…(Početak 19. veka). „Upravo je taj period akumuliranja patnje i potisnutog ponosa naroda u tkivu kolektivne svesti Srba bio savršena podloga za razvijanje i izgradnju bogatih mitova, legendi i junačkih priča, za davanje krila mašti i fantaziji koja je jedina mogla, barem privremeno, da ublaži i odagna bol i patnju raje i da pruži kakvu takvu utehu i sačuva samopoštovanje jednog naroda.

Narod srpski stvara bogat imaginarni svet spasitelja i junaka koji se Turčinu i njegovoj osionoj vlasti suprostavlja gordo i beskompromisno. Setimo se samo svih tih junačkih pesama o Kosovskom boju, o knezu Lazaru i Milošu (K)obiliću, Banović Strahinji i Ivanu Kosančiću, braći Jugovićima, malom Radojici o Marku Kraljeviću i Svetom Savi koji se predstavlja kao ratnik i osvetnik isto onoliko kao i svetac, i o svim drugim pravoslavnim svecima koji štite narod od nevere i nepravde, preuzimajući nikada zaboravljene osobine i epitete starih slovenskih bogova!

Zaista, pravoslavlje sa svojom hrišćanskom filozofijom pomirljivosti i trpeljivosti ne uspeva u pravoj meri da zadovolji gnevnu i povređenu srpsku dušu, pa iz starih rana izlaze u svest naroda Bogovi starine, moćni entiteti koji upravljaju silama prirode i koji ljude (Srbe, Turke, bez razlike) gledaju kao bespomoćne muve koji se koprcaju u paučini sudbinski fatalne izvesnosti.

Upravo u to vreme smeštamo radnju “HROMOG VUKA” u limbu vremena i morala, malo pred erupciju vulkana, kada su Bogovi nesvesnog najjači i kada se njihove senke probijaju u naš svet!

Ovde ćemo se zaustaviti i ostaviti tebi dragi čitaoče da saznaš da li su ta moćna bića iz mitova prema narodu serbskom blagonaklona ili ne, da li nude pomoć ili predstavljaju pretnju. “Hromi vuk” će tako biti samo uvod u jednu širu epsku priču o mešanju dva sveta, a put koji je pred nama i koji će se nastaviti u romanima koji slede odvešće nas u bogat svet koliko istorijskog toliko i natprirodnog i fantastičnog!“

(možda ne bi bila loša grafika za štampanje na majce? 🙂 )