STIVEN KING – KRUNISANI KRALJ STRAŠNE FANTASTIKE I MOJ ODNOS PREMA NJEGOVOM STVARALAŠTVU

Dok sam razmišljao kako da uobličim naslov teksta javljala se prva nedoumica oko toga koje književne žanrove povezati sa ovim nestvarno bogatim stvaraocem, jer se raspon njegovih dela kreće od čistih drama, preko psiho trilera, tinejdž horora, do SF-a i fantazijskog romana strave i užasa. Na kraju se ispred svega toga sam pojavio jedan zajednički činilac – STRAŠNO, JEZOVITO, U DOMENU HORORA. Zaista, kada bolje analiziramo barem neki uzorak njegovog punog opusa videćemo da se element izazvane jeze (gotovo) uvek promiče i pomalja kao konstanta. Fantastika je pored toga onaj drugi element koji je praktično uvek tu, bilo da se radi o detaljno izmišljenim i bizarnim situacijama u stvarnom svetu kakvog znamo ili o izmišljanju čitavog novog sveta sa punim dijapazonom čudnih bića, pojava i događaja.

Za početak čovek se zaista zove King, Kralj, Kraljčina, i to mu nije tek neki pseudonim ili umetničko ime koje je uzeo kako bi lakše prodavao svoje romane. Ne. Puno ime glasi Stiven Edvin King, pa mu titula kralja fantastične strave leži ko salivena. Šta reći, kod nekih ljudi se poklope čak i takve sitnice i od njih stvore legendu o kojoj će se dugo, dugo pričati.

A zašto je čovek kralj i legenda? pitaće neki neupućeni i naivni čitalac. Odgovor je jednostavan. Steva Kralj je do sada ponosni potpisani autor dve stotine romana, kratkih priča i novela! Uau, šta kažete na to? Svi vi kojima je ponekad teško čak i jedan detaljniji SMS da sastavite 🙂 I tu nije kraj – ne samo što je napisao toliku gomilu knjiga već je veliki broj njih prerastao u svetski bestseler a mnogi su i ekranizovani i kao takvi postali klasici televizije i filmske umetnosti! Spomenimo samo romane/filmove kao što su Keri, Bekstvo iz Šošenka, To (znate onog simpatičnog klovna), Magla, Mizeri, Isijavanje (Heereee comees Johhnnyyy!!!!), Groblje kućnih ljubimaca, Kudžo, Zelena milja… Uf.. kako će ikada neki drugi pisac nadmašiti ovo ili se barem približiti?

Da, ali nije zapravo bitno koliko je neko napisao knjiga, u brojevima, nego da li su te knjige kvalitetna i vredna literatura? pitaće oni zadrtiji kritičari i baksuzni čitaoci koji ne cene baš toliko fantastiku i sve njene podžanrove gde priznaćemo, Steva suvereno vlada. Paa, ovde već zalazimo na teren subjektivne procene i ličnih osećanja i mišljenja koja, kako znamo, mogu biti svakojaka – sto ljudi, sto ćudi, kaže se ne bez razloga. No, bez obzira na to postoje neki objektivni, tvrdi pokazatelji da je Stiven King, pisac iako možda ne najvišeg stilskog i filozofskog ranga, svakako najvišeg stepena imaginacije, uverljivosti i deskripcije psihičkih stanja svojih likova.

Za početak, Stiven King JESTE studirao eneglesku književnost, dakle bogata i duboka teorijska podloga mu nije strana i to se naravno očitava u brojnim njegovim referencama na klasike svetske književnosti. Dalje, Stiven King je dobitnik pozamašnog i zavidnog broja književnih nagrada, od koje su mnoge zaista prestižne i neverovatno cenjene u njegovoj branši.Neke od tih nagrada su i za njegovo celokupno stvaralaštvo, što čitavu priču izdiže na viši nivo. Spomenimo samo neke – nagrada “Brem Stoker”, nagrada Svetske fantastike, nagrada Britanskog udruženja fantastike, Nagrada za životno dostignuće još 2004. Godine, Velika nagrada za najboljeg pisca misterije u Americi 2007. god, Nacionalna (američka) medalja umetnosti za doprinos u književnosti, itd. Itd.

Da rezimiramo, ne zna se ko više voli Stivena Kinga, njegovi čitaoci ili kritičari, a sa tako bogatim stvaralaštvom iz kojeg se vremenom morao izroditi i kakav takav kvalitet siguran sam da se možemo složiti da je Stiven jedan veliki i značajan pisac koga će i sam test vremena potvrditi kao takvog.

E sad, kakvo je zapravo moje lično mišljenje o stvaralaštvu ovog američkog kralja horora? Ne naglašavam bezveze “američkog” jer je način života i društvo koje King opisuje u svojim romanima, pa na taj način i (svesno ili nesvesno, svejedno je) u velikoj meri promoviše i podržava upravo američko, klasično kapitalističko i kvazi-demokratsko. Da li se tu upravo krije glavna i možda fatalna mana njegovog navodnog genija? Da li King kao umetnik uopšte i na bilo koji način doprinosi humanističkom idealu čovečanstva koji je, znamo to sada sigurno, čvrsto suprostavljen kapitalističkim, konzumerskim i globalizujućim trendovima koji vladaju danas a koji nas u velikoj meri obezhumanjuju, bilo da živimo u SAD-u ili u nekom seocetu u Siriji? Ostaviću ovo pitanje još uvek bez odgovora iako bi prvenstveno sam sebi voleo to da raščistim i svedem račune.

Što se mene tiče kao tinejdžer sam naravno prosto obožavao Kinga i njegove romane. Tu je bilo svega, akcije, misterije, slatkog slatkog horora, malo romantike, podosta naučne i bilo kakve druge fantastike i tone krvi i odsečenih delova tela. Kome se zaboga to ne može sviđati? Vremenom sam naravno pored Kinga saznao i za brojne druge pisce fantastike i horora i dolazio u priliku da ih upoređujem i ocenjujem. Recimo da sam u tom dobu (kraj srednje škole) naišao i na Lovkrafta, brzo zaljubio u njegov mistični Ktulu univerzum i dugo, dugo sebe ubeđivao da je Lovkraft bolji pisac, sa nekim “iskonskijim” genijem u dočaravanju atmosfere strave i užasa.

Bez obzira na to Kinga sam i dalje gutao u velikim količinama jer je on uvek bio tu, svake godine sa po par novih romana, uvek svež i pristupačan, sa toliko filmova i serija urađenih po njegovim delima… Sve me je to nateralo da shvatim da je i to neka vrsta, i to veoma značajna vrsta kvaliteta – uvek biti dopadljiv i pred očima čitalaca.

Krenuvši na fakultet odlučio sam (iz ove perspektive prilično naprasno) da King i njegovi bljutkasti žanrovi više nisu onaj nivo na koji bi ja, kao samoosvešćeni akademski građanin i strastveni čitalac, trebalo da se spuštam, ikada više. Na red su došle “ozbiljne knjige”, istorijske drame, ratne ispovesti, klasici svetske književnosti, filozofski traktati, možda i poneki priznati i nagrađivani triler, i ništa “niže” od toga.

Ali ne lezi vraže! Kadgod bi mi zatrebala KNJIGA, knjiga kao razbibriga, knjiga kao zabava, knjiga kao lek, knjiga kao odmor, knjiga kao mentalna zanimacija, knjiga kao brzi skok u popularno štivo, tu je bio King. Ponovo on, nikada i ne pomišljajući da kapitulira i nestane sa mojih polica. Moja snobovska čitalačka faza srećom nije potrajala dugo i brzo sam morao sebi da priznam da Kinga i dalje volim, možda ne kao pre, ne kao zaljubljena šiparica, ali kao dobrostojeća domaćica koja dobro zna kako da iskoristi svoje slobodno vreme, to da 🙂 (ne, ja ne volim da se oblačim u žensku odeću i preuzimam ženski identitet, ovo je bila tek nezgrapno iskorišćena stilska figura 😛 )

Vremenom se desila i treća faza, treća razvojna faza mog odnosa prema Kingu kao piscu i njegovoj pisanoj reči u totalu. Može se reči da je u pitanju zasićenje ili barem njegov aftertejst, a sa tim povezano i ono uvek prisutno nesvesno osećanje da je njegova pisana reč previše “amerikanizovana” za moj ukus. Ne znam tačno koju drugu reč da upotrebim, možda i ne shvatate tačno šta hoću da kažem, ali malo malo pa bi me neka sitnica i detalj iz njegovog romana, neka odvratna američka navika kojoj se njegovi likovi predaju, kao spremanje mek‚n čiza, odlazak na Superbol, opsesija automobilima i mašinama, potpuno pogrešno i politički nekorektno spominjanje drugih nacija i stereotipa o njima, natera da knjigu bacim i ne pročitam do kraja.

Sve u svemu, počevši od 2000-tih nadalje skupio se sad već poveći broj Kingovih knjiga koje mi nikako ne prijaju i koje jednostavno ne želim da pročitam. Tu spada čitav serijal Mračne kule, po meni sasvim nezanimljiva i nedovoljno promišljena mešavina fantastike i vesterna?!, zatim romani Mobilni telefon, Talisman, Crna kuća, Nesanica… ima ih verovatno još. To je u velikoj meri u meni umanjilo poštovanje i divljenje koje sam gajio prema Kingu, iako nije smanjilo ljubav prema njegovim naivnijim ali i iskrenijim delima sa početka karijere.

I gde sad stojimo? King i ja? Negde u limbu neodređenosti. Ne smatram kao u mojoj pogrešnoj snobovskoj fazi od ranije da je on pisac nižeg ranga i da se fantastika koju piše ne sme ocenjivati istim aršinima kao i drugi “priznatiji” žanrovi. Samo, imam problem da svarim njegov pogled na svet koji implicitno izbija iz njegovih dela a koji mi organski ne prija na nekom unutrašnjem nivou.

Veru u Kinga mi vraća filmovana mini-serija “Gospodin Mercedes” urađena po njegovoj knjizi. Gospode bože, koliko je ta serija dobra, istovremeno napeta, duboka i dobro odglumljena. Ako je King dobrim delom svojim pisanim predloškom doprineo kvalitetu serije, onda i dalje ima nade da Kinga (ponovo) svrstam u moje književne heroje i bogove pisane reči. Za to će međutim biti potrebno da napiše još neko delo koje će me oduševiti i protresti iz čamotinje fantastičnog horor žanra. Trenutno je King kao pisac zastao na nivou polumitskog heroja, ni manje ni više, i može se desiti da tu ostane zanavek i da nikad ne uđe u najviši eksluzivni klub Tolkina, Martina, Lovkrafta, Stokera, Orvela, Velsa, Poa, Asimova, Verna, Klarka itd, itd. da spomenem samo neke (glavne) od božanstava mog književnog panteona.