Recenzija za knjigu Zabluda Svetog Sebastijana Vladimir Tabašević autor – ili kako sam nakon čitanja ove knjige zamrzeo reči, knjige i sve napisano, a ponajviše reči mašala, obaška i muštuluk.
“Lepe knjige dobijaju lepe recenzije, a ružne ostavljaju ružne utiske i ožiljke.” U tom smislu, izvinjavam se unapred svima što ova recenzija neće biti naročito zanimljiva i “lepa”. Pisanjem utisaka o OVAKVOJ knjizi jednostavno je nemoguće napisati i stvoriti nešto lepo. A vi sami, dragi moji čitaoci odlučite da li ćete ovu recenziju uopšte i pročitati (ja se ipak nadam da hoćete), kao što vas molim da dobro promislite da li ćete pročitati knjigu o kojoj recenzija govori (ja se nadam, ne, ja vas zapravo preklinjem, da to ne činite).!!!
Hajde da ne živimo više u zabludi (Svetog Sebastijana ili bilo koga drugog). Ninova nagrada za najbolji roman godine APSOLUTNO više nema dodira sa realnošću niti ima pravo da sebi prisvaja takvu titulu. Ovo se naslućivalo godinama unazad ali je ovogodišnjim izborom pobednika : -„Zabluda Svetog Sebastijana“- tog disleksičkog proizvoda nabujalog piščevog ego-tripa koji nasumičnim nabacivanjem reči na papir zamišlja da je književni mesija postmoderne, komisija za dodelu nagrade NIN-a prešla svaku granicu pristojnosti, smisla i obzirnosti prema ideji koju jedna književna nagrada predstavlja.
Šta reći o ovoj knjizi osim da je do sada nezapamćeno testirala moju volju i karakter, moje moždane vijuge i pojam o književnosti kao takvoj, kao sredstvu za izražavanje neke poruke. Neke ideje. Nekog značenja. Od spomenutih pojmova ovde nema ničega. Čitao sam ovu knjigu samo zato da to ne biste morali i vi. Ali bukvalno, iz puke samilosti prema drugim čitaocima, drugim ljudskim bićima koji će uspeti da ukrote prokletu faustovsku radoznalost i koji neće napraviti istu fatalnu grešku kao ja. Koji neće uzeti u ruke ovu, ovu… abominaciju.
A šta to prokleto znatiželjni čitalac (jer će takvih uvek biti, takvih literarnih mazohista poput mene koji ne mogu da se suzdrže) može uopšte pronaći i otkriti u ovoj knjizi-enigmi koja svojim odbojnim koricama, kratkim opisom sa zadnje strane ili uvidom u prethodno napisana dela istog autora ne daje apsolutno nikakve naznake o svojoj sadržini?
Zabluda Svetog Sebastijana kritika
Prvo da objasnimo šta ova knjiga… uh, Čak i ‘knjiga’ je ovde vrlo diskutabilan pojam…
Dakle šta knjiga Zabluda Svetog Sebastijana nije.
To nije roman, zasigurno. Roman kao vrlo jasno definisana književna forma ima svoja pravila i kriterijume koje Nin-ov dobitnik nagrade NE ISPUNJAVA. Ni blizu. Tu nema radnje kao takve, kao opisanog niza događaja u kojima učestvuju likovi. Nema ni likova. Zamislite to. Ima ljudi, da… Ti ljudi se spominju imenima, Lidija, Karlo, Vinko, između ostalih… ali to nisu likovi.
Zašto? Zato što o tim ljudima ne znamo skoro ništa, a ono malo što u trenutku pomislimo da znamo na sledećim stranicama dobija drugi smisao, ili još češće, utapa se u nestvarno kondenzovanu gomilu teksta bez smisla. Toliko nestvarnu da već posle desetak stranica pronađete sebe kako knjigu posmatrate sa par metara razdaljine, držeći bejzbol palicu ili oklagiju (ipak je ovo drugo češći kućni rekvizit) radi samoodbrane, pitajući se da li je JEEEBEENO MOGUĆE da je neko ovaj jezivo nečitljiv rukopis bez smisla odštampao i objavio.
Znam da ste trenutno zbunjeni. Kako uopšte može da postoji i funkcioniše neka takva knjiga? (O još tegobnijem pitanju kako takva jedna knjiga može da bude dobitnik bilo kakve nagrade, a kamoli prestižne kao što je Nin-ova, tj. da bude bolja od bilo čega drugog napisanog, pa makar to bila i deklaracija na prašku za veš, nećemo na ovom mestu).
Verujte mi i ja sam bio slično zbunjen. Onda razočaran. Onda besan. Onda euforično manijakalan. I tako u krug.
Šta još „Zabluda“ nije? To nije istorijska knjiga, iako sramno lažljiv rezime sa leđne strane korica kaže kako autor
Vladimir Tabašević uzima kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, bivšem vođi pretorijanske garde koji je spašavao hrišćane od sigurne smrti, bla,bla, truć… NE. U OVOJ KNJIZI se Sveti Sebastijan ne spominje nigde i na bilo koji način OSIM kraćeg dela tek na 150-oj stranici gde se njegov život ukratko i nesuvislo opisuje u tri, četiri bljutava pasusa, sa jednim jedinim ciljem da se tako opravda povezivanje ostatka romana sa navodnom poentom o „fenomenu žrtve i zabludama o nama koji činimo dobro…“ (Stoooph, it hurts, it hurts…)
Vladimir Tabašević Zabluda Svetog Sebastijana
Doobro.. Ali šta onda ova knjiga jeste, o čemu zapravo govori?
Veoma je teško odgovoriti na ovo inače veoma prosto i obično pitanje. I to ne zbog toga što je ovo delo u toj meri dubokoumno i kompleksno, već sasvim suprotno od toga. Čitanje ove knjige mene je već posle par stranica podsetilo na Roršahove testove ličnosti i psihičkog stanja. Znate one psihijatrijske igrice gde subjekt ‘pogađa’ i tumači apstraktno nacrtane šare i govori na šta mu one liče (seksualnom psihopati na primer sve liči na ženski polni organ, recimo, po stereotipima iz američkih filmova ☺)
…ili preciznije, čitanje „Zablude“ može se porediti sa razbijanjem nekog izvanredno komplikovanog koda za koji međutim ubrzo shvatate da zapravo i ne postoji rešenje. Jedina svrha postojanja njegove nerazumljivosti je upravo i jedino to – da bude i ostane nerazumljiv. Ne samo da su reči ponekad totalno nasumično i nesuvislo nabacane po papiru, već se često ponavljaju, pa time brzo stvaraju gađenje… takve reči su na primer obaška i muštuluk, na čiji pomen dobijam ospice…
Tu se naravno jasno vidi autorova namera. Samo što je ona sasvim pogrešna i destruktivna po smisao i kvalitet napisanog. Vladimir Tabašević napisao je “Zabludu Svetog Sebastijana” u namerno odabranom visokoparnom kvazi-artističkom stilu hiper-ekspresivnosti “priče bez priče”, sa jednim jedinim ciljem – da dobije NIN-ovu nagradu. (Jer setimo se Tabaševićevih prošlogodišnjih medijskih kritika na račun rada komisije NIN-a koja je, po njemu, favorizovala ženske pisce?! a takođe i njegovog „performansa“ kada je zapalio knjigu Kije Kockar, ukazujući valjda na njen nedopustivo loš kvalitet…) I u tome je uspeo.
Jedini problem u tome je što je krajnji proizvod ovakvog čina literarna fekalija koje se dugo neće sprati sa kolektivnog tkanja književne zajednice, a naročito sa časti i obraza NIN-ove komisije koja je vršila odabir i proglašenje pobednika.
I nemojte ni za tren pomisliti kako “šifrirani” stil pisanja, neki naoko izvanredno duboki način sastavljanja rečenica, može biti kul i zanimljiv za čitanje, makar i na neki elitističko-umetničko-hipstersko-avangardni način. Ne. Ovako nečitljiv i nerazumljiv tekst može biti i jeste samo frustrirajući umarač za oči i mozak. Ništa više od toga. Samim tim meni je sasvim bezvredan i prosto mrzim sebe što na njega trošim ovoliko reči, Smislenih reči za promenu, ali šta da radim, već smo ustanovili da sam literarni mazohista, a izgleda da ste i vi zajedno sa mnom, jer evo vas, već na doobroj polovini recenzije 😀
Evo primera totalno bizarnih i grozno nerazumljivih delova teksta iz knjige, čisto da dojmite granice besmisla koje su ovde dosegnute…
„Zaboravio sam tu vožnju kao u sivoj, betonskoj kući koja se kreće sporo kao koka koja je pošla na pazar, zaboravio sam da se u utrobi krave krije kolevka u kojoj mogu biti ja, beli svetac. Ne pitaj me kako znam da sam nešto zaboravio. Ne pitaj čak i ako ne misliš da pitaš. Tim pitanjem kreće jedan mogući haos koji liči na držanje u šaci sedam, idealno slepih mačića.”
Sve ste razumeli, zar ne? 🙂
I grdno se varate ako mislite da je ovaj deo romana tek izolovani i kraći isečak, neki deo tripa, maštarije, ili bilo čega što može da ga delimično opravda i time osmisli. Ne. Ovakav je ČITAV roman. Ako ne i bukvalno onda barem 90% romana. Da li me razumete? Devedeset jebenih posto romana su ovakve umu neshvatljive jezičke konstrukcije koje se ne mogu, ne trebaju i ne smeju ničim opravdati niti tolerisati.
Ako nešto u književnosti mrzim to je pretencioznost. Kada se neko ili nešto pravi da je nešto drugo što nije, nešto bolje, lepše, pametnije, smislenije… Niko, ali baš niko ne može da me ubedi da napisano u knjizi “Zabluda Svetog sebastijana” ima nekog smisla, il još gore da je taj smisao snažan i sa poentom, ail da eto, ja, ubogi čitalački mediokritet, jednostavno nisam dovoljno pametan da taj duboki smisao dosegnem svojim ograničenim mozgom.
Pročitao sam knjigu “Zabluda Svetog sebastijana”. Na svoju muku i žalost. Nisam je razumeo. Ne mogu da vam kažem šta je pisac svim tim rečima hteo da postigne i šta da napiše, jer ja to i pored pažljivog i posvećenog čitanja knjige ne znam. Posle sve te muke ostaje jedno gorko osećanje i ukus u ustima. Čitanje ove knjige ima svoj ekvivalent u pronalaženju kučećeg proliva na skupocenom tepihu vaše dnevne sobe. Tu je, ružno izgleda, smrdi, ničemu ne koristi, napravi vam ogroman posao, a kad ga na kraju počistite i dalje se osećate prljavo a kuća smrdi danima posle toga…
Ja se posle čitanja ove knjige osećam prljavo, umrtvljeno i smlaćeno. Barem privremeno imam gađenje prema rečima i napisanom tekstu uopšte, što je veoma čudno osećanje. Posebno su mi se zgadile reči koje Vladimir tako često i opet sa namerom, tako nerazumljivo koristi, a to su mašala, obaška i muštuluk, između ostalih. Nisam ni znao da mogu da zamrzim neku reč. Od danas mrzim “mašala”.
To ne želim i vama. Najgora kazna za nekog umetnika (ili umetnika u Zabludi) jeste da njegova dela niko ne primećuje i o njima ne govori. Autoru ovog dela i pored medijske pažnje koju Ninova nagrada privlači desiće se vrlo brzo baš to. Razlog je jednostavan – ovde i nema šta da se primeti, nakon toliko napisanih reči ostaje samo praznina i besmisao.
Konačna ocena: Nema ocene. Ne može se oceniti nešto što nema smisla. A za one kojima je baš potreban NEKI broj, bilo kakav broj, mislim da je odgovarajući koren od minus jedan / (od maksimalnih deset) jer taj broj predstavlja jedinicu na skali imaginarnih brojeva.
9 thoughts on “Zabluda Svetog Sebastijana Vladimir Tabašević recenzija”
Potpuno se slažem. Knjiga je užasna. Odustala sam posle prve trećine, sa istim osećajem besmisla i gađenja. Hvala za recenziju. Žao mi je što je nisam pročitala pre nego što sam kupila ovu groznu i nepotrebnu knjigu.
Knjigu upravo čitam i slično je doživljavam. Na svu sreću pa je nisam kupila, inače bi to bile bačene pare, već je pozajmila iz biblioteke. A samo za primer da navedem i to da sam pre ovog dela čitala Krležu. I onda „padnem“ na ovo!
Knjigu sam pročitao do 35 strane i bacio sam je u đubre, na žalost ja sam je kupio.
Nenadova krajnja ocena je tačna, za ovo ne postoji ocena. Nešto najgore što sam ikada pročitao.
Završio sam malopre čitanje ove knjige i potražio neku recenziju vezano za nju u nadi da ću pomoću toga shvatiti šta sam upravo pročitao. Sada mi je lakše, sve mi je jasno.
Izgleda da sam mazohista koji je do kraja pročitao knjigu, uprkos ovoj recenziji na koju sam naišla u toku čitanja. A evo, recenziji se ponovo vraćam, nakon što sam knjigu pročitala i mogu da potpišem svaku reč. Knjiga mi liči na neki neuspeli roman toka svesti. Na žalost, sve vreme dok sam je čitala, razmišljala sam šta je ovo delo kvalifikovalo da dobije ikakvu nagradu, a pogotovo NINovu. Na žalost, bilo koje drugo delo ovog pisca izbegavaću u širokom luku.
Ne mogu da verujem da postoji ovakva recenzija i ovakvi komentari. Stigao sam do trećine i jedva čekam da mastavim
Sasvim sluycajno sam veceras procitala ovu recenziju, koja mi je na mojeu veliku radost izmamila dosta osmeha. Neime procitala sam knjigu gotovo do kraja sa nadom da cu na kraju ipak nesto razumeti…medjutim nisam izdrzala do kraja, odustala sam u cudu. Sada sam radosna da sam odustala makar malo pre kraja. A sto se tice NINOve nagrade, moram reci da sam je upravio zato i uzela na citanje, uvek procitam knigu koja je dobila tu nagradu. Vise ne posle ovog laureata…
Hvala na ovim napisanim receima
Knjigu sam kupio, započeo njeno čitanje a onda, upoznao i autora na književnoj večeri na kojoj je govorio o svom romanu. Roman i autor su jedna celina (bez obzira što je isti bio u društvu lepe pratilje), nakon susreta imao sam istu senzaciju kao i sa knjigom: konfuzija! Knjizi se nisam više vraćao… Recenzija, raspisana vedrim i na trenutke sarkastičnim tonom, opravdala je moje razočaranje u NIN, njegovu nagradu, žiri koji je hteo postati kvazi moderan ili (ne daj Bože!) subverzivan u odnosu na mainstreem književnost (više ne znam koga bih tu uvrstio), na autora (koji se u suštini dobro zeza i apsolutno mu je nebitno mišljenje drugih, čak i čitalaca)….. Nakon svega, autor je istu vratio:
„Nakon ozbiljne dileme da li da primim nagradu, odlučio sam da je prihvatim, promislio dobro, rešio da deo sredstava odvojim nekome za koga budem smatrao da je napisao najbolji roman 2019. godine. Tako je i bilo, preimenovanu plaketu sa simboličnom sumom (1.000 evra) sam predao Drašku Sikimiću, za roman “Čvor na omči” – objašnjava Tabašević.“
слажем се са изреченом критиком и са свима који су оставили коментаре; књига се заиста тешко чита, али сам је прочитала. Читалац има осећај нервозе док чита, као да ће рећи шта ме снађе, нешто попут онога кад седнем у аутобус до мора, а мајстор се иживљава над путницима тако што пусти ужасну музику, коју онда трпиш, ћутиш, немаш куд, не можеш изаћи. Међутим, сви смо овде били у бољој ситуацији, јер смо ипак могли да оставимо књигу непрочитану. Ствар избора – или ћеш читати или не. Међутим, тај млади човек је имао потребу да пише о нечему, па сам се заиста трудила да схватим. Може бити да бих боље схватила ако бих је читала поново….али, не…ипак не. Па нисам ја жири да морам да читам баш све по задатку. Какве су тек биле друге књиге, ако им је ова била баш за награду? Али, кад сам прочитала Госпођу Даловеј, прочитала сам и ово, а читаћу и његову прву књигу „Тихо тече Мисисипи“, можда ми се нешто отвори…Иначе, не смем бити баш сасвим секантна, јер тај млади човек може би бити син по годинама. Морала бих, дакле разумети све ликове ове књиге, почев од Лидије, јер је то у роману очито жена мојих година у оним деведестим када је било тешко живети и преживети, а још теже одгајати децу рођену пред наше последње ратове. Зато похваљујем први део књиге у којем писац прича причу кроз сећања детета од око 4 – 5 година. Тај поступак је врхунски урађен, та су сећања као документарац, јер дете у моменту свих тих дешавања не зна да суди, нити закључује, оно памти колико упије, а после у животу разумева та дешавања на прави начин. Тако и читалац разуме да је Карло главни лик, да је то дете из брака Хрвата и Српкиње Лидије, психолога по струци, која је у сред рата побегла код родитеља са дететом у аутомобилу. Тешко су трпели и она и дете због те њене одлуке да бежи сама са дететом на задњем седишту, али то је била њена слободна одлука. Лидија није желела да трпи нити да се уз мужа Хрвата подвизава у трпљењу и да слуша речи попут „они Ваши“, „Четници“, псовање свега Српског итд, а ово само ја претпостављам, јер писац то нигде није рекао. Само реконструишем како се осећала млада мајка у неком окружењу; па да јој је било добро, не би бежала, иако је не браним. Али, није јој било ни добро кад су је на путу зауставили војници, њих четворица ваљда, са којима је свима морала да легне не би ли спасила себе и дете и не би ли обезбедила даљи пролазак кроз тај ратни пакао и дошла до родитељске куће, небитно где. А ни тамо је баш нису лепо сачекали. Њено дете, тај мали Карло сећа се да су га звали некако као копиле са придевом од националности оца му. То никако није било добро за дете. Лидија је то као психолог требало да зна. Више пута се возила са дететом, храбра нека жена, авантуриста, шта ли? Па једном прегази јежа, избуши јој се гума, оде код вулканизера Јосипа, који је прекрштен у библијско Јосиф, има ли то неко значење, не знам. Па тај њен Јосип-Јосиф био јој је леп, прелеп и удала се за њега и захвална је била оном јежу без којег се њих двоје не би ни упознали. Карло је, међутим замрзео јежеве, јер за њега Јосип-Јосиф није био позитиван лик. Карло као адолесцент већ другачије прича и та су сећања јача и конкретнија. Писац благо наговештава злостављање и малог и пубертетског Карла који је, услед таквог живота скренуо, постао удвојена личност, постао неки Дино, ако сам схватила. Нису га баш ни у школи прихватили, јер је он, као и многи тада, „од некуда дошао“, а деца и младићи умеју да буду сурови према некој деци. Имао је слабо помињану другарицу, али то сам испустила. Није наглашен тај однос. Уопште, свашта је ту набацано, а ја сад само по сећању покушавам да сакупим утиске од читања. Тврдим да је писац добар. То што је мени било досадно да читам, то је моја ствар. Он је написао, па сад нама како буде. Награду добио, па кажем да је и заслужио, јер је врло танано и умешно описао догађаје кроз призму дечијег мозга. То нисам нигде до сада тако прочитала. И зато је добар, одличан. Јасно се може пратити основа и генеза Карлове касније деградације и лудила у адолесценцији. Феноменално је описао смушене утиске пубертетлије, његове керефеке и претварања, што су сви у пубертету прошли. Ти делови су ми врхунски писани. Начин писања кроз призму детета и после сасвим други начин писања кроз призму старијег дечака, рецимо да је тај дечак имао око 12- 13 година у време стављања лажне минђуше и недоличног понашања очуха Јосипа-Јосифа према њему. Генијално је писање, морам признати да ценим. Иако не уживам у таквом читању, али не мора мени да буде лепо док читам, ако већ читам. После не разумем шта су значиле оне две госпође од којих је једна редитељка а друга гледатељка. Једино што схватам је да су љубоморне једна на другу због успеха неке представе, Брехт, шта ли? Може бити да су и те две особе заправо једна, само подвојена, као што је и Карло подвојен на Карла и Дина. Зависи шта тим ликовима одговара и како нађу начина да преживе тај свој неки живот. Наравно, не разумем улогу поллицијског њушкала који гледа преставу по задатку и личи ми на Илију Чворовића или на Бору Тодоровића из Професионалца. То нисам схватила, чему је то било потребно, али из дијалога режисерке са њим, она се као жена ту јако добро држала или није, јер је била млада и годило јој је ласкање. Издвојени одељак о Св. Себастијану покушавам да разумем: ваљда је ту ствар у трпљењу и нека веза мора постојати, иначе зашто би се тако упадљиво инсистирало на Хришћанском свецу, бившем легионару који се преобратио од гонитеља хришћана, у Хришћана спремног да умре на крају за Христа, а до тог тренутка је помагао и спасавао Хришћане где год је могао и кад год је као Римски војник могао. А кад није могао, подстицао их је и тешио да трпе своју судбину, макар морали да умру, па описује у роману једну секвенцу, догађај када су Св. Себастијан који онда није био светац, дочим је вероватно био још јако млад, па је са својим другом, Римским војником пронашао једног Хришћанина у некој спиљи, сасвим јадног и бедног, како се моли, очајан и сатеран у рупу као животиња. Себастијан- војник бира да му помогне тако што га теши да трпи и подвизава се као Хришћанин у том трпљењу и прихватању смрти као нечем једино нормалним што би га једино и разликовало од животиње, те да у тој својој смрти нађе неку утеху да је погинуо као Хришћанин и да ће на оном свету имати награду. Е сад, пошто се књига тако зове, мора бити јако важно оно што тај светац пропагира. А пошто је реч „заблуда“ у наслову, очигледно је да писац сматра погрешним такво залагање свеца и такву филозофију уопште. Он сматра да му свакако није било ни лагодно, ни пријатно, ни потребно да тако страда мали Карло, да страда његова мајка а и он због ње повезано. Као да је она подразумевала да он треба да трпи и носи све што га је снашло уз њу и због ње. Није Лидија нешто показивала патњу, а будући психолог, она је можда лакше пронашла модус опстанка него он – Карло или Дино. А није ни он као син у роману покушао да нађе неко разумевање или оправдање за мајку. Али је писац дао наслутити да је дечак патио и да се са том својом патњом није снашао, а и ко би? Сви смо ми преживели тај рат, па ако ништа друго, слушали смо о свим тим догађајима, зверствима и смртима. А како је тек било онима који су кроз то прошли? Писац о тим данима пише кроз сећања детета и дечака. Понекад из тих сећања избија горчина и вајкање у стилу, е да није нагазила јежа, он је мрзео јежеве или – е да су га бар повели на венчање Лидије и Јосипа-Јосифа, али нису, горко се сећа тога. Језива је сцена уласка извесног старца са зеленим качкетом у собу где је Карло сам, док му се мајка венчава за тог прелепог (споља, а грозног изнутра) вулканизера. Писац је генијалан. Он не завршава сцену. Ни не треба. Читалац то мора да сажваће. Сматрам то изузетном умешношћу писца. Сматрам да је Табашевић наш нови велики писац. То што ја нерадо читам такве књиге, не умањује његову генијаност.