DAN NULTIODLOMAK

ZASEDA

(Odlomak iz romana „DAN NULTI“)

Žarko se sve teže penjao stepenicama. Prokleta doktorka i njena injekcija za smirenje, razmišljao je. Potpuno je smetnuo sa uma da ima još posla u ovoj zgradi. Još posla pre nego što se vrati u svoj stan i krevet.
Stavros Panajotis ležao je na trećem spratu u krilu C na Odeljenju za intenzivnu negu. Žarko je imao neka pitanja za njega. Neke stvari koje su čekale u podsvesti njegovog uma još od njihovog poslednjeg razgovora. Žarko prođe kroz dvokrilna vrata koja su razdvajala odeljenja. „Krilo C“ pročitao je na zidu. Bio je na pravom putu, ali kolena su već počela da mu klecaju od umora i naprezanja.
Krenu dugačkim hodnikom i tek tada shvati da je u njemu
sasvim tiho. Na Intenzivnom odeljenju nije bilo bolesnih ljudi po hodnicima, rođaka i prijatelja u poseti. Vladao je onaj isti polumrak
kao i u Žaninoj obdukcijskoj sali i kroz Žarka protrčaše trnci. Po glavi mu se i dalje vrtelo pitanje odakle poznaje onog čoveka sa parkinga.
Bio mi je okrenut leđima, ali u trenutku kada je povukao dim
cigarete, žar je osvetlio njegovo lice. Ne, i dalje ništa.
Do Stavrosovog boksa morao je da skrene za još dva ćoška.
Urgentni centar je jedan veliki lavirent prostorija. Neonsko svetlo iznad njegove glave zaiskri, zatreperi, a onda nestade na par trenutaka da bi se nakon toga pojavilo još jače. To se ponovi i sa sledećom neonkom i Žarka to uznemiri iako nije bilo nikakvog razloga za to.
Mora da injekcija već deluje.
Kada je došao do poslednjeg ćoška, Žarko se ukoči.
Ne, ovolika tišina je već neprirodna. Šta se dešava i gde su sve bolničarke?“
U tom trenutku ugleda stolicu ispred Stavrosovog boksa. Stolicu na kojoj je trebalo da sedi dežurni policajac. Bila je prazna! Srce poče da mu bije ko ludo i Žarko neoprezno potrča ka sobi.
„Policija! Policija!“ povikao je manje u pokušaju da najavi samog sebe koliko da dozove dežurnog policajca koji je morao biti negde u blizini. Dežurni policajci imali su striktna naređenja da ne napuštaju svoja mesta, a da u slučaju nužde mogu na kratko da postave nekog od lekara ili sestara da dežuraju. Ali sada na stolici i ispred sobe ne beše nikog i to je bilo direktno kršenje propisa!
Ako otkrijem da je otišao do WC-a a da nikog nije zadužio da čuva osumnjičenog, krvi ću mu se napiti, razmišljao je Žarko o policajcu koji je trebalo da ga dočeka.
Uleteo je u sobu očekujući još uvek jednim delom svog bića da će pronaći logično i sasvim normalno opravdanje za policajčev izostanak.
Možda su unutra doktori i sestre, pa je momak protegao noge na neko vreme. Beše ovo njegova poslednja misao pre nego što mu se oči susretoše sa gustim mrakom sobe. Unutra nije bilo nikog.
Nozdrve mu zapahnuše oni isti mirisi lekova i telesnih izlučevima kao i prošlog puta. Žarko u mraku ugleda izbočinu na krevetu.
Uh, dobro je. Barem je osumnjičeni na svom mestu.
Žarko priđe bliže i na nedovoljnoj svetlosti LED lampice sa
uređaja za praćenje stanja ugleda Stavrosa i njegovu kuždravu kosu. Preko ustiju mu beše zalepljena lepljiva traka!
Žarko se istog trenutka maši za pištolj na boku. Njegov osećaj
za opasnost pištao je kao lud.
Stavrosove ruke behu takođe svezane trakom, kao i noge. Žarko odbaci prekrivač i vide da je njegovo telo bilo umotano u zelenu zavesu.
Šta, koji kurac?
Stavros se trzao celim telom. Njegove svezane ruke pomerale
su se taman toliko da Žarko shvati da ovaj želi da mu nešto kaže. Ali prvo da mu skloni tu traku sa usta.
Žarko mu se približi još korak, a Stavrosove oči počeše da
kolutaju, a iz oblepljenih ustiju da dopiru neki potmuli, ali sve jači krici.
U trenutku kada se mašio za traku sa željom da je povuče, Žarko začu krckanje iza svojih leđa.
Oh, sranje, nisam pretražio sobu. bljesnu mu misao delić sekunde pre nego što vrela oštrica bola zatupi njegov um u potpunosti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *