Radnja jednog od najpoznatijeg romana romana Džozefa Konrada dešava se pred dekadentni kraj kolonijalnog doba i govori o putovanju Engleza Marloa u centralnu Afriku, uz reku Kongo, do mesta koje on simbolično naziva Srce tame. “Prodirali smo sve dublje i dublje u srce tame. Tu je bilo veoma mirno. Noću bi pokatkad dobovanje doboša iza zastora od drveća poletelo uz reku. Nismo znali da li je to značilo rat, mir ili molitvu”.

Marlou je kapetan rečne mornarice, čovek koji očigledno poseduje nepromišljeni avaturistički duh. Kako drugačije objasniti činjenicu da se bez mnogo razmišljanja i pokidanih veza prijavljuje za posao upravljanja parobrodom na nekoj udaljenoj reci na sasvim drugom kontinentu?

Ja bih se već ovde zaustavio sa prepričavanjem radnje (koje istini za volju i nema previše u čitavom romanu) jer mi nije sasvim jasna motivacija i pobuda glavnog lika. Jednostavno, iz prvih poglavlja romana mi ne možemo razumeti sasvim šta je to što Marloua tera da napravi takav radikalni potez i preokret u životu. Niti se opisuje kako to utiče na ljude u njegovom okruženju, makar na njegovu porodicu. Toga smo kao čitaoci uskraćeni što mi lično veoma smeta da u glavi stvorim Marlouov mentalni i karakterni profil.

Kapetan Marlou dobija posao u prekomorskoj međunarodnoj kompaniji čija je jedina svrha bezobzirno zgrtanje profita eksploatacijom prirodnih bogatstava Afrike. Marlou ovo brzo shvata i ta činjenica ga dosta opterećuje ali ovaj ipak ne odustaje od svog posla jer smatra da će biti dovoljno samo to da ga obavlja valjano i savesno. Tegobni put ga vodi prvo obalom Zapadne Afrike a zatim i mračnom unutrašnjošću kontinenta duž reke Kongo, sve do rečne luke gde ga čeka njegov parobrod.

Tokom ovog putovanja koje je istovremeno i putovanje tela ali i putovanje duše on shvata da dolazi u jedan sasvim “vanzemaljski” i neprijateljski svet gde je Beli čovek istovremeno i gospodar ali i bespomoćni stranac. “Mogli smo zamisliti da smo mi prvi ljudi koji zaposedaju neko prokleto nasleđe koje treba potčiniti po cenu najtežih muka i ogromnog napora.”

Glavna tema romana se tako pokazuje kao sukob civilizacija, sudar sveta Belog čoveka i praiskonskog sveta domorodaca. Na svakom koraku se postavlja sledeće pitanje: Da li je i u kojoj meri Beli čovek iz Konradovog romana (koji može savršeno predstavljati mišljenje i senzibilitet čoveka savremenog doba) izgubio vezu sa prirodom? Koliko je priroda u svom praiskonskom obliku kakva se predstavlja u samim dubinama afričkog kontinenta ustvari pretnja i opasnost za čoveka?

Pored samog Marloa najznačaniji lik Srca Tame je svakako Kurt, gotovo mitsko biće koje kapetan Marlou prvo upoznaje kroz opise i priče drugih zaposlenih u lučkoj postaji a kasnije i od drugih belaca koji su potpali pod Kurtovu nesvakidašnju harizmu. Kurt je jedan od pionira trgovine slonovačom i kao takav prikazuje se domorocima kao božanstvo na zemlji koji dolazi sa munjama i gromovima. Kao i svako drugo božanstvo on je plahovit i ambivalentan, nekad dobar a nekad loš, nekada plemenit čovek poezije i kulture a u drugim prilikama bezobzirni pljačkaš slonovače i surovi ubica koji svoju kuću-hram ukrašava odsečenim glavama pobunjenika.

Jedna od stvari koja može upasti u oči čitaocima današnjice jeste implicitni rasizam u delu Džozefa Konrada. Postavlja se pitanje da li bi takvo delo danas bilo politički korektno i uopšte da li bi moglo da ugleda svetlost dana? Iako se kapetan Marlou dvojako postavlja prema tom praiskonskom svetu crnog kontinenta i njegovim primitivnim žiteljima on i pored sve želje ipak ne uspeva da pronađe pravu vezu svog unutarnjeg bića sa “poništavajućom tišinom i mrtvilom afričke šume koja vreba, uvek vreba” i sa tim demonima sjajne crne kože kako mu se ovi najčešće prikazuju. “Tlo je bilo nezemaljsko a ljudi su bili… ne oni nisu bili neljudski. Hm, znate, to je bilo ono najgore, sumnja da oni nisu neljudski. Oni su urlali i skakali, vrteli se i pravili užasne grimase ali čoveka je uzbuđivala baš ta pomisao na to da su oni ljudski – kao i vi – pomisao na daleko srodstvo sa tom strasnom bukom.”

Teško mi je da dam konačnu ocenu jer ovakvo delo ne može da se meri po istim aršinima i kriterijumima sa savremenim romanima koji su dosta neposredniji i konkretniji u izražavanju svoje ideje. U Srcu tame gotovo sve, uključujuči temu i ideju, je mutno i nedovoljno razjašnjeno. Ovo ja doživljavam i shvatam pre svega ipak kao manu (ja sam pre svega dete svoga doba) ali i kao jednu vrstu eluzivnog kvaliteta. Konrad je Srce tame napisao onim posebnim romantičarskim stilom (iako se pritom smatra začetnikom realizma i modernizma u engleskoj književnosti!) koji brzo i lako pravi otklon od stvarnosti i tone u podmuklu uzburkanost psihe, ali i zaslepljuje univerzalnošću ideja koje nikada ne zastarevaju. “Čak i najveća tuga može na koncu naći oduške u nasilju – ali običnije je da pređe u neosetljivost…”

Vredno pomena je da Džozef Konrad, poljski pisac koji je većinu svojih dela stvarao u imigraciji u Britaniji i tokom svog službovanja u mornarici, piše romane čija je radnja u velikoj meri zasnovana na njegovim ličnim iskustvima tokom brojnih plovidbi koje je proživeo kao kapetan u Britanskoj mornarici. Zbog toga lik Marloua možemo poprilično poistovetiti i sa samim piscem. Kako Džozef kaže, “pomorci su po mentalitetu ljudi privrženi domu. Njihov dom, brod, uvek je sa njima, a isto tako i njihova domovina – more. Jedan brod veoma liči na drugi a more je uvek isto. Pored njih i njihove nepromenjive neposredne okoline promiču strane obale, strana lica i beskrajno promenljiv život obavijen velom prezrenog neznanja, jer pomorcu ništa nije tajanstveno osim samog mora koje je gospodar njegovog života i koje je zagonetno baš kao i sudbina.”

Po slobodnoj interpretaciji Konradovog romana “Srce tame”, Frensis Ford Kopola je ˇ79. godine snimio svoj čuveni film Apokalipsa danas gde je detaljnije i po meni znatno smislenije i zanimljivije odrađena tema obogotvorenja Belih ljudi u primitivnim i zabačenim krajevima sveta kakvi su bili središnja Afrika u Konradovo ili vijetnamske prašume u vreme Kopole i Vijetnamskog rata. Kako je Kopola stvarao svoje delo po uzoru na Konrada tako je i sam Konrad imao uzor pri pisanju “Srca tame” i to je po njegovim rečima bio T.S.Eliot i njegova poema “Šuplji ljudi”.

U zaključku mogu da kažem sledeće. Da sam mogao bolje da shvatim karakter i pobude Konradovih likova možda bih imao i bolje mišljenje o romanu. Osim toga, Srce tame na koncu nije ni naročito poučna niti informativna knjiga. Hermetičnost Konradovih dela ovde je vrlo izražena i za moj ukus ipak previše naglašena. Tempo radnje je prilično spor i tek se na kraju “zahukatava” da bi se klimaks i razrešenje desilo gotovo istovremeno. Sve me ovo navodi na zaključak da na mojoj listi ova knjiga NE uđe u najuži izbor vrhunske klasike. Daleko od toga naravno da je ovo loša proza ali meni nije “legla”. Pretpostavljam da će mnogi od čitaoca imati sasvim drugačije čitalačko iskustvo sa ovom knjigom i to je sasvim u redu.

Konačna ocena 7 / 10 (po kriterijumima za ocenu klasike)