Čitao sam odavno ovaj danas već poprilično zaboravljen roman i gotovo slučajno naleteo sam na sopstvene beleške o njemu. Istog trenutka preplavio me osećaj već viđenog, ne zato što me je nešto podsetilo na radnju romana već zato što sve ono o čemu je Mileta pisao još davne ‘93 ljudi na ovim prostorima doživljavaju iznova i iznova, gotovo u nekoj mazohističkoj perpetualnoj nuždi, ne uspevajući da se uzdignu iznad svojih iracionalnih nedostataka i umnog mulja u koji su zapali.
Prodanović u ovoj knjizi piše o patnji naroda, o takvom sklopu mišljenja i delanja gde politika – sve ono štetno što politikanstvo sa sobom nosi – pohlepu, mržnju, neznanje, ksenofobiju – uništava lepo i vredno. U ovom nazovi romanu nema mnogo prave radnje, esejistika se naizmenično pruža sa teškim životnim pričama, kakve to mogu biti samo one na Balkanu.
I kao što rekoh, prosto je neverovatno da knjiga iz tih godina i dalje savršeno precizno opisuje ove godine, ove ljude na vlasti, ovaj nakaradni način razmišljanja… a onda sam shvatio ne samo da to jeste ista politika iz devedesetih, već i da jesu jedni te isti ljudi, te da Prodanovićem roman nikada nije ni imao prilike da “promaši”…
Posebno je fascinantan jedan nadrealni opis gozbe koji ćete naći u poslednjem citatu, a koji hipnotički verno opisuje stanje u kojoj se nalazi Srblje pod okupacijom bolesti koju ne razume niti želi da razume…
IZABRANI ODLOMCI IZ ROMANA:

• Govorilo se, ponekad maliciozno, da se pripadnici mog naroda sete Boga obično u trenucima umiranja a da su sa njim intimni na jedan specifičan način, pominjujući ga gotovo svakodnevno u sklopu tradicionalnih psovki.
• Bilo je to pravilo – kada se zamisli nešto i naznači nekoliko mogućih puteva – događaji obavezno krenu najgorim od njih.
• Čudilo me je da niko do sada nike primetio da je količina fantazije u pojedinim plemenskim hronikama proporcionalna dužini robovanja pod tuđinom. Patnja zbog nepostojanja sopstvene države nadoknađivana je sofističkim tumačenjima pojedinih povelja i ugovora; dokumenti koje su dodeljivali oholi osvajači alhemijskim postupcima pretvarani su u povelje slobode, u nekakve simulakrume samostalnosti nazvane državno pravo.
• Nasuprot onome što su me uvek učili, svoju zemlju nisam voleo zato što je bila najveća, najbogatija i najlepša, voleo sam je jer je bila moja. Jer bolju nisam imao.
• Nikada nisam zamerao ljudima koji su menjali svoja uverenja; čovek saznaje nove stvari, sazreva, uviđa svoje greške i evoluira. Ostajalo mi je ipak nejasno zašto u mojoj zemlji ljudi koji radikalno izmene nazore pokušavaju da ostanu na istim pozicijama moći i uticaja koje im je omogućilo prethodno uverenje, sada od njih samih označeno kao pogrešno. Pitao sam se zašto se tako malo propovednika, kada promeni veru, zadovoljava ulogom slušaoca, zašto oni gotovo istog trenutka nastavljaju da propovedaju svoje novostečene nazore. Nikada nisam odbacivao ljude zato što su nekada, u jednom trenutku života, bili ovo ili ono. Ali većina onih koji su narodu solili pamet iz zlaćanog limba vlasti smatrala je da su pozicije moći i arbitraže o nacionalnim ideološkim, kulturnim i drugim poslovima, nešto što im je samim rođenjem dato, da je to nezavisno od okvira u kojima se dešava.
• Kada Bog odluči da kazni nekoga – govorilo se u mom narodu – prvo mu uzme pamet.
• Zbog ovakvih kakav je on, mislio sam, pravi se zastoj pred vratima pakla, zločini ovakvih prebrojavaju se danima.
• Sva balkanska plemena, a možda i svi slovenski narodi, imaju u sebi ugrađenu neku čudnu sklonost ka iracionalnosti koja daleko prevazilazi evropski prosek.
• Dugački stolovi bili su izneti na ulice, zastrti belim čaršavima, a na njima su bile naređane razne đakonije, izobilje jela i pića. Između stolova se igra i peva. Jedino što pomalo zbunjuje je prisustvo velikog broja pacova na trgu. Svi odvratni glodari su zauzeli stolove i neometano jedu iz prekrasnih porcelanskih posuda. Glavni junak dolazi u taj grad i pomalo je zbunjen i užasnut prizorom koji vidi. Upita nekog od ljudi u gužvi kakva je to neobična gozba. Odgovor koji dobija otprilike glasi ovako: Kuga je, znamo da smo zaraženi, da ćemo uskoro umreti. Zato smo odlučili da iznesemo sve što imamo i da se još jednom proveselimo…