi kao Orci), pa sam sasvim siguran da je autor pasionirani gejmer što generalno nije loše, samo ne bi trebalo tako očigledno da se očitava u njegovom stvaralaštvu.U druge mane Vuka ubrojao bih i nedovoljno dobar razvoj likova, što se posebno odnosi na južnjake, a ponajviše na Belama, čiju svrhu u romanu zapravo nisam ni razumeo. Možda će on dobiti nešto značajniju fabularnu ulogu u nastavcima.

Osim toga, primetio sam i da autor ume iznebuha da ubaci neke nove likove, što dosta otežava intuitivno praćenje bitnih pravaca zapleta. Takav je na primer “Ubica džinova”, južnjački plaćenik po imenu Garet Eoten-Drafend, koji u par poglavlja postaje de fakto najveći ratnik sa obe strane Crne reke, i tako jedan od veoma značajnih likova. A to sve tek u poslednjoj trećini romana!Za kraj, roman “Vuk” bio opisao kao epsku-fantastiku B klase, nove generacije, u velikoj meri zasnovane na stvaralaštvu Džordža Martina, što se očitava u činjenici da se, poput mnogih novijih dela žanra, proporcionalno manji naglasak stavlja na magiji i fantastičnom, a znatno veći na političkim intrigama, sukobima i odnosima među frakcijama, klasama i klikama jednog društva. Još jednom, ovo samo po sebi nije loše, i svakako povećava dramatičnost dela, ali umara kada se čita iznova i iznova na veoma sličan način.

Najveća vrlina dela su zaista odlični, uzbudljivi i elaborirani opisi bitaka, što, iznenađujuće, ipak uspeva da izvuče Vuka nešto iznad proseka (za dlaku) i svrsta ga u čitljiva dela koja mogu preporučiti ljubiteljima žanra (ali samo njima).

Ukupna ocena 6,5 10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *