Jedini izlaz je drugi roman Marka Popovića, pisca mlađe generacije koji svoje znanje i umetničku sklonost ka dramaturgiji (diplomac FDU-a i škole filmske režije u Njujorku) vrlo vešto uklapa u dosadašnji tok karijere pisca/scenariste koja bi već mogla da se opiše rečju impresivno.

Njegov prvi roman, podsetiću, nosio je naziv Jedan pogrešan korak i bio je veliko otkrovenje za mene u smislu kvaliteta koji mogu postići domaći trileri. Slučajno uzeta iz biblioteke ova knjiga uverila me je da, (prekucaću iz sopstvene recenzije:) „domaći autori i njihova dela uz pravilno odabranu temu i žanr, kao i podršku u vidu kvalitetno urađene korekture i uredništva, mogu lako da pariraju svetskim bestselerima istog žanra.“ 

Po prvom romanu snimljena je TV serija Nemirni, dok su u međuvremenu po Markovim scenarijima napravljeni igrani TV serijali Tajna vinove loze i Poziv, što nam već pokazuje da je mladi gosn Popović duboko ugazio u ozbiljne projekte koji su stekli veliki broj poklonika u Srbiji ali i šire, u regionu, i to možemo da pozdravimo samo jednim velikim: Bravo!

Nakon ovih radova stigao je igrani film Jedini izlaz, baš kao i istoimena serija, sve po Markovom scenariju, da bi se, sasvim zanimljivo, tek nakon vizuelnih dela pojavilo ovo pisano čedo, roman Jedini izlaz, o kojem želim ovde da govorim.

Jedini izlaz je, sasvim logično, roman iz žanra krimi trilera i to onog podžanra koji bi mogao da se opiše kao „porodični“. Ko čita trilere, razumeće me. Hajmo prvo o tehnikalijama. Jedini izlaz je tehnički besprekorno upakovan komad književnog dela, što znatno doprinosi uživanju u čitanju (ili bolje reći, neometanju). Počevši od korica, opisa sa zadnje strane, odabira formata, fonta, preloma, bez gramatičkih grešaka i onih u kucanju… Neko se silno potrudio oko ‘postprodukcuje’ i uredništva što stvara zaista uglađen, bešavni proizvod.

Na ovo se vrlo organski nadovezuje lakoća stila u pripovedanju. Rečenice su kratke, dijalozi odmereni, bez suvišnih opisa. U ovom romanu nećete naći uzlete poetske mašte koji su svojstveni možda nekim drugim autorima, a što se trilera kao žanra tiče ovo je svakako (znatno) češće plus nego minus.

U izboru žanrovske semantike, motiva i preovlađujućeg tona romana Marku je svakako uzor, između ostalih, Harlan Koben, što autor i ne krije. Žena glavnog inspektora na istrazi čita romane ovog autora, što služi kao neka vrsta ‘kolačića’ u tekstu. Baš kao kod Kobena, u jednom sudbinski određenom trenutku se relativno mirni život običnog čoveka (žene) izbaci iz koloseka. Ovde se to dešava kada glavna junakinja, Ana Kolar, advokat iz Beograda i samohrani roditelj tinejdžera, sasvim slučajno pogleda video snimak na kojem prepozna svog preminulog muža. Od te tačke kreće sva drama i uzbuđenje. 

Spomenuću i vrlo efektnu uvodnu rečenicu što je detalj o kojem vode računa vrhunski pisci. Logika radnje i ponašanja pojedinaca je  čitavo vreme vrlo dobra, da bi tek s vremena na vreme izgubila na oštrici. (Pitanje: da li inspektori beogradske policije kucaju svoje izveštaje u wordu ili ipak imaju neki program za to, prilagođeni obrazac?) 

Još od samog početka čitanja primećujem da likovima nedostaje dašak vedrine, a radnji malo humora, onaj blagi dodir kežualnosti, nesavršenosti ili sprdnje koji bi ublažio ozbiljan, mračni ton. Znate one uzgredne opaske kod Nesbea i Kobena koje vam izmame osmeh na lice? Ovde ih nema ili ih nisam doživeo kao takve. Suvoća tuge i nagoveštaja ludila opterećuje čitalaca, pa dok istovremeno nestrpljivo želimo da saznamo šta će se dalje desiti, isto tako žudimo, barem na kratko, za promenom tona. 

Svim onim čitaocima koji uživaju u što većem broju preokreta po jednoj kucanoj strani, tzv. „Indikatoru trilermetra“ (upravo izmišljena merna jedinica) Markov roman će izazvati blaženstvo. Zaista, baš kao i kod Pogrešnog koraka, likovi Jedinog izlaza prelaze sve moguće nijanse sive od svetla do mraka, i proširuju naše viđenje dobrog i zlog u čoveku. Radnja slično tome preskače, tumba se, valja u prašini i eksplodira u bezbroj emocija na toliko mesta da je neizbežan osećaj maglovitosti i mučnine. 

Moj lični utisak da je, na kraju, Jedini izlaz za nijansu prekoračio granicu udobnosti trilermetra, da se previše iskomplilkovao, te da bi za sve uključene strane, likove u romanu, pisca koji je sve to morao da smisli, a čitaoce koji su sve to morali da svare, bolje bilo da su poslednja dva tri obrta izostavljena. 

Na primer, otkrivanje tajnog dnevnika je jedan prilično uncool momenat. Takve stvari se u stvarnosti ne dešavaju pa ovaj trenutak razbija čaroliju koju Marko do tada predano plete oko za čitaoca. Sled dokazivanja krivca ga svakako nije zahtevao pa smo mogli i bez njega. To je onaj momenat kada autor krši pravilo dobro pisanja “ne opisuj, pokaži”. On već jeste pokazao pre toga, tako da je dnevnik svakako jalova redundancija.

U zaključku, Jedini izlaz je vrhunsko štivo domaće triler scene koja, svedočimo, doživljava svoj procvat, kako na televizijskim i bioskopskim ekranima, tako i u beletristici. Marko Popović će zasigurno ostati upamćen kao jedan od najznačajnih književnih žanrovskih stvaralaca  2020-ih, a serije u kojima je on učestvovao kao pisac, scenarista ili režiser, gledaće se dugo, dugo. Ne sumnjamo da će istu sudbinu doživeti i njegovi romani.

Najveća mana Jedinog izlaza (a ujedno i najveća razlika u odnosu na Pogrešnu korak) je ta što čitalac ne može tako lako da se poistoveti sa likovima. Njihovi lične atributi (uključujući tu i glavnog lika, Anu Kolar, i pored toga što autor pokušava da nam je približi time što je stavlja u ulogu advokata za žrtve mobinga) su odurne, snobovske, buržujsko-elitističke u onom najgorem balkanskom smislu. Samoljublje, samoživost, destruktivna agresija, kukavičluk, nepotizam, pribegavanje ucenama i pretnjama, licemerje, suštinski parazitizam u svetu razorenih moralnih vrednosti… dug je spisak osobina koje ‘krase’ likove ovog romana, što kod mene izaziva sve suprotno od simpatija, saosećajnosti i uživljenosti u tragedije drugih. Kod dobrog broja scena imao sam komentar „prokleti bogataši“, uz rezignirano kolutanje očima. 

Ne mogu da se ne zapitam kako bi roman izgledao da je napisan iz prvog lica nekog zaista običnog čoveka čiji najbliži stradaju pod ludilom i u mafijaško-političkim igrama srpske „elite“ kakvi su Kolarovi. Da je napisan iz ugla Nenada Bjelice? Da li bi takav roman bio bolji? 

Gledajući sveukupno, i ne ocenjujući ga samo kao delo domaće književnosti, već u apsolutnom poređenju sa trenutnom svetskom scenom, mislim da Marko i Jedini izlaz zaslužuju ocenu 8 od 10.