Neke knjige stignu me nešto kasnije u životu, one koje sam godinama izbegavao u lektirama i po bibliotekama, i pogode poput metka. “Mučnina” je jedna od njih. Trebaće neko vreme da se oporavim.
Dok listam ispovedne stranice Žana Pola Sartra i tonem u svet njegovog romana, osećam kako se u budi čudna, gotovo neobjašnjiva napetost. Svaka rečenica lagano steže, istovremeno fascinira i pomalo plaši. Poput glavnog lika, Antona Rokentina, doživljavam mučninu – taj specifični osećaj besmisla, nesklada između sebe i sveta. Šta je ona? Mučnina nije bolest, nije mini nervni slom, nije psihička anomalija, već sve to zajedno i ponešto drugo. Ona je lucidnost, oštri uvid u golu istinu: svet je samo svet, i mi smo u njemu izvan svake dublje svrhe, osim one koju mu sami pripisujemo. To je spoznaja koja boli i oslobađa.
Radnja romana je naizgled jednostavna, ali svaki njen trenutak pun je filozofskog naboja. Anton se nalazi u malom francuskom gradu Bouvilu, posmatra ljude oko sebe, evocira uspomene i spoznaje unutrašnju prazninu. On je istraživač istorijskih dešavanja, pisac, ali tokom proučavanja života jednog čoveka, Markiza de Rolebona, postaje svestan besmisla i arbitrarne prirode ljudskih dela. Spoljašnji svet, svet ljudi, je opsednut pojavama, predmetima, ljudskim telima – i upravo u toj svakodnevnoj trivijalnosti, u običnim stvarima, on doživljava mučninu. Zid, stolica, papir – sve je odjednom tu, ali bez inherentnog smisla. Svet je samo postojanje, i ništa više.
Likovi u romanu su minimalistički, svaki od njih nosi težinu svoje simbolike. Anton je introspektivni, gotovo opsesivni posmatrač, čije postojanje je fragmentarno i posvećeno samospoznaji. Postoji i drugi likovi, poput vlasnice gostionice s kojom ponekad ulazi u intimne odnose lišene strasti, lokalnih stanovnika, ili ljudi koje on susreće u knjižnici i gradu, ali oni su uglavnom statični – život se dešava mimo njih. Njegovo iskustvo života je pre svega misaono, egzistencijalno, i ono što doživljava u interakciji sa drugim ljudima više otkriva o njemu samom samog nego o drugima.
Sama “mučnina” je poetski opisana kroz sitne detalje svakodnevnog sveta – kako zrna peska u njegovoj ruci postaju teška, kako zidovi soba postaju „neobjašnjivo prisutni“. To je osećaj nepodudaranja sa svetom, osećaj da ništa nema suštinskog razloga da postoji – a ipak, postoji. Sartr koristi upravo ove trenutke da oslika egzistencijalnu filozofiju: čovek je osuđen da bude slobodan, osuđen da sam sebi daje smisao, i u toj slobodi dolazi do svesti o apsurdnosti svega što ga okružuje.
Ani, njegova voljena, pojavljuje se kao potpuna suprotnost Antonu. Dok on tone u mučninu sopstvene introspektivne svesti, ona je uronjena u svet čulnih iskustava, u traženje i proživljavanje “savršenih trenutaka”. Njena radost je neposredna, spontana i gotovo suprotna njegovoj analitičkoj otuđenosti. Gledajući je, Anton oseća kako njegova unutrašnja praznina dobija kontrast, kako svet može biti i nežan, i ispunjen, i značajan kroz samu percepciju i doživljaj. Ani je život u pokretu, dok je njegova mučnina život u zastoju i promišljanju. Na kraju, međutim, i Ani odustaje od savršenih trenutaka. Oni se razilaze.
Ovo delo se danas smatra prekretnicom u modernoj književnosti jer je uvelo filozofiju egzistencijalizma direktno u roman. Sartr ne samo da piše priču, on nas uči kako da gledamo na svet. Mučnina je predak ili savremenik svih kasnijih dela koja tematizuju besmisao i unutrašnji konflikt, vezan istom pupčanom vrpcom egzistencijalizma sa Alberom Kamijem i njegovim Strancem, kao i sa Emilom Sioranom i njegovim nihilizmom, pa sve do modernih refleksija Mišela Uelbeka, koji u svojim romanima istražuje otuđenost savremenog čoveka i prazninu konzumerističkog sveta.
Ono što posebno fascinira je način na koji Sartr kombinuje banalnost dnevničkih unosa sa poetskim opisom stvarnosti. Mučnina koju doživljavam nije negativna, ona je transformativna. Sartr vas tera da posmatrate i sebe i svet sa posebnom pažnjom, drugim očima. Svaka prostorna dimenzija, svaka reč, svaki predmet postaje znak, ali znak koji upućuje samo na postojanje, ne na suštinski smisao. Ideja dela je jasna: život je surov i besmislen, čovek je slobodan da mu da značenje kakvo god on želi. Sartr nas uči da se suočimo sa prazninom i prihvatimo je, umesto da od nje bežimo. To je oslobađajuće, jer shvatamo da smisao nije nešto što nam je nametnuto spolja, već nešto što sami kreiramo. To je i filozofski i umetnički revolucionarno, jer pomera roman sa površinskog pripovedanja u sferu unutrašnjeg, egzistencijalnog doživljaja.
U poređenju sa Kamijem, gde Stranac istražuje apsurdnost kroz hladnoću i otuđenost glavnog junaka pred društvenim normama, Anton – odnosno Sartr – je introspektivniji, više fokusiran na sopstvenu unutrašnju dinamiku i metafizičku spoznaju. Uelbek, sa svojim savremenim socijalnim alienacijama, može se posmatrati kao filozofski potomak ovog romana. Ali Sartr ostaje jedinstven po tome što kombinacija psihološkog portreta, filozofske meditacije i literarnog majstorstva stvara delo koje je i umetnički i intelektualno zadivljujuće.
Uprkos težini teme, roman ispunjava pozitivnom energijom – to je energija intelektualnog buđenja. Mučnina nije samo priča o besmislu; ona je proslava ljudske slobode, dubokog posmatranja i svesne introspekcije.
Na kraju, ono što ostaje nije samo sećanje na priču ili likove, već osećaj pročišćenja. Svet je težak, ali istovremeno predivno slobodan. Postoji mučnina, ali postoji i jasnoća. Sartr pokazuje da filozofija nije samo apstraktna misao, već i neposredni doživljaj života. I kada zatvorim knjigu, osećam zahvalnost, divljenje i istovremenu težinu koja guši i uzdiže. Teško je to opisati. To je umetnost koja ne bledi, roman koji ostavlja trag u svakoj ćeliji bića.
Šta činiti nakon čitanja Mučnine?
Ništa, samo postojati. Kao da ni to nije dovoljno teško…
OMILJENI CITATI:
Možda je nemoguće razumeti sopstveno lice. Ili je to možda zato što sam ja usamljen čovek? Ljudi koji žive u društvu naučili su da sebe u ogledalima vide onako kako ih vide njihovi prijatelji. Ja nemam prijatelja – da li je zbog toga moje lice tako tuđinsko?
To izaziva mučninu. Ili bolje reći, to jeste mučnina. Mučnina nije u meni, osećam je tamo na zidu, na predmetima, na licima drugih ljudi. Ona je jedno sa svetom, a ja plivam u njenom kalu.
Sva ta tela u gradovima su se šepurila, iznosila gnusnu ispovest o svom postojanju. To je bilo previše, preobilno. Shvatio sam da nema sredine između nepostojanja i tog besvesnog obilja.
Jednog dana prepustio sam se srećnim mislima, punim nade. Sutradan sam se setio toga i zgadilo mi se, kao da sam se probudio u postelji punoj izbljuvaka. Zaneo sam se kao budala. Osećam potrebu da se očistim apstraktnim mislima, prozirnim kao voda.
Da samo mogu prestati misliti bilo bi bolje. Misliti… to je nešto najotužnije što možete raditi. Samo tužni ljudi misle. Misli mislioca gadnije su od njegovog tela. Beskrajno se razvlače i ostavljaju neobičan ukus. Na primer, ta vrsta bolnog mozganja: ja postojim, održavam “ja”. Ja. Telo, ono živi sasvim samo lako kad se jednom začne. Ali misao… nju nastavljam, nju odvijam ja. Postojim. Mislim da postojim.
