Najčešće predrasude (ponekad i međusobno suprostavljene) koje se javljaju kod naše čitalačke publike jesu ove:
“Ne želim da čitam domaće autore, oni nisu ni približno dobri i kvalitetni kao strani.”
“Ja sam Srbin Pravoslavac (bre!), čitaću samo domaće pisce, i to isključivo na ćirilici.”
“Ne postoje dobri pisci trilera, horora i fantastike kod nas, to pišu strani pisci i oni su jedini dobri u tome.”
Srpski pisci pišu samo istorijske romane i socijalne drame. Jednom rečju – smarači.”
Čitam samo domaće pisce jer je sve ostalo zapadnjačka propaganda. Uostalom, poznato je da je Ivo Andrić najbolji pisac na svetu koji je dobio nobela za roman “Na drini ćuprija.”
“Ne želim da čitam domaće pisce, naročito žene, tzv. Spisateljice, jer to su brate samo neki ljubavni romančići, ono – tra la la.”

Zamislite sledeći scenario. Srpski pisac u svojim poznim godinama, višestruko nagrađivan, priznat i cenjen, koga voli i zdušno prihvata domaće ćitalaštvo. Zbog svojih političkih stavova i suprostavljanja aktuelnoj vlasti mora da se odseli u inostranstvo. Da li on automatski time postaje “strani pisac”? Da li stoga čitalačka publika koja pre svih ceni domaće autore njega automatski isključuje sa liste?

Ili zamislimo sasvim suprotan primer. Mlađa spisateljica SF-a iz neke istočnoevropske zemlje (recimo Ukrajine) za koju niko u Srbiji nikad nije čuo (jer realno nema nikakvog načina da se još uvek neafirmisani autori sa manje popularnih tržišta uopšte i predstave našoj publici) dolazi u Srbiju i uzima srpsko državljanstvo. Da li ona time automatski postaje “domaći pisac” iako još uvek ne zna pravilno da govori, čita i piše na srpskom, niti se teme njenih naučnofantastičnih pripovetki uopšte bave Srbijom na bilo koji način.

Kako onda, pre nego što uopšte i započnemo diskusiju o kvalitetu domaćeg i stranog (što je, kolko vidim, vrlo česta tema razgovora među čitaocima beletristike), da definišemo “domaćeg” i njemu suprostavljenog “stranog” autora u oblasti književnosti?

A šta sa piscima iz Crne Gore, Bosne, Hrvatske, koji suštinski pišu na ISTOM jeziku kao i mi Srbi, i ne samo to, već i žive u totalno istim ili sasvim sličnim socio.ekonomskim prilikama u našim (kolektivno prilično sjebanim) državicama na prostoru bivše Yu? Da li su oni domaći ili strani pisci?

Da skratim, moja opšta teza i čvrsto mišljenje glasi – NE POSTOJE “STRANI” I “DOMAĆI” PISCI. Postoje pisci, dakle ljudi koji pišu, time se bave bilo profesionalno ili amaterski, kao hobi, na bilo kom stepenu ozbiljnosti odnosno prihvaćenosti, počevši od srednjoškolke koja je za svoju dušu ( a možda i za merak svojih drugarica ili čak simpatija) prikupila desetak ljubavnih pesmičica u jednu mini zbirku, pa do brutalno posvećenih profesionalaca koji godišnje objavljuju po par romana popularnog žanra i još popularnijih tema i na tome zgrću neke pare.

NACIONALNOST JE PRI TOME SAVRŠENO NEVAŽNA, nacionalnost kao takva, ona koja ja se jedino može proveriti i predstaviti upisom u državni registar a odatle u ličnu kartu i pasoš pisca (već vidite koliko je čitav pojam besmislen kada se primeni na književnost i književnike) pa tako i sam koncept podele na domaće i strane autore.

Šta činiti po ovom pitanju? Kako bi trebalo da se ponašamo mi, krajnji konzumenti literature u Srbiji? Za početak osloboditi se sasvim nepotrebnih i po slobodarski književni glas vrlo štetnih robovskih okova predrasuda. 
DAJTE PODJEDNAKE ŠANSE I “DOMAĆIM” I “STRANIM” PISCIMA, BIĆETE IZNENAĐENI KOLIKO IMA (NE)KVALITETA SA OBE STRANE.
POKUŠAJTE DA ISKOČITE IZ ZARĐALIH ŠINA TRENDOVSKE LITERATURE I PRONAĐITE AUTORE ŠTO BLIŽIH VAŠEM SENZIBILITETU, BILO DA DOLAZE IZ SRBIJE ILI AVGANISTANA.
PONEKAD IZAĐITE IZ ”UDOBNE ZONE” I EKSPERIMENTIŠITE SA ŽANROVIMA I AUTORIMA KAKO BISTE OTKRILI NEKO SKRIVENO BLAGO.

I NAJVAŽNIJE: Ne gajite mišljenje o delu i autoru (bilo da je on “naš” ili “njihov”) pre nego što ga pročitate, to pre svega nije fer, a onda nije ni ispravno jer čete sigurno imati krivi dojam u većini slučajeva.