RECENZIJE

ZABLUDA SVETOG SEBASTIJANA – VLADIMIR TABAŠEVIĆ

(ili kako sam nakon čitanja ove knjige zamrzeo reči, knjige i sve napisano, a ponajviše reči mašala, obaška i muštuluk)
“Lepe knjige dobijaju lepe recenzije, a ružne ostavljaju ružne utiske i ožiljke.” U tom smislu, izvinjavam se unapred svima što ova recenzija neće biti naročito zanimljiva i “lepa”. Pisanjem utisaka o OVAKVOJ knjizi jednostavno je nemoguće napisati i stvoriti nešto lepo. A vi sami, dragi moji čitaoci odlučite da li ćete ovu recenziju uopšte i pročitati (ja se ipak nadam da hoćete), kao što vas molim da dobro promislite da li ćete pročitati knjigu o kojoj recenzija govori (ja se nadam, ne, ja vas zapravo preklinjem, da to ne činite).!!!


Knjiga „Zabluda Svetog Sebastijana“ u plamenu; Foto: Vladimir Tabašević / Facebook

Hajde da ne živimo više u zabludi (Svetog Sebastijana ili bilo koga drugog). Ninova nagrada za najbolji roman godine APSOLUTNO više nema dodira sa realnošću niti ima pravo da sebi prisvaja takvu titulu. Ovo se naslućivalo godinama unazad ali je ovogodišnjim izborom pobednika : -„Zabluda Svetog Sebastijana“- tog disleksičkog proizvoda nabujalog piščevog ego-tripa koji nasumičnim nabacivanjem reči na papir zamišlja da je književni mesija postmoderne, komisija za dodelu nagrade NIN-a prešla svaku granicu pristojnosti, smisla i obzirnosti prema ideji koju jedna književna nagrada predstavlja.

Šta reći o ovoj knjizi osim da je do sada nezaamćeno testirala moju volju i karakter, moje moždane vijuge i pojam o književnosti kao takvoj, kao sredstvu za izražavanje neke poruke. Neke ideje. Nekog značenja. Od spomenutih pojmova ovde nema ničega. Čitao sam ovu knjigu samo zato da to ne biste morali i vi. Ali bukvalno, iz puke samilosti prema drugim čitaocima, drugim ljudskim bićima koji će uspeti da ukrote prokletu faustovsku radoznalost i koji neće napraviti istu fatalnu grešku kao ja. Koji neće uzeti u ruke ovu, ovu… abominaciju.

A šta to prokleto znatiželjni čitalac (jer će takvih uvek biti, takvih literarnih mazohista poput mene koji ne mogu da se suzdrže) može uopšte pronaći i otkriti u ovoj knjizi-enigmi koja svojim odbojnim koricama, kratkim opisom sa zadnje strane ili uvidom u prethodno napisana dela istog autora ne daje apsolutno nikakve naznake o svojoj sadržini?

Prvo da objasnimo šta ova knjiga… uh, Čak i ‘knjiga’ je ovde vrlo diskutabilan pojam… Dakle šta ova knjiga nije. To nije roman, zasigurno. Roman kao vrlo jasno definisana književna forma ima svoja pravila i kriterijume koje Nin-ov dobitnik nagrade NE ISPUNJAVA. Ni blizu. Tu nema radnje kao takve, kao opisanog niza događaja u kojima učestvuju likovi. Nema ni likova. Zamislite to. Ima ljudi, da… Ti ljudi se spominju imenima, Lidija, Karlo, Vinko, između ostalih… ali to nisu likovi.

Zašto? Zato što o tim ljudima ne znamo skoro ništa, a ono malo što u trenutku pomislimo da znamo na sledećim stranicama dobija drugi smisao, ili još češće, utapa se u nestvarno kondenzovanu gomilu teksta bez smisla. Toliko nestvarnu da već posle desetak stranica pronađete sebe kako knjigu posmatrate sa par metara razdaljine, držeći bejzbol palicu ili oklagiju (ipak je ovo drugo češći kućni rekvizit) radi samoodbrane, pitajući se da li je JEEEBEENO MOGUĆE da je neko ovaj jezivo nečitljiv rukopis bez smisla odštampao i objavio.

Znam da ste trenutno zbunjeni. Kako uopšte može da postoji i funkcioniše neka takva knjiga? (O još tegobnijem pitanju kako takva jedna knjiga može da bude dobitnik bilo kakve nagrade, a kamoli prestižne kao što je Nin-ova, tj. da bude bolja od bilo čega drugog napisanog, pa makar to bila i deklaracija na prašku za veš, nećemo na ovom mestu).Verujte mi i ja sam bio slično zbunjen. Onda razočaran. Onda besan. Onda euforično manijakalan. I tako u krug.

Šta još „Zabluda“ nije? To nije istorijska knjiga, iako sramno lažljiv rezime sa leđne strane korica kaže kako autor uzima kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, bivšem vođi pretorijanske garde koji je spašavao hrišćane od sigurne smrti, bla,bla, truć… NE. U OVOJ KNJIZI se Sveti Sebastijan ne spominje nigde i na bilo koji način OSIM kraćeg dela tek na 150-oj stranici gde se njegov život ukratko i nesuvislo opisuje u tri, četiri bljutava pasusa, sa jednim jedinim ciljem da se tako opravda povezivanje ostatka romana sa navodnom poentom o „fenomenu žrtve i zabludama o nama koji činimo dobro…“ (Stoooph, it hurts, it hurts…)

Doobro.. Ali šta onda ova knjiga jeste, o čemu zapravo govori? Veoma je teško odgovoriti na ovo inače veoma prosto i obično pitanje. I to ne zbog toga što je ovo delo u toj meri dubokoumno i kompleksno, već sasvim suprotno od toga. Čitanje ove knjige mene je već posle par stranica podsetilo na Roršahove testove ličnosti i psihičkog stanja. Znate one psihijatrijske igrice gde subjekt ‘pogađa’ i tumači apstraktno nacrtane šare i govori na šta mu one liče (seksualnom psihopati na primer sve liči na ženski polni organ, recimo, po stereotipima iz američkih filmova ☺)

…ili preciznije, čitanje „Zablude“ može se porediti sa razbijanjem nekog izvanredno komplikovanog koda za koji međutim ubrzo shvatate da zapravo i ne postoji rešenje. Jedina svrha postojanja njegove nerazumljivosti je upravo i jedino to – da bude i ostane nerazumljiv. Ne samo da su reči ponekad totalno nasumično i nesuvislo nabacane po papiru, već se često ponavljaju, pa time brzo stvaraju gađenje… takve reči su na primer obaška i muštuluk, na čiji pomen dobijam ospice…

Tu se naravno jasno vidi autorova namera. Samo što je ona sasvim pogrešna i destruktivna po smisao i kvalitet napisanog. Vladimir Tabašević napisao je “Zabludu Svetog Sebastijana” u namerno odabranom visokoparnom kvazi-artističkom stilu hiper-ekspresivnosti “priče bez priče”, sa jednim jedinim ciljem – da dobije NIN-ovu nagradu. (Jer setimo se Tabaševićevih prošlogodišnjih medijskih kritika na račun rada komisije NIN-a koja je, po njemu, favorizovala ženske pisce?! a takođe i njegovog „performansa“ kada je zapalio knjigu Kije Kockar, ukazujući valjda na njen nedopustivo loš kvalitet…) I u tome je uspeo. Jedini problem u tome je što je krajnji proizvod ovakvog čina literarna fekalija koje se dugo neće sprati sa kolektivnog tkanja književne zajednice, a naročito sa časti i obraza NIN-ove komisije koja je vršila odabir i proglašenje pobednika.

I nemojte ni za tren pomisliti kako “šifrirani” stil pisanja, neki naoko izvanredno duboki način sastavljanja rečenica, može biti kul i zanimljiv za čitanje, makar i na neki elitističko-umetničko-hipstersko-avangardni način. Ne. Ovako nečitljiv i nerazumljiv tekst može biti i jeste samo frustrirajući umarač za oči i mozak. Ništa više od toga. Samim tim meni je sasvim bezvredan i prosto mrzim sebe što na njega trošim ovoliko reči, Smislenih reči za promenu, ali šta da radim, već smo ustanovili da sam literarni mazohista, a izgleda da ste i vi zajedno sa mnom, jer evo vas, već na doobroj polovini recenzije 😀

Evo primera totalno bizarnih i grozno nerazumljivih delova teksta iz knjige, čisto da dojmite granice besmisla koje su ovde dosegnute…

„Zaboravio sam tu vožnju kao u sivoj, betonskoj kući koja se kreće sporo kao koka koja je pošla na pazar, zaboravio sam da se u utrobi krave krije kolevka u kojoj mogu biti ja, beli svetac. Ne pitaj me kako znam da sam nešto zaboravio. Ne pitaj čak i ako ne misliš da pitaš. Tim pitanjem kreće jedan mogući haos koji liči na držanje u šaci sedam, idealno slepih mačića.”

Sve ste razumeli, zar ne? 🙂
I grdno se varate ako mislite da je ovaj deo romana tek izolovani i kraći isečak, neki deo tripa, maštarije, ili bilo čega što može da ga delimično opravda i time osmisli. Ne. Ovakav je ČITAV roman. Ako ne i bukvalno onda barem 90% romana. Da li me razumete? Devedeset jebenih posto romana su ovakve umu neshvatljive jezičke konstrukcije koje se ne mogu, ne trebaju i ne smeju ničim opravdati niti tolerisati. Ako nešto u književnosti mrzim to je pretencioznost. Kada se neko ili nešto pravi da je nešto drugo što nije, nešto bolje, lepše, pametnije, smislenije… Niko, ali baš niko ne može da me ubedi da napisano u knjizi “Zabluda Svetog sebastijana” ima nekog smisla, il još gore da je taj smisao snažan i sa poentom, ail da eto, ja, ubogi čitalački mediokritet, jednostavno nisam dovoljno pametan da taj duboki smisao dosegnem svojim ograničenim mozgom.

Pročitao sam knjigu “Zabluda Svetog sebastijana”. Na svoju muku i žalost. Nisam je razumeo. Ne mogu da vam kažem šta je pisac svim tim rečima hteo da postigne i šta da napiše, jer ja to i pored pažljivog i posvećenog čitanja knjige ne znam. Posle sve te muke ostaje jedno gorko osećanje i ukus u ustima. Čitanje ove knjige ima svoj ekvivalent u pronalaženju kučećeg proliva na skupocenom tepihu vaše dnevne sobe. Tu je, ružno izgleda, smrdi, ničemu ne koristi, napravi vam ogroman posao, a kad ga na kraju počistite i dalje se osećate prljavo a kuća smrdi danima posle toga…

Ja se posle čitanja ove knjige osećam prljavo, umrtvljeno i smlaćeno. Barem privremeno imam gađenje prema rečima i napisanom tekstu uopšte, što je veoma čudno osećanje. Posebno su mi se zgadile reči koje Vladimir tako često i opet sa namerom, tako nerazumljivo koristi, a to su mašala, obaška i muštuluk, između ostalih. Nisam ni znao da mogu da zamrzim neku reč. Od danas mrzim “mašala”.

To ne želim i vama. Najgora kazna za nekog umetnika (ili umetnika u Zabludi) jeste da njegova dela niko ne primećuje i o njima ne govori. Autoru ovog dela i pored medijske pažnje koju Ninova nagrada privlači desiće se vrlo brzo baš to. Razlog je jednostavan – ovde i nema šta da se primeti, nakon toliko napisanih reči ostaje samo praznina i besmisao.

Konačna ocena: Nema ocene. Ne može se oceniti nešto što nema smisla. A za one kojima je baš potreban NEKI broj, bilo kakav broj, mislim da je odgovarajući koren od minus jedan / (od maksimalnih deset) jer taj broj predstavlja jedinicu na skali imaginarnih brojeva.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *