(Ovo je jedna skorašnja priča iz serije #Natašinepriče# sa Delfi kutka. U glavnoj ulozi je inspektor Žarko Obradović, naš stari poznanik iz romana „Dan nulti“. Žarko se ovog puta susreće sa slučajem koji prevazilazi njegove detektivske mogućnosti a priča sumanuto brzo skreće u žanr fantastike 🙂 nadam se da će vam se svideti. Neki od vas su je naravno pročitali već na kutku.)

Inspektor Obradović probudio se to jutro misleći da je još uvek mrkla noć. Ali sat na ruci, zidni časovnik, kao i njegov urođeni osećaj za vreme govorili su mu da je rana zora. Barem je to trebalo da bude. Mrak sa prozora, gusti lepljivi mrak koji je teškom zavesom crnila obuhvatio Konjanik i deo Voždovca na koji je njegov balkon gledao, govorio je drugačije. A onda je začuo sirene. Svuda po gradu. Video nekoliko usplahirenih senki na ulici… Tada je shvatio. Svetlo… Svetlost sunca, nije ga bilo. Svetlost je nestala.

Svetlost je nestala, jutro se nije rodilo, zora nije zarudila a dan još nije otpočeo. Ali kako je to bilo moguće?!

Zbunjivi ali sasvim podudarni TV izveštaji ubledelih i paničnim strahom ispijenih voditeljskih lica javljali su o jedinstvenom kataklizmičnom poremećaju nebeskih pojava. Inspektoru je trebalo desetak minuta da povrati prisebnost i razabere suštinu. Sunce, odnosno njegova toplotna energija koja je istovremeno bila i izvor svekolikog svetla i dana na Zemlji, naprasno je smanjila fluks zračenja i to stotinama hiljada puta! Prostije iako ne i preciznije rečeno (kako je to inspektor kasnije naučio od brojnih stručnjaka i naučnika sa TV-a) – Sunce je prestalo da sija. I dalje je postojalo, stajalo gore na nebu, tek kao jedva vidljivi oreol jačeg crnila na inače crnom nebu, ali više nije sijalo. Sunce više nije bilo Svetlost. To je bila ljudskom umu neprihvatljiva i sasvim izluđujuća misao.

Tada je stigao i poziv. Iz centrale policijske uprave javili su mu da ima novi slučaj. Profesorica fizike sa Fakulteta prirodnih nauka je nestala. Njeno ime je bilo Svetlana Đokić. Doktor prirodnih nauka Đokić. Pomislio je u prvi mah da je šala. A onda je poželeo da ih otera u tri lepe. Ko dođavola razmišlja o policijskim slučajevima i nestalim osobama kada više nema sunca?! – pomislio je. (Nema svetla, sunca je i dalje bilo, morao je sebe da podseća, ali to je bilo gotovo podjednako glupavo). A onda mu je jedan hladni glas preko žice rekao: Inspektore, nađite je. Kada nađete Nju… naćićete i sunce. Svetlo će se vratiti. Ima nade.

Taj glas. Tek je po prekidu veze shvatio da to nije bio niko iz policijske uprave. Ali reči i njihov smisao… Svetlo će se vratiti. Ima nade. Da li je nestanak profesorice imao veze sa apokalipsom koja se uveliko dešavala? Kako je to moguće? I ko je bio čovek koji ga je zvao? Zašto, zašto baš njega? Previše teških neodgovorenih pitanja. Inspektor Obradović nije znao odgovore, ali je znao jedno – pronaćiće profesorku. Jer šta mu je drugo preostalo? Sunce svakako neće izlečiti.

Dok je civilizacija sveta rapidno popuštala pred navalom primitivnih ljudskih nagona i strahova, teorije „eminentnih“ stručnjaka ređale su se kao na traci. Svi su pokušavali da daju odgovor na pitanje šta je uzrok. Kada i da li će anomalija prestati? Da li će se sunce a sa njim i život na koliko juče osunčanoj planeti vratiti u normalu?

U izgubljenoj srpskoj prestonici koju su gutali mrak i beznađe rastao je sve veći nemir i haos, dok je inspektor Obradović pokušavao da nađe jedno nestalo ljudsko biće. Čak nije ni znao da li je zaista nestala?! Sve je postalo suludo i nepojmljivo. Otišao je, prirodno, za početak do njenog stana na prijavljenoj adresi. Šta ako mu profesorka otvori?! Ali ne… nikoga nije bilo kući. Komšije je nisu dobro ili uopšte poznavali niti su je videli u skorije vreme. Kroz špijunke su ga gledale unezverene oči prestrašenih ljudi.

Glavna teorija, ne nužno i ona koja je imala najviše smisla već ona koja je nudila najviše nade, govorila je da se naša zvezda, centar Sunčevog sistema, iz nekog još uvek nerazjašnjenog razloga pretvarala u super-novu (na svom dužem i neizbežnom putu da na koncu postane crna rupa, što je inače sudbina svake zvezde). Ovo što se dešava bi stoga bila uobičajena i sasvim „normalna“ faza smanjenog zračenja. Inspektoru je zaista smetala reč „normalno“ u ovom kontekstu. Faza koja traje kratko. Koliko kratko? Dovoljno da Zemlja preživi? To niko nije znao. Ipak, mnogi su i dalje verovali da je tako. Milijarde ljudi na nekada plavoj planeti čekalo je sa strahovitom zebnjom da se svetlost vrati. Inspektor nije bio toliki optimista.

Sledeća adresa koju je inspektor obišao bio je fakultet. Prirodne nauke. Fizika. Nestanak profesorke niko nije posebno prijavio. Pa ipak, zaista je nije bilo. Već treći dan nije dolazila na predavanja niti na sastanke kolegijuma. Od malobrojnih radnika na univerzitetu saznao je da Svetlana Đokić ima 38 godina, baš kao i inspektor, da je neudata, bez dece (baš kao i inspektor) i da je doktorirala sa temom „Spektrometrija sunčevog zračenja i Furijeove funkcije pretvaranja toplotne energije sunca u energiju Zemljine biosfere“. Tu su se njihove reference razilazile, pomislio je uzbuđeno. Sunce. Profesorka je istraživala sunce?! Inspektor je bio sve uvereniji da je ovo slučaj njegovog života. Onaj koji će ga odrediti i potcrtati.

Na Zemlji više nije bilo svetlosti sunca. To je bio strahovit ali ne i najveći problem po živi svet. Svetlost se mogla dobiti i veštačkim putem, od drugih izvora energije, i svi gradovi sveta blješteli su kao novogodišnje jelke, pokušavajući time da smanje stepen sveopšte histerije i haosa. Ali… bilo je sve manje toplote. Naučnici su izmerili da, za razliku od svetlosti, nije sva toplota zaustavljena na svom putu ka ostatku Sunčevog sistema, već samo jedan deo. I pored toga bilo je sve hladnije i hladnije. I to sasvim primetno, čak i nakon prvih 24 časa. Inspektor je sa narastajućim osećanjem gušenja i duševne boli posmatrao TV izveštaje o sve brojnijim prirodnim katastrofama širom sveta. Oluje, požari, snežni udari, cunamiji, tornada, poplave, klizišta, ledene kiše, zemljotresi… Sve dok je bilo TV programa. Brzo su međutim i sateliti popadali sa neba. Tv prijemnici su zaćutali. Postali crni, baš kao i nebo. Zemlja se hladila i stezala. Menjala i umirala.

Novi mračni dan doneo je Beogradu metar i po snega. Ljudi su umirali. To je barem zaustavilo ulične nerede. Inspektor se jako potrudio da pronađe Svetlanine kolege. Našao je tek nekolicinu. Oni su mu dali dodatni uvid u profesorkinu ličnost, iako sasvim šturi i nedovoljno pouzdan uvid. Profesora Đokić je očigledno bila rezervirana i povučena ličnost. „Pomalo ćaknuta“. Po rečima njenih kolega, Svetlana nije imala mnogo prijatelja. Roditelji joj nisu bili živi. Za ostalu rodbinu nisu znali. Ukratko, nisu imali pojma gde bi doktorka Đokić mogla da bude. Niti ih je bilo briga za nju, čak i da se vani ne dešava ludilo koje se dešava ne bi ih bilo briga, Obradović je bio siguran u to.

U Policijskoj upravi vladao je sličan nered i apatija kao i na ulici, kao u čitavom gradu. Nije ni bilo čudo, policajci su pre svega obični ljudi, kao i svi drugi. Inspektora Obradovića niko nije ni pitao šta to zapravo radi. Detaljnija pretraga baza podataka otkrila je ovome da je profesorka Đokić više puta menjala ime, adresu i lični opis. Plavuša Lucija, anfas fotografija bez osmeha. Danica, brineta, sa upalim očima koje kriju tajnu. Crnka Agnesa, sa prezrivim smeškom. Agnesa je u Novom Sadu pre tri godine hapšena zbog remećenja javnog reda i mira a zatim i optužena i kažnjena zbog opiranja pri hapšenju. Profesorka Svetlana u više izdanja. Bila je to ona, bez ikakve sumnje. Ali koja je bila prava?

Prošle je 48 časova od nestanka svetlosti sunca. Prognoze naučnika koje su se sada mogle čuti tek tri puta dnevno preko javnih razglasa na većim trgovima, bile su sasvim crne. Zemlji je izgleda stigao sudnji čas. Tek tako, iznebuha. I tu niko ništa nije mogao da uradi. Toplota i svetlost su bili pokretači sveg života na površini planete. Toga više nije bilo. Biosfera se rapidno urušavala a zajedno sa njom i još osetljivija civilizacija ljudi. Šta je moglo da se učini? Ostati u zavejalim kućama i zgradama i počinuti u kakvom-takvom miru. Razglasi su predlagali najbrže i najefikasnije metode masovnog suicida. A zatim su i sami utihnuli.

Zavejalim i uglavnom pustim ulicama grada su lutale bande naoružanih očajnika koji su tragali za hranom. Svi veći tržni centri i marketi bili su odavno poharani. Samo bande očajnika i on, inspektor Obradović. U nedostatku ideja i tragova provalio je u njenu kancelariju. Nije bilo mnogo toga. Od ličnih stvari pronašao je jedan prašnjavi album slika. Prvi fotosi poticali su iz studentskih dana. Bilo je veoma primetno kako se lik Svetlane Đokić menjao iz godine u godine, iz slike u sliku. Lucija, Danica, Agnesa. Njeno lice postajalo je sve oštrije a figura sve mršavija. Profesorka je sasvim bukvalno nestajala, tu pred njegovim očima, topila se i gubila. Sve dok nije sasvim nestala, podsetio je sebe. Bio je tu i jedan odštampani rad, sa mnoštvom grafikona i crteža koje nije razumevao. Na fascikli je pisalo – „Fluktuacije Sunčevog zračenja i kolabiranje unutrašnjeg motora plazme i gasa“. A preko njega, jedva razumljivim slovima ispisanim skorelom ljudskom krvlju: DEŠAVA SE!“.

Dok je izlazio iz ruinirane i požarom oštećene zgrade fakulteta presrela ga je jedna unezverena, raščupana prilika. Bio je to domar. Poznavao je profesorku. On je javio inspektoru da je nestala. Profesorka Svetlana bila je ekstremno posvećena poslu. Radila je po čitavu dan i noć, zadubljena u svoje proračune. Sve dok nije poludela. Barem je domar tako mislio u prvi mah. Govorila je kako se sunce gasi. Vrištala po hodnicima kako svetlost nestaje. Sada zna da je bila u pravu. Domar je inspektoru rekao još jednu zanimljivu stvar. Pre godinu dana na fakultetu se pojavio trač. Da je profesorka zavela jednu od studentkinja. Propalu studentkinju. Narkomanku. Da je sa devojkom u vezi. Bio je to samo još jedan od dokaza njene „nenormalnosti“. Domar se čak i sećao devojčinog imena. Selena.

Planeta Zemlja ponašala se kao teško ranjena životinja u predsmrtnom grču. Njeni „mišići“ su se stezali, „pluća“ gorela i kolabirala a „trup“ raspadao. Rascep podvodne kontinentalne kore u dubokim vodama Tihog okeana razorio je zapadne obale SAD-a, jugoistok Azije i gotovo čitavu Australiju sa Okeanijom. Evropa, posebno njen unutrašnji deo, još uvek se držao, iako ne bez posledica. Stari svet je vraćen u ledeno doba. Jaki orkanski vetrovi nezapamćene jačine brisali su sa površine čitave planinske masive i gradove, menjali tokove reka.

Beograd više nije ličio na sebe. To više nije bio grad već ledom okovana pustara. Inspektor Obradović bio je među dva posto preživele populacije. Ne naročito svojom zaslugom. Bio je samo dovoljno „srećan“ da se nađe u onom starijem delu nekadašnje prestonice koju oluja pomešana sa izdignutim tokom Dunava nije prosula ka severnim ravnicama. Bio je naslonjen na vrh četinara koji je virio iz dubokog smeta, obučen u najdeblju odeću koju je mogao da nađe, preko koje je navukao kvalitetnu bundu skinutu sa smrznutog leša gojazne dame iz hrama Svetog Save, jednog od beznadežnog sakupljališta preživelih. Inspektor je gledao u nebo. Bilo je prelepo, nikada svetlije! Udaljene zvezde Mlečnog puta i drugih galaksija konačno su mogle da dođu do izražaja, nezasenjene jačinom Sunca i nekadašnjom ponosnom električnom rasvetom ljudi. Ali Obradović je ipak želeo da se sunce vrati. Bilo je prokleto hladno. Osećao je da umire. Baš kao i svi ostali. Ali pre toga imao je zadatak da obavi.

Selena se budila iz grozničavog polusna. Cvokotala je od sveprožimajuće hladnoće. U raskošnoj bogataškoj kući njenih roditelja na Senjaku više nije imalo šta da se iskoristi za potpalu. Začudo, nije se plašila smrti, već trenutka kad će joj droga, taj čudesni prah koji je koristila da pobegne iz stvarnosti već godinama unazad, konačno presušiti. Nestati. Kada će morati da se suoči sama sa sobom i onim što je učinila od svog života. Paradoksalno, sveopšta katastrofa vani bio je tek beznačajan deo užasa protiv kojeg se devojka bledog lica i svetloplavih očiju borila.

Tada je začula neki zvuk. Možda ju je to i probudilo? Zvuci nisu bili dobri. Zvuci su značili život. Zašto ovaj svet već jednom ne umre i ne ostavi je na miru? Krov kuće se urušio po sredini pa je kroz prostorije duvao jeziv vetar. Selena od tad nije ni silazila sa sprata gde je spavala i sanjarila u svom slatkom brlogu od prljave odeće, ambalaže i ostataka hrane, kao i smrznutih barica urina.

Zvuk se ponovi, ovog puta snažnije i bliže. U njoj se javi novi, do tad nepoznati strah. Čula je za njih, strvinare… Kanibale. Nije mogla da zamisli da smrt dočeka u ždrelu i čeljustima divljaka. Da li je to značilo da je i dalje marila za sopstveni život?

Ulazna vrata je tad provalio neki stvor! Zver. Selena je zavikala. Zver na dve noge. U rukama je držao zašiljenu nagorelu motku. Lice mu je bilo umotano u krpe.
Gde jeee? Gde je ona?! Šta se dešava sa suncem, moram da znam!!!
Khh.. ko? Gde je… ko? – posle par dana začula je sopstveni glas. Zvučao je komično piskavo.
Đokićka! Profesorka! Gde je… Ona… Ja… ugh, gh… – premoreni inspektor Obradović brundao je i kretao se kao medved, čeprkajući po smeću i snegu.
Ja ne znam, ja…. Profesorka. U glavi joj kliknu. On misli na Nju. Ali kako bi on znao? I šta to priča o suncu?! A onda joj kliknu još jednom, znatno bolnije. Sunce. Jedino o čemu je Ona pričala. Njena opsesija.
Ceca? Ti tražiš Cecu? Tako sam je zvala .. zato što je to nerviralo. – pravdala se devojka iako nije znala kome i zašto.

Čovek je prišao i uhvatio je snažno za ramena.
Jel je ovde? Gde je sada? Jel je… živa? – Selena je videla iskonsku tugu i očaj u čovekovim očima.
Ja… Ne znam. Bila je ovde. A zatim je otputovala. Pre…- devojka je morala duboko da se zamisli – četiri dana. Pričala je besmislice. Da sunce umire. Izgleda da nisu bile baš tolike besmislice, zar ne? – osmehnula se bledo. Ona je živela od njega znaš. Od sunca. Barem je verovala u to. U zadnje vreme nije unosila hranu. Živela je od sunca… I droge. – pokazala je svoje nadlanice i tragove od igle. Neko nju ejdž sranje. Helioterapija… Heliodijeta… Helio nešto…. Zabole mene za to. Ali bila je dobra prema meni. Volela sam je. – bila je to prostodušna izjava na koju se nije imalo mnogo šta reći.

Ali to čoveka nije ni doticalo. Oči su mu plamtele. Želeo je da sazna još. Još o njoj.
Otputovala gde?
Selena slegnu ramenima. Čekaj… Neki grad čudnog imena… Nadžipur.
Nadžipur? Indija…? – inspektor nije znao. Zvučalo je tako.
Da, tako je. Indija. Tamo je taj hram koji je tražila. Poslednji hram arijskog boga sunca i plamena. Neki Agni… – Selena se zacereka blesavo i otužno. – Svetlana je bila luda, sada znam. Čak iako je sve ovo predvidela.
Nije ona bila luda. – Obradovićevo telo konačno klonu. Stigao je na kraj svoje potrage. Do Indije ne bi mogao da stigne čak i kada bi tako nešto želeo. – Lucija. Danica. Agnesa. Samo je želela da ga spasi. Da ga izleči. Da povrati nestalu Svetlost.

Ono što eminentni stručnjaci za astrofiziku i zračenje Sunca nisu rekli javnosti dok su još bili u životu i širili svoje jalove teorije, bilo je da, čak iako se toplota i Svetlost sunca povrati, to neće značiti spas za Zemlju. Za ljude na njoj. Ne, nikako. Jer nakon faze slabijeg zračenja sledila je faza neproporcionalno jačeg. Hiljadama hiljada puta jačeg svetla i toplote. Planete će biti zaleđene. A onda će ih oganj novorođenog sunca-nove spržiti. Ali ko zna, možda će to biti početak života neke nove vrste. Novog oblika života-energije.

Inspektor Obradović pri slabom svetlu pripaljene vatrice čitao je Svetlanine naučne radove. Na nekoliko mesta decidirano je tvrdila da će slabljenje trajati sedam ciklusa. A onda će se sunce ponovo roditi. Ona će svedočiti tome, na mestu rođenja božanstva koje je spoznala. Sedam ciklusa… To vreme je isticalo ovo jutro, sudeći po inspektorovom ručnom satu koji je začudo još uvek radio.
Inspektor leže na zemlju. Zenice su mu bile širom otvorene ja niskom horizontu. Ovo će biti spektakularno. – pomislio je. Čudesno svitanje.

Čekao je i čekao. Konačno se desilo.
Nebo je eksplodiralo! Božanska svoprežimajuća Belina… Svetlana više nije bila nestala. Svetlana je postala sama Svetlost.