ŽEĐ – JU NESBE
(autorska recenzija odnosno kritika romana)
Za početak, roman ima preko šest stotina strana, što znači da NIKAKO NIJE za casual čitaoce koji bi da iz neke blage dosade malo da izkoketiraju sa Nesbeom i Harijem i onda da se vrate ljubićima i krimićima sa trafike. Ne ljudi, Žeđ zahteva dobro predznanje, tonu strpljenja i čitalačku upornost profesorice književnosti koja je za letnji raspust slomila nogu. —
Ulicama Osla hara novi/stari ubica.
U tvojoj je kući. U tvojoj sobi. U tvome umu.
Traži krv. Traži osvetu i zadovoljenje.
Neka ovo bude moja parafraza lakonski sročenog sižea romana Žeđ sa korica samog romana, od našeg starog znanca Nezbea (koje neupućeniji i neiskusniji čitaoci, a bogami i neki kritičari i dalje pogrešno zovu JO NesbO 
). Žeđ je ni manje ni više nego jedanaesti roman po redu o Hariju Huleu, jednog od najomiljenijih (anti)junaka u svetu trilera (meni svakako jeste).
Nesbe je prilikom premijere „Žeđi“ u svojoj rodnoj zemlji (Norveškoj jelte) izjavio da je odluku o povratku svog junaka doneo, nakon više godina pauze, zato što mu je Hari „srodna duša“. Ja lično sasvim nenamerno a pomalo i samofrustrirajuće zamišljam Harija Huela upravo kroz lik Ju Nesbea koeg sam nekom prilikom video na televiziji. Zato mi je i sasvim prirodna gotovo srodnička povezanost pisca sa svojom do sada najboljom i najuverljivijom kreacijom – autodestruktivnim alkoholičarem detektivom Harijem.
Pored Harija međutim u ovom romanu se susrećemo sa čitavom galerijom već poznatih likova. Pored Rahele i njenog sina Olega (koji je u romanu Žeđ već dobro prihvaćen Harijev posinak a velikoj meri i njegov naslednik na profesionalnom planu zašto što upisuje Pol. akademiju.) tu su i brojni likovi iz policije Osla, kao što su načelnik Gunar Hagen, direktor policije Mikael Belman, prljavi ali i krajnje simpatičan (opet, barem meni) inspektor Truls Berntsen, psiholog Stole Aune, viša inspektorka Katrina Brat i mnogi drugi.
Roman Žeđ je dakle stilski i karakterno vrlo sličan njegovim prethodnim romanima i to nije nikakvo iznenađenje. Ide red brze radnje i akcije, pa red veoma zanimljivih i informativnih činjenica (o egzotičnom hladnom oružju iz neke opskurne azijske države na primer, o krvnom sistemu čoveka, nervnim otrovima, o psihi socioapatskih ličnosti i slično) i na kraju red jezičkih bravura i opisa međuljudskih odnosa koji daju preko potrebnu živost i toplinu likovima.
Meni je veoma često najzanimljiviji ovaj srednji podtekst Ju Nesbovih romana, ono kada sasvim spontano i prirodno u priču ubaci neke fascinatne činjenice koje biste mogli da pročitate samo u kakvom stručnom časopisu ili publikaciji. U ovom romanu to je na primer opis mozga koji je zadužen za prepoznavanje lica drugih ljudi (izvesni fusiform gyrus nisam ni proveravao na netu, ja slepo i bezrezervno verujem Nesbeu ) ili vrlo zanimljiva sociološka teorija o tome kako sve šankerke i šankeri sveta vremenom zavole svoj posao, onaj isti posao koji na početku, sasvim prirodno i razumljivo mrze i preziru.
Što se tiče jezičkih i stilskih genijalnosti, njih je takođe sasvim dovoljno i mogu se sasvim lagano koristiti kao citati, moderne izreke i mudre misli, npr. “Poneo je pištolj ne zato što je mislio da će mu trebati, već zato što nije bio siguran da mu neće trebati.” ili rečenica “Možda je bolje da odložimo iznošenje prljavog veša sve dok ne budemo završili sa kopanjem po govnima.”
Da li ovaj vrlo plodan i aktivan pisac može i posle toliko romana da ostane inspirativan, podjednako entuzijastičan i uzbudljiv kako i na vrhuncu ovog serijala knjiga (koji se, arguably, može poistovetiti sa romanom “Sneško”), pravo je pitanje nakon čitanja. Za početak, roman ima preko šest stotina strana, što znači da NIKAKO NIJE za casual čitaoce koji bi da iz neke blage dosade, malo da izkoketiraju sa Nesbeom i Harijem i onda da se vrate ljubićima i krimićima sa trafike. Ne ljudi, Žeđ zahteva dobro predznanje, tonu strpljenja i čitalačku upornost profesorice književnosti koja je za letnji raspust slomila nogu.
E sad, staviti u šest stotina stranica teksta podjednako gusto i frekventno isti onaj broj zanimljivih činjenica i jezičkih bravura kao i u neki romančić od dve stotine strana, veoma je težak zadatak i TO JE UPRAVO ONO ŠTO NEZBEU I ROMANU ŽEĐ NAJVIŠE ZAMERAM.
Knjiga je, paa.. predugačka i razvučena, bez onog koncentrata i kvaliteta kao u ranijim romanima. Takav je moj kraJNJI utisak i sud. Sve je to moglo kraće. Jednostavnije. Brže i gušće, sa istim neodoljivim sirupastim ukusom kvalitetne beletristike i to na upola manje stranica od ovog.
Da rezimiram na vreme, kako se ova recenzija ne bi podjednako pogrešno razvukla kao i sam roman… Žeđ je vrlo dobro pisano štivo. Za ljubitelje Nesbea i Hulea, gde ponosno ubrajam i sebe, neizbežan i sasvim ispunjujući roman. Za one koji to nisu i koji tek ulaze u zavodljivi svet Nesbeovog norveškog sveta kriminalistike, ovo će biti ili potpuni promašaj ili prokleto najbolji triler koji su u životu pročitali! A sve to zaviseći samo od jedne stvari – da li će sebe naterati uopšte da do kraja pročitaju jednu ovakvu gigantsku knjigu koja vas na svakom koraku sapliće spominjanjem nekih prethodnih događaja, likova i motiva iz Harijevog mitosa.