Serotonin je jedna veoma važna biomaterija za život ljudi, po funkciji neurotransmiter, koji se popularno naziva hormonom sreće. Sreća, eto jednog pojma sa kojim glavni junak ovog romana, sredovečni melanholični inženjer poljoprivrede, Floran-Klod, nije baš načisto. Potraga za srećom (u banalnom svakodnevnom životu i smislu ali i šire, metafizički posmatrano) glavni je lajtmotiv romana izražen pre svega kroz svoju negaciju, nesreću, tugu, čemer i jad, i to izbegavanjem iste (nesreće, jelte), ako je ikako to moguće. Floran-Klod u tome jednostavno ne uspeva i to iz veoma komplikovanih razloga (koji se, paradoksalno, svode na proste, i to zapravo na sasvim jedan složeno-prost, nedostatak ljubavi ili preciznije gubitak iste) pa roman možemo lako svrstati i u prozu tragike, iako ima svakako podosta i komičnih, filosofskih, esejističko-memoarnih, erotskih, satiričnih, te blago nadrealnih ili hiperrealističkih delova.

Mogu odmah reći da je za mene ovaj roman bio čisto (i sasvim slučqjno nastalo) otkrovenje! da mi je bio zanimljiv od samog početka jer je stil pisanja istovremeno romantičarski i moderan, beskrajno šarmantan i zavodljivo komičan, i da sam u njemu uživao od korice do korice!

Da kažem još malo o temi pre nego što pređem na zaista duboke impresije. Floran je dakle nesrećan, krajnje nezadovoljan, klinički depresivan tip koga na odluku da iz korena promeni svoj život navodi otkriće da ga žena, artistički nastrojena snobovska plemkinja iz Japana, pod imenom Juzu, vara, i to učestvujući godinama unazad u serijama orgija čije detalje pisac otkriva sa ciljem izazivanja šoka kod čitalaca (i u tome uspeva! deo sa kučićima, WTF?!, pomišljao sam stranicama kasnije da je Uelbek ovde zaista preterao).“

Juzu je zacelo umela da se snađe kao objekat redaljki, ali to je jedna specifična situacija gde mnoštvo kita koje su joj na raspolaganju baca ženu u stanje narcističke opijenosti.”

To otkriće učvršćuje ga u uverenju da bi iz takvog braka trebalo što hitnije da pobegne, ali bukvalno pobegne, tako što će zameti svaki trag o prethodnom životu, dati otkaz na poslu, prekinuti sve one, doduše malobrojne, društvene veze, itd, pritom istražujući strasno na netu o tom savremenom fenomenu ‘ljudi koji nestaju’, ljudi koji ostaju živi ali izlaze iz života svojih bližnjih naprasno i bez obrazloženja, smatrajući da je to pravi modus operandi, štaviše, modus vivendi za budućeg njega.

Kako roman odmiče shvatamo međutim da je neverstvo njegove poslednje žene (da, imao je nekoliko i pre nje, možda ne formalno ali svakako imao) tek bedan izgovor za izgnanstvo iz života. Floran je dugo, dugo bio nesrećan i pre nje, pa se u zamršenim i bolnim reminiscencijama na njegove prethodne ljubavi zapravo susrećemo i suočavamo sa pravim korenima njegovog poremećenog psihičkog stanja.

Floran vremenom pada u sve teža stanja depresije pa mora pojačavati dozu lekova čija je nus pojava, između ostalih,da smanjuju i umrtvljuju libido. Drugim rečima njemu se više ne diže, o seksu štaviše i ne razmišlja.

“Ostao mi je Tajland, ali podozrevao sam da tamo ništa ne bih uradio, više kolega mi je pričalo da su tamošnje devojke divne, ali da ih krasi izvestan profesionalni ponos, i mušterije kojima se ne diže nisu im preterano drage, njima to dođe kao da im neko osporava kvalitete, na kraju krajeva, nisam želeo da im pravim incidente.”

Floran se dakle priseća bivših ljubavi, a sa nekima od njih pokušava (očajno, nespretno i suštinski jalovo) da ponovo stupi u kontakt i pronađe te ‘stare ljubavi’ u njima. Iako na početku romana protagonista deluje kao bezosećajan, seksom opterećen egoista, istina je sasvim suprotna. On je zapravo ne samo osećajan nego i prekomerno osećajan tip ličnosti koji propada, koliko mentalno toliko i fizički zbog svoje hipersenzitivnosti. Vividno pamti osećanja koja ga progone. Autor ovim iskazuje implicitnu tvrdnju kako i previše osećanja može ubiti osećanje, pa čak i da previše ljubavi može ubiti ljubav samu. ‘Previše’, ono prekomerno, otrov je u bilo kojem svom obliku.

Roman Serotonin (koji je podjednako lako mogao da se zove i kaptoriks, po jakom antidepresivu, leku nove generacije koji podiže nivo serotonina u organizmu, pa tako i omogućava krajnje depresivnom čoveku poput Florana da pregura dan) bavi se osim ovog psiho tripa i mentalne spirale propadanja, i jednom socio-ekonomskom temom propadanja francuskog seljaka i seljaštva, kao i otvaranjem puta za svetski neoliberalni kapitalizam (ovaj u kojem sada živimo – podsetimo da se radnja romana dešava pre otprilike desetak godina).

Ovaj sekundarni aspekt romana u vidu ‘kritike agrarne politike’ dakle zaista postoji ali nije toliko naglašen koliko se takvim predstavlja u recenzijama ovog dela i ne ostavlja ni približno snažan utisak kao primarni.Mi kao ne-Francuzi možemo se solidarisati svakako sa francuskim seljakom, malim čovekom, ali se isto tako kao ne-francuzi možemo prisetiti da je upravo Francuska jedna od onih država koja se istorijski razvila i obogatila na principu neoliberalizma, slobodne trgovine i kapitalizma, tako da i ova priča ima dve strane medalje i možda je, idejno, najslabiji motiv romana.

Tu se može videti i jedan zastarjeli gotovo romantičarski stav Uelbeka koji opisujući prijatelja svog glavnog lika kao naslednika i potomka jedne od najstarijih plemićkih kuća u Normandiji (Emerik iz kuće D’Arkur, koja potiče od normanskih naseljenika iz perioda Viljema Osvajača) kaže kako je ‘glavni zadatak plemića da štiti i brani svoje seljake’, pravdajući time nasilje koje će izazvati Emerik kao moralno i časno. Ne, jedini zadatak i cilj kojem su bili predani svi plemići ovog sveta jeste taj da zaštite sopstvene interese i bogatstvo, i ovde Uelbek veoma greši u etičkom prosuđivanje situacije koju je stvorio u romanu.

Vratiću se još malo na stil. Mišel Uelbek piše raskošnim baroknim jezikom pomešanim sa savremenim uličnim žargonom koji daje veoma potentnu (ha! potentnu, onoliko koliko to njegov glavni junak nije) smešu čija lakoća usvajanja smisla razoružava. Rečenice su dugačke, ali mislim zaista preterano dugačke, po čitave pasuse, ali i takve ne remete prirodni ritam čitanja, što je samo po sebi već veliki kuriozitet i posledica retkog dara koji iskazuje autor.

U ovom pogledu Mišel Uelbek me je podsetio na jednog meni ‘all-time favourite’ pisca, Henrija Milera, koji je u svojim „obratnicama“, te Neksusu, Seksusu i Pleksusu pokazivao isti zarazni stil razbarušenosti, profanosti i osveštenosti u jednom, naive i duboke ontološke misli, skaradnosti i komike zajedno, te mislim da me je zbog toga ovaj Serotonin tako duboko pogodio, trepereći u meni na frekvencijama ‘reči kao medijuma i sombola’ značenja a ne samog značenja.

Osim toga, pretpostavljam da sam u vrlo uskoj ciljanoj publici Uelbekovoj, to jest da sam u centru njegovog šire definisanog skribotorijuma, bitisavši jelte dok roman čitam (a utiske pišem) u poznim tridesetim godinama života, ulazeći takoreći nevoljno u četrdesete, te da sam muškarac, što je, pretpostavljam bitna odrednica (drugačije će ovaj roman shvatiti nevino žensko čeljade od 15 godina ako se, ne daj bože, uhvati za njegove korice, ili proživela i preživela žena majka-lavica-domaćica u svom poznom klimakterijumu, od mene, nesrećnog muškog u godinama istodobnim kao što ih ima glavni junak), pa sam roman shvatio, razumeo i osetio na jednom bolesno dubokom planu, gotovo fizički,organski, u samim kostima (i mudima, da izvinete). Ne kažem doduše da ga i žene (bilo koje dobi) neće razumjeti, prihvatiti i zavoleti,samo mislim da će teže izbeći onu zamku kao da roman dožive kao banalnu ispovest “razočaranog muškarca u krizi srednjih godina”, ili kao seksistički izraz kvazi-buntovnika.

Iskazivanje seksualnosti u romanu je zapravo veoma sofisticirano i slojevito, iako i dalje svrhovito skaredno. Glavni junak romana prolazi kroz one temeljne faze seksualnog razvoja odojčeta, odrasle osobe ali i čitavog kolektiva, naroda ako tako hoćete, ali unazad, regresirajući ka fazi aseksualnog fetusa, i to kroz definisane faze oralne, analne, falusne, fazu latencije, i genitalne faze psihoseksualnosti. Floran je na početku romana, pre dejstva prve doze lekova protiv depresije i dalje potentni mužjak koji dobacuje na ulici i zamišlja seks sa lepim devojkama u prolazu. Jedna od impresivnijih scena u romanu je svakako ona na početku u kojoj Floran na benzinskoj stanici susreće dve prelepe “barely legal” Španjolke na proputovanju. Već tada naravno shvata da gubi vezu sa svojom seksualnošću, pa je ova poslednja prilika “kada mu se diže” ostala u njegovom umu kao artefakt nekada “normalnijeg života”.

Sve u svemu, roman “Serotonin” je jedno veliko delo savremene književnosti o kojem će se dugo pričati i koji obeležuje i simboliše jednu konkretnu tačnu tačku postindustrijske dezintegracije čoveka od svojih urođenih nagona, stvaranje bezosećajnog i aseksualnog čoveka novog informatičkog (ili kako god zovemo ovaj zeitgeist u kojem sada živimo) doba.

U Floranu vidimp prototip bezbroj ljudi današnjice koji tupo žive iz dana u dan, pokušavajući samo da smanje količinu patnje koju trpe, ni ne pomišljajući više da mogu doživeti sreću ili ispunjenje. Što je najgore svaki čovek je u tome sam i mora patiti sam, ne samo umreti sam nego i živeti sam, što je mnogo gore.

“Istina je dakle da vam nedostaje to jedno jedino biće, a sve ostalo je mrtvo, svet je mrtav, i vi sami ste mrtvi, ili ako ne i mrtvi, a ono ste se pretvorili u keramičku figuricu, i svi ostali su samo keramičke figurice, besprekorno izolovane u termičkom i električnom smislu reči, i apsolutno ništa do vas ne može da dopre, ništa osim patnje koja vas mori.”