Sa krajnjim naporom pokušaću da vam opišem vreme kada je vreme počelo da ludi, kada je hronološki tok izgubio i poslednju mrvu razuma i počeo da se tetura napred-nazad kao zalutali pijanac u sobi sa ogledalima. Zaista je teško, priznaćete, opisati KADA se to zaista dogodilo, jer je pojam reči “kada” izgubio svaki smisao, gonjen strašnim olujama na pučini besmisla i rastrzan vetrovima nemogućeg sve dok se nije raspukao kao zimske gaće gospodina Sandalića.

Zato bi možda najbolje bilo početi sa GDE, pre nego što uopšte i pomislim da objasnim KAKO i ZAŠTO (bojim se unapred da u ovome neću imati mnogo uspeha). Ali reč “gde” u ovom slučaju ne znači gotovo ništa, jer su GDE i KADA, vreme i prostor, ako malo bolje razmislite o tome, vezani blizanačkim pupčanim vrpcama iz iste utrobe, ili kao dva ljubavnika u samom klimaksu zanosa strasti, pa odvojiti, secirati i eliminisati jedno, znači neizbežno eliminisati i uništiti drugo. Da, sve ono što vam mogu reći GDE se to dogodilo, bilo bi SVUGDE, svuda, u svakoj tački prostor-vremena, ili preciznije, u svakoj tački prostor-poludelog vremena. Rekao bih i da je ovo sasvim normalno i očekivano. Vreme, pa makar ono bilo i ludo kao stari šeširdžija Savle, ne obazire se mnogo na granice prostora, na geografske regije, oblasti i zone, a još manje na ljudske budalaštine poput granica između carstava i pokrajina. Vreme je naravno svugde.

Ali recimo da su mnogi koji o tome danas pripovedaju početak (hronološki, prostorni, uzročni) događaja koje želim da vam opišem povezali nekako sa ružičastim budoarom u ulici fenjera. Iz tog razloga moja priča počinje… na sasvim drugom mestu. Naime, mnogi iliti mnoštvo iliti masa iliti neuko pučanstvo, vrlo lako povezuje stvari koje nisu ama baš ni u kakvoj stvarnoj vezi. To što je crna rupa pod nazivom Lili svoj poslednji smiraj pronašla baš u spomenutom budoaru nežno ružičaste boje posve je slučajnost, najobičnija koincidencija. Dakle, ja ću ovu priču početi kao što sam obećao, a čitalac neka sam prosudi. I tako…