NEOBJAVLJENOODLOMAKSTUDENTSKI DANI

ŽARE BATINA

Odlomak iz neobjavljenog romana „STUDENTSKI DANI“

Otvaram levo oko. Kroz krmeljaste naslage vidim zapaljene šume, vidim uginulu mladunčad, vidim naftne mrlje na lešinama polarnih medveda, vidim napalmske opekotine i poplavljena polja gandže. Da, originalni holokaust pleše pred mojim zenicama a ja samo želim da prdnem. Bauljam po stanu, prstima napipavam toplokrvno telo, kovrdžave dlačice i mišićave ruke… Mišićave ruke?! Hej…
“Ej! Ko si ti?”
“Ćao Džoni, uh, uh… zar me ne prepoznaješ? To sam ja, Žare Batina, tvoj bivši komšija sa Čubure… – čujem glas koji dopire iz nekih provalija besmisla.
“Žare Batina?” Ponovo otvaram levo oko, ali samo levo, i nevoljno zveram unaokolo. “Ako si ti Žare Batina, zašto si obučen kao poštar?” – podrigujem i sklanjam glavu od sopstvenog paklenog zadaha.
A zatim dobijam i objašnjenje. “Žena me je izbacila iz kuće, zapalila decu i odvela odeću kod tašte… ne, ne, zapalila mi je svu odeću a decu odvela kod Mare. Uzeo sam odelo sa posla, pa znaš, juče sam ti pričao…”
“A šta ću ja u tvom stanu?” – i dalje zapitkujem, više iz neodređene želje za prduckanjem u stojećem položaju, nego iz grešne radoznalosti.
“Ne, ovo je TVOJ stan.”
“Aha. Dobro. Ajd vidimo se.”
“To je terasa.”
“Aha. Hvala.”

Subota prepodne. Lutam negde po Karaburmi. Teško je ići zatvorenih očiju. Kamčatska 14… Ulica mi je poznata, samo je raspored uličnih kanti nekako drugačiji. Udaram u prvu pa zatim i u treću. Pronalazim adresu i prebiram prstima po interfonu. Gospođa Mara Hadžiomerović… Broj 12.
“Halo… Gospođa Mara?!“
“Ne, pogrešio si dugme. Mi smo Marine komšije, vrata do vrata.”
“Gospođo Maro! Izvinite što vas ovako ra…”
“Pogrešio si dugme idiote”.
“Izvinite, jel možete da otvorite vrata?”
Bzzzzzzzz. Ulazim.

“Dobro jutro. Jel ste vi Gospođa Mara?”
“Da, jesam” – umiljata bakica sa tek nalakiranom predivnom srebrnom kosom gleda me nepoverljivo. Shvatam da nisam neki prizor. 
“Izvinite što vas uznemiravam ovako rano ali stvar je važna. Da li je Ljubica možda kod vas?”
“Jeste…” – pritvara vrata za još dva palca.
“Da li biste mogli da je pozovete? Kao što rekoh, stvar je bitna.”
Posle tri sekunde – “Sačekajte.”
Otvaram levo oko i vidim sićušnog pauka kako plete mrežu iznad nadvratka. Ima svetlucavo zelenkasto telo i čekinje nalik na Žaretove. Uviđam da su mu to noge. Pauk zastaje i gleda me. Zamišljam kako bi mu stajale naočari? Pauk pokušava da svari muvu koja je zapela u mrežu ali ne može od mene. Neprijatno mu je da jede pred publikom.
“Izvini druže, samo ti klopaj. Odoh ja ubrzo.”
“Nikola?! Sa kim to pričaš?”
“Ej Ljubice! Ćao.”
“Nikola… otkud ti ovde?”
“Slušaj… nije njegova krivica. Ja sam ga nagovorio. Moraš da se vratiš kući. Potrebna si mu. I ti i deca. Ne može više da ostane kod mene. Stvarno ne može.”
“Kome?! Pričaš o Žaretu, zar ne? Ali otkud…”
“Ne, ne stvarno, moraš da mi veruješ… ja, ovaj…”
“Nikola… jel ti je dobro?”
“Ne znam… verovatno nije.” – pauk me je i dalje gledao.
“Hoćeš da ti donesem čašu vode, deluješ bledo? Ajde uđi.”
“Ja bih samo do WC-a ako mogu…”
“Naravno… ovde sa desne strane…” – imala je zabrinut izraz lica.

Kupatilo je mirisalo na sandalovinu, jasmin i matičnjak. Možda malo cimeta. Iz ogledala su me pratile užagrene oči neznanca. Bio je ružan i bled. Vraćaju mi se jutarnje vizije. Istopljeno lice plastične lutke… ogoljeno ugljenisano drveće… razrovarena brda i isušena korita reka… Siguran sam da je to stvarnost… možda neka buduća.
Čujem neko komešanje ispred vrata. Šaputanje.
“Ćerko, vidi šta je sa njim.”
“Pusti ga još malo mama.”
“Unutra je već pola sata. Delovao mi je kao jedan od onih tvojih…”
“Mama nemoj opet da počinješ sa tim, u redu?”
“Nikola? Nikola, jel si dobro?”
“I ko je uopšte taj mladić…”
Otvaram iznenadno vrata. Deluju postiđeno.
“Gospođo Maro vaš zet Žare Batina vas mnogo voli, morate to da znate.” – čujem sebe kako izgovaram ove reči i ne verujem.
Izlazim iz stana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *