“Crne partikule” je naziv druge po redu zbirke priča kojom nam se niški autor Dejan Sklizović predstavlja, a nakon zbirke-prvenca “Mijazmični predeli”. Ono što je u prvoj zbirci postavljeno kao temelj, ovde se cementira i armira: u pitanju je, dakle, veoma specifična spekulativna horor proza koja svoje Eldritch pipke pušta u raznim pravcima, ali je to najčešće jedinstvena kombinacija gotike, slešera i kosmičke strave, uz puno lokalnih i dijalektskih osobenosti.Prva priča, Noćobdija, pokazuje se (nakon čitanja čitave zbirke) kao jedinstvena po tome što vuče na esejistiku. Čitava “radnja” data je u obliku razmišljanja, sećanja i kontemplacije glavnog lika – stvorenja koje definitivno nije ljudsko, i koje prema običnim ljudima gaji tek prezir. Noćobdija se u besanim noćima prepušta teškim razmišljanjima o smislu postojanja (“Naš najveći strah je onaj od rastakanja svesti do neprepoznavanja sebe samog…”) a kad misli nisu dovoljne, kreće u akciju. Kakva je to akcija (a sasvim sigurno je krvava:)) saznaćete ako pročitate uvodnu priču. Kratka, ali slatka.
Druga priča “Miris zemlje” postavlja pred nas dijametralno suprotni narativ – adrenalinom nabijenu akciju koja se tek s vremena na vreme smiruje tek toliko da predahnemo. Čitanje ove priče je ekvivalent gutanja prebogate čorbe, sa previše mesa i začina. Mišljenja sam da razblaženija forma u ovom slučaju ne bi škodila, jer bi dovela do lakšeg varenja sadržaja. O čemu se zapravo radi? Marginalni niški pisac i novinar – a zapravo jedan pravi zajebant i lenština – koji se čirav život provlačio uz puno sreće, dobija zadatak da napiše našminkanu verziju biografije đavolove kćeri (a njegove bivše devojke, LOL) od đavola lično. Storija o mafijaškoj brutalnosti (nešto izmedu Tarantinovih Petparačkih priča i Hostela) pretvara se vrlo brzo u crossover Evil deada, Underworlda i Svetog mesta, što u povremenim trenucima vodi u ćist haos i parodiju, a u drugim u slešersku epiku. U ovoj priči Sklizović se prikazuje kao majstor ambijenta i jezovitog nagoveštaja. Koju tajnu krije u korov zarasla kapelica na niškom starom groblju u koji glavni lik upada i nikako ne može da nađe izlaz vani? Vrlo upečatljivo je opisana unutrašnjost kripte – privremenog boravka glavnog lika nakon fizičkog i egzistencijalnog sunovrata koji doživljava kada izgubi naklonost najokorelijeg niškog mafijaša i njegovog ljupkog ženskog potomka.
“Miris zemlje” se može posmatrati i kao fantazmagorična alegorija prelaska na onu stranu, ali i kao satira – svakom lažnom rečju kojom puni biografiju đavolske starlete, život izlazi iz njega. Naravoučenije – živimo samo dok govorimo i pišemo istinu. U tom svetu senki i abominacija u koji je prognan, on nije jedini stanar, već viđa brojna izobličenja materije i duha, kao i jednog konkretnog sukubusa (“priroda joj je vatrena i nezajažljiva, a želja telesna, kao da je žudnjom izgarala da zadobije oblik kojem je toliko težila”).Vrtoglava grobljanska vožnja na toboganu prepunom crvljivih lešina baca nas u pomalo nespretnu završnicu. Htelo se u epilogu previše toga reći, na premalom prostoru. Miris zemlje se tako rascvetava u parodični i melodramatični crni cvet iz kojeg curi krv pomešana sa otrovom, što iako simpatično, razbija magiju horora u koju je do tog trenutka uloženo puno čini.
“Neobični komšija” je naziv priče koja mi je ponajbolje legla iz dosadašnjeg Sklizinog opusa. I bilo je pravo vreme da neko napiše punokrvnu hororčinu o metal muzici. I to ne bilo kakav metal, ne tamo neki metiljavi hevi metal, već blek metal. Horor i metal mjuza, može li bolje? Te dve stvari slažu se kao Čič i Čong, šerpa i poklopac, jin i jang, dupe i gaće. O čemu se ovde radi? Glavni lik, dobrostojeći muškarac srednjih godina, u srećnoj ljubavnoj vezi, prikazuje se na početku kao tipičan mačo balkanac, nešto kao Familija (Brat moi) samo bez kreveljenja. Ipak, to je samo maska. Labilan je i malo nedostaje da mu živci sasvim popuste. Okidač za njegovo ludilo postaje dugokosi klinac iz stana pored, koji sluša glasnu metal muziku. To izaziva strašan bes i gađenje kod našeg glavnog baje, ali i neku morbidnu zainteresovanost za te teške gitarske rifove. U njegovom umu, neobični štrkljasti komšija brzo od običnog smetala i zapuštenog sataniste prerasta u mogućeg trovača i ubicu. Jezivom tonu priče pridodaje posesivna (pa ipak droljasta) devojka, koja počinje da pati od noćnih mora. Da li je za sve njihove probleme kriv “štrokava metalika”, i šta se to krije u stanu neobičnog komšije? Novi obrt dešava se kada rasplet sklizne u pravcu organskog, pa čak i kosmičkog horora.
Da li je ominozno prisustvo u zgradi starije čak i od zla blekmetala koju je prljavi metalac doneo sa sobom? U retrospektivi, pored veoma intrigantne priče koja brzo uvlači u sebe, postoje i stvari koje su mogle da budu bolje. Psihologija likova ostaje nedosledno prikazana, ali to ne utiće bitnije na kvalitet priče. Da se ja pitam, mogao bi kosmički element još malo da se razradi. Kada glavni lik – koji sve vreme tone u samosažaljenje patetiku – konačno sazna tajnu koju krije komšijski stan njegov život počinje dastično da se menja. Rasplet je vrlo dvosmislen, odnosno nedorečen, i tera na razmišljanje, što može zbuniti i iziririrati jedan deo čitalaca.
“Pukotine”, četvrta celina u zbirci, predstavlja zapravo priču u priči. Na prvom, ‘ovostranom’ nivou fabule, imamo priču o čoveku koga čudne i izmišljene priče njegovog prijatelja Petronijevića – pripovedane za vreme alkoholnih sesija – vode u ludilo i organsko raspadanje. Jedna od takvih uznemirujućih priča jeste ona o grešnom monahu koji navede ljude iz sela na opšte klanje. Ispostavlja se, naravno, da to uopšte nije čovek.Ili je to, ipak, priča o tome kako su sve pukotine u svetu medusobno povezane, bilo fizički, bilo idejno, u ravni nekog drugog paralelbog sveta?
Iako Pukotine na više mesta gube fokus i teturaju se levo-desno, ovo je moćna centralna metafora koja je možda mogla još eksplicitnije da se istakne. Kao i poneka od prethodnih priča, i ova nudi tek maglovit, jedva razumljiv (ili namerno neshvatljiv) rasplet. “Zasluženi odmor” je naziv naredne priče, jedne od dužih. Nevoljni rastanak dvoje ljubavnika i odlazak na posao, najavljuje mračnije probleme od onih tek ljubavnih. Glavni lik želi da se dokaže u firmi i dobije unapređenje u koje je uložio puno truda, dok je njegova devojka, Anka, ljubomorna zbog toga i želi ga samo za sebe. Anka, sa svoje strane, radi u likovnoj galeriji koja trenutno izlaže veoma zanimljiva dela opskurnog umetnika skrivenog identiteta – minuciozno oslikana platna sa temom kosmičkih pojava i objekata.
Priča, delom, govori o tome kako umetničja dela – pogotovo ona vrhunska – imaju tu moć da utiču na javno mnjenje, pa čak i na pojedinačnu psihologiju i psihičko zdravlje posmatrača. (Pitanje za Sklizu, da li je gledao Stendalov sindrom od Arđenta, i da li je baš taj pojam mogao da se nekako inkorporira u ovu priču?) Da li su prikazi kosmičkih kataklozmi nekakva mračna projekcija zla, satanistička i bezbožna u svojoj biti? Ko je misteriozni zastupni kautora tih slika – markantni čovek crne kose i prodornog pogleda koji gotovo istog časa zaokuplja Aninu pažnju i stvara joj neželjene seksualne maštarije? ‘Zasluženi odmor’ se tako iz stranice u stranicu razvija ne samo kao kosmički horor već i svijevrsni erotski triler, poprilično uzbudljiv, dodaću. Snažna povezanost između motiva psihičke nestabilnosti i putene strasti s jedne strane, i energije spiralnih galaksija i okultne moći umetnika koji takve scene prikazuje u svojim delima, sa druge strane, dobro funkcioniše najveći deo vremena, i gura priču ks monstruoznom raspletu. Namerno napisani stereotipni dijalozi služe da se iskarikiraju ljudski odnosi, kako bi se pojačao paranoidni efekat. Glavni lik, izmučen obećanjima o unapređenju ali i grižom savesti zbog toga što ne provodi dovoljno vremena sa devojkom lagano kreće put ludila. Iznenadni prelazak u totalnu paranoju, međutim, zbuniće i najiskusnije čitaoce i nateraće ih na debelo razmišljanje.
ZAKLJUČAK
“Crne partikule” nam daju uvid u deo autorovog zamršenog i mračnog pogleda na svet, pogled u razlomljeno staklo koje će mnoge razonoditi, druge uplašiti, a treće naterati da ustuknu u grozi. To je gusta, često ekliptična i u sebe zatvorena proza, koja definitivno nije za svakog, ali onima posvećenijima i istrajnijima ima puno toga da pruži.Ono što se izdvaja kao jedan od prvih utisaka je da Dejan Sklizović svoj stil gradi na temeljnom iščitavanju savremene proze barem isto koliko i klasika u žanru, te da je sasvim sigurno jedan od uzora i Tomas Ligoti – pisac hermetičnih somnambulnih izliva mašte, što ima svoje dobre ali i loše strane.Da pokušam to da sročim i na drugi način – Sklizović, svesno ili ne, naginje ka jednoj vrsti elitističkog horora (ovu reč koristim ovde bez ikakvih negativnih konotacija) koji ne haje mnogo za većinsko mišljenje čitalaštva, i ima tu moć da zgazi i povredi nepažljivog čitaoca početnika koji tek zakoračuje u žanr horora.To je trnovita staza pisanja, puna skrivenih opasnosti – pre svih ignorisanja, neshvatanja, odbacivanja i simplifikacije, ali Sklizović se već sada pokazuje kao dorastao zadatku, i siguran sam da će sve izazove prebroditi pre svega najsnažnijim oružjem koje poseduje – jedinstvenom maštom.Sada malo neformalniji ton…S obzirom na to da autora poznajem (i cenim) od ranije, i to ne samo kao pisca već i kao strogog urednika koji pazi da nijedno slovce ne bude višak, ne možete ni da zamislite moj šok koji sam doživeo kada sam počeo da čitam prvu priču u zbirci i susreo sa neprekinutim monologom od pet strana, punim opisa, petlji u razmišljanju, romantičarsko-gotskih parabola, uvijenih metafora i slikanja pejzaža
Da li je to isti čovek koji mi je kratio svaki duži i kontemplativniji pasus, pojednostavljao svaku nesuvislu rečenicu, seckao reč po reč, kako bi dobili što efikasniji tekst? Bukvalno sam morao da se vratim na korice, protrljam oči i proverim ime i prezime još jednom, za svaki slučaj
Šalu na stranu, naravno, veoma mi je drago da sam otkrio i ovu drugu maštovitiju i razigraniju Sklizovićevu stranu, gde autor prosto ne haje koliko će reči potrošiti na opisivanje jednog te istog osećanja – ljubavi prema mraku i noći – pisanje koje pokazuje kako horor proza može dosta toga od inspiracije crpeti i iz fantastike, groteske, filozofije, istorije umetnosti, religije i mitologije.U njegovoj prozi svi likovi su usamljenici kojima se gadi svet, akoliti neobičnih sklonosti, praktikanti mračnih kontemplacija. Oni ne veruju u nauku, samo u okultno. To su redom niktofili – žive za noć, mrak, osamu. Bez porodice su i jačih društvenih veza. Pokazuje se da takvi duhovi lakše propadnu kroz procep itmeđu svetova, a da niko iz njihovih okruženja to maltene i ne primeti. A ostali likovi… kada nisu prosto naprosto neke abominacije, čudovišta ili senovita bića iz nekog drugog, paralelnog sveta (Meona? Mijazine?), onda su to suicidalni, filozofski nastrojeni tipovi koji se gnušaju svakodnevne trivijalnosti i besmislenosti sveta u kome žive, znajući da u samoj našoj blizini postoji mnogo čudesniji ali i strašniji svet – kosmička praznina. Ženski likovi su predstavljeni uglavnom kao zavodnice, devojke lakog morala, iskušenja i prepreke koje se postavljaju pred dominantne muške likove i teraju ih, ako ne a greh, ono u apatiju i rezignaciju. Mislim da će biti prilike da u sledećim Sklizinim delima čitamo i nešto višedimenzionalnije ženske karaktere.Što se dijaloga tiče, imam utisak da su oni mogli da budu pomalo zategnutiji i svrsishodniji, naročito u onim pričama gde prelaz sa gotskih opisa na kafansko podjebavanje dolazi abraptno. Razgovori među likovima u drugoj priči (Miris zemlje) podsećaju pomalo na Ognjanovićevu prozu, naročito na roman Zadušnice, što je sasvim logično – oba autora su iz Niša a radnja se pritom dešava na groblju. Sličnost je, rekao bih, bila neminovna. Ako pogledamo na duže staze, vidljiv je napredak u odnosu na prvu zbirku, kako u tehničko-stilskom aspektu, a tako i još više u razgranavanju morbidne mašte i eksploziji mijazmičnih ideja. Čitanje ove zbirke bilo je jedno gorko-slatko iskustvo, delimično poredivo sa osećanjem koje sam zadobio čitajući Tajnog Svata od Marka Piševa ili Golema od Majnrika (uh, te dve knjige, literarni kenobiti, su me baš namučile, sad kad se setim….)Osim same zbirke priča mogu da pohvalim i veoma snažan, beskompromisan, toksično-blasfemičan predgovor od strane Milana Kovačevića – još jednog mladog autora iz žanra horora koji se već dokazao svojom zbirkom Vragovesti, ali će imati tek puno toga da nam pokaže u budućnosti. Kovačević se u predgovoru hrabro dotiče teme srpskog izdavaštva, i opšteg kvaliteta domaće pisane reči, naročito iz komercijalnih žanrova kao što su to romantizovane istorijske drame ili trilerčići.Za kraj šta reći, koju posluku porati?Neka to bude ona autorova, ispričana kroz filter još jednog ljubitelja i stvaraoca iz žanra mračne fantastike i horora (to jest moje malenkosti) – Svi smo mi crne partikule, razdvojeni jedni od drugih, bez ikakve šanse da ponovo osetimo zajedništvo i bliskost, kao i sve ono sto iz toga sledi – sreću, ljubav, ispunjenost. Jedina šansa nas – bludnih partikula – je da kakvo-takvo zadovoljstvo osetimo u spajanju sa mračnim ništavilom.